Сутрашњост света и улога Русије

четвртак, 20 октобар 2011 11:26

1 Коментари

Да је велики Солжењицин жив, вероватно би констатовао да је то воља Божија. Збиља, како другачије објаснити могућност, да од државе која је пре свега петнаест година била на ивици грађанског рата, на чијим границама су ницали многобројни сепаратистички покрети, која је, de facto, банкротирала и чија јавна управа се готово распала, може зависити будућност света.

Нова политичка елита у Москви јесте спровела многобројне реформе у последњих десет година, јесте почела да сређује стање на унутрашњем плану и враћа Русију на место које јој и историјски и геополитички припада на спољном плану, можда и брже него што је било ко очекивао. Међутим, то ново постављање Русије у међународним оквирима није могло бити, само по себи, довољно, да би се Русија нашла у ситуацији у којој се данас налази. Данас се ситуација Русији „једноставно наместила“. На њу су утицали и „заглављени“ НАТО у Авганистану и Ираку, и екстремни привредни раст Кине, и јачање антиамериканизма у исламском свету, и јачање самопоуздања у југоисточној Азији и јужној Америци, и све веће напрслине међу савезницима у западном блоку.

САД ће се трудити да одрже доминацију и остану једина глобална сила, и то је свакако прва могућност. Уколико им то не успе за руком, свет ће тежити мултиполарности, а мултиполарност може бити уређена (дефинисане зоне утицаја великих сила на основу договора и сагласности) или неуређена (велике силе дефинишу самостално властите зоне утицаја, без значајнијих договора међу собом, по цену оружаних конфликата нижег или средњег интензитета). Уколико режим међународних односа уђе у фазу неуређеног мултилатерализма, отвара се и опасност од продубљивања конфликата и оружаног сукоба великих размера (уколико један или више оружаних конфликата нижег или средњег интензитета ескалира и уколико се непосредно војно ангажују две или више великих сила), што представља четврту могућност.

Наставак доминације САД

Не постоји сила која није, што је дуже могуће, покушала да задржи лидерску позицију. Зато је и данашње упињање САД да се потврди као глобални лидер потпуно разумљиво. Гледано из угла Вашингтона, три су приоритета које је неопходно испунити: још чвршће и на дужи рок везати у војном смислу Европу за САД (преко НАТО), успорити економски раст Кине и успоставити потпуну контролу над енергетским ресурсима у Средњој Азији.

Ако и представља дилему којим редоследом утврдити други и трећи циљ САД, онда око циља број један уопште нема дилеме. То је даље војно учвршћивање САД у Европи и везивање европских држава кроз НАТО за САД. Без војног присуства у Европи, и без савеза са европским државама, који им омогућава слободан прелет, стационирање војних база, и могућност несметаног проласка (али и значајно учешће европских држава у заједничким акцијама, па самим тим и смањење трошкова војних операција), САД немају шта да траже на Блиском Истоку или у Средњој Азији, а самим тим једноставно престају да буду глобална сила. Главни проблем у даљем позиционирању САД у Европи представља Немачка.

Геополитички интереси САД и Немачке се не поклапају, а и већ дуже времена је врло тешко објаснити Немцима зашто морају да плаћају, директно или индиректно, трошкове војних акција у којима уопште не учествују. Немачка ће смоћи снаге да политички уђе у конфронтацију са САД, само уколико има партнера који јој у тој политичкој борби може помоћи. Као једина адреса на коју се Берлин може обратити, и гледано историјски, али и сходно актуелним приликама у свету, јесте Москва. Текстови који се последњих месеци могу прочитати у америчкој штампи, а који указују на могућност руско-немачког партнерства и последицама по позицију САД, су готово хистерични и изражавају све фрустрације које у Вашингтону настају побољшавањем односа између Берлина и Москве.

САД могу покушати да утичу на ове ствари директним притиском на Немачку, што може оставити дугорочне последице по односе две земље; могу и покушати опструирањем Немачке преко мањих чланица ЕУ и НАТО, што им даје веће изгледе на успех, али што истовремено може бити врло спор и скуп процес; али могу и покушати уласком у партнерство са Русијом. Уколико пресеку линију комуникације између Берлина и Москве, Немачка готово сигурно остаје војно и политички изолована у оквиру ЕУ и НАТО, без неких већих могућности за самосталним спољнополитичким наступом.

Осигуравањем војне позиције у Европи, САД могу да размишљају о следећим корацима. А први наредни је како зауставити економски раст Кине. Кина је 2010. године постала први светски извозник роба, иако је пре само 25 година њен извоз у светским размерама био занемарљив. Кина је са собом повукла и остале земље југоисточне Азије, тако да данас зона коју обухвата мултилатерала АПТ (АСЕАН плус три - Кина, Јапан и Кореја), основана 1997. године, представља средиште светске производње роба широке потрошње, а седиште светске економије се са северно-атлантског региона невероватном брзином пресељава у пацифичко-азијски регион.

Велики привредни раст узроковао је да Кина крене у озбиљно планирање и реализацију програма јачања и у осталим областима, пре свега на војном плану. Од краја 70-их па до средине 80-их година прошлог века, вијетнамска и кинеска морнарица су неколико пута улазиле у сукобе око острва Спретли. Данас, четврт века касније, Вијетнаму на памет не би пало да се упушта у такву авантуру са неколико пута јачим и опремљенијим кинеским оружаним снагама. Односно, уколико би до сукоба и дошло, исход би био више него известан.

Још 1994. године, Ли Кван Ју, који је преко три деценије био премијера Сингапура, је пророчки приметио да „је величина кинеског померања света таква да свет мора да нађе нову равнотежу. Немогуће је претварати се да је Кина још само један велики играч. Она је највећи играч у људској историји“.
Кинеска економија је генератор и војног, и политичког, и дипломатског јачања Кине, и уколико САД желе да задрже примат на међународном плану, последњи је тренутак да нешто предузму. Покушаји унутрашње дестабилизације Кине преко координираних акција на Тибету и Сингђангу, кинеске власти су брзо и ефикасно угушиле. А покушај неког вида спољне дестабилизације Кине у Азији једноставно нема ко да изведе. Јапану и Кореји економски не одговара дестабилизација Кине, јер сваке године бележе значајне порасте размене са Кином, а о војној реакцији ни не размишљају. Остале азијске земље су готово у потпуности зависне од кинеског тржишта и инвестиција и као једина каква-таква могућност за отварање фронта против Кине, остаје Тајван.

Тајван, међутим, и поред огромне војне помоћи коју добија од Вашингтона и која ће само за 2010. годину износити преко 6 милијарди долара, нити својом величином, нити бројем становника не може представљати равноправног супарника, а и у тајванском јавном мњењу не постоји готово никаква подршка заоштравању односа са Пекингом. Дакле, једини ослонац у Тихоморском региону, који може бити САД стабилна тачка за акцију против Пекинга јесте руски Далеки исток. Најелегантнија акција коју би могли заједнички да изведу Вашингтон и Москва могла би се тицати дефинисања нове енергетске стратегије, којом би нафта и гас из Русије постали теже доступни кинеским потрошачима.

Нафта и гас су централна тема и позиционирања САД у Средњој Азији. А поред Авганистана, у којем НАТО не би могао да функционише ако би Москва ускратила право прелета за НАТО авионе преко властите територије, све више се актуализује и питање Ирана. Заправо, право питање је зашто до војне акције против Ирана још није дошло? Медијска кампања против Техерана и припрема јавности на Западу да ће до војне акције доћи, траје већ неколико година; демонстрације опозиције против председника Ахмединеџада према тврдњама иранских власти су добро потпомогнуте споља, тако да је и фактор могућег изазивања унутрашње нестабилности „у игри“; а изгледа да западне службе нису мирне ни око организовања сепаратистичког покрета у југоисточној провинцији Балуџистан.

Одговор на ово питање је - зато што не постоји шира подршка у међународној заједници. Односно, зато што не постоји подршка Русије. Зато је последње изјашњавање Савета безбедности УН о увођењу нових санкција Ирану, за које је гласала и Русија донело огромно олакшање у Вашингтону. Дан после гласања, САД и ЕУ су новоуспостављене санкције тумачиле на један начин, Русија на други (портпарол руског МИД-а је чак тврдио да „изгласане мере не значе прекид војне сарадње са Ираном“), али сама чињеница да су се како-тако, САД, Велика Британија и Француска са једне, и Русија са друге стране, усагласили око нових мера против Ирана, дала је повода „добро обавештеним изворима“ да почну да калкалишу са могућим договором на релацији Вашингтон-Москва.

Према тим калкулацијама, Русија наводно неће реаговати на будуће акције САД против Ирана, на исти начин на који Вашингтон уопште није реаговао на победу Виктора Јануковича на председничким изборима у Украјини и потоњим одлукама које су Кијев поново вратиле на „московски колосек“. У прилог овој меркантилистичкој тези - Иран за Украјину, наводи се и то, да је до сада Иран половину својих енергената извозио Јапану, око трећину Кини и петину ЕУ. Потенцијалном кризом у Ирану, цена нафте и гаса на светском тржишту би енормно порасла, а Јапан, Кина и ЕУ би морали такве, скупље нафту и гас, негде да купе. Дакле, према овој школи мишљења, интервенција САД против Техерана, аутоматски значи и нови екстра профит за Гаспромњефт у наредне две до три године и смањење конкурентности кинеских произвођача у истом периоду.

Коментари  

 

+1 #1 Сергеј 2011-10-20 19:42

С обзиром на све потенцијале којима располаже, није чудо данашња поштована и јака Русија.

Необјашњиво је како је таква земља могла да се нађе у описаној јадној ситуацији прије петнаест година.

Цитирај

 

Освежи листу коментара
РСС за коментаре на овој вести.

Додај коментар

Име (захтева се)

Е-маил (захтева се)

Обавести ме праћењем коментара

Освежи

Пошаљи

Одустани

JComments