Језик је исповест народа

петак, 28 октобар 2011 17:47

0 Коментари

У садашњем тренутку одиграва се још једно пресаздавање света, прерасподељује се власт и утицај многих народа. У почетној фази овог пресаздања, Русија, која се налазила у периоду „перестројке“, претрпела је пораз и изгубила значајан део свог животног простора.

Као и приликом свих сличних историјских потреса, разлози за то укорењени су у разорним променама духовно-моралних ставова који су одређивали народну самосвест и понашање. Да би се васпоставила стваралачка историјска сврсисходост и да би се, ако је могуће, вратило оно што је изгубљено, морамо да се вратимо начелима оног погледа на свет на којем се током векова уобличавала самосвест нашег народа. Та начела се преносе и развијају на вишем духовном нивоу народног језика, на оном нивоу на којем народ поима бесконачност свемира, суштину човечије природе, разумност и надразумску премудрост у стварању света.

То је ниво народног вероисповедања и веронауке, на којем се вечно поима бесконачност бића, неприступачна за човеков ограничени ум. За руски језик, тај виши ниво представља свештени старословенски или, ако га разматрамо у његовом постепеном историјском развоју, црквенословенски језик. Он је био хотимично створен и развијао се почев од 863. г. као језик православног богослужења, заједнички за све Словене. У време стварања овог језика, Словени су још увек били један народ. Управо су на том језичком нивоу били установљени и преносе се, све до сада, духовно-морални православни појмови руског народа.

Разумевајући свет у датим појмовима, наши преци су постепено, из столећа у столеће, ширили свој животни простор, градили самобитну државност и излазили као победници из најкомпликованијих историјских искушења. Да би се потпуно искористила стваралачка сила тих појмова, мора се на сваки начин, на свим нивоима народног образовања, васпостављати предавање старословенског језика као још увек живог и свештеног нивоа савременог руског језика.То се може чинити у оквирима општих предавања о руском језику и култури говора.

Методологију и методику сличног повратка духовним коренима описао је, у општим цртама, још Ломоносов средином 18. века, после полувековног одушевљавања нашег образованог друштва западном културом и западним језицима. У белешкама „О садашњем стању словесних наука у Русији“ (1756, с. 581–582), Ломоносов је приметио да се снага народа превасходно ствара снагом његовог језика и да ширење власти једног народа у свету непосредно зависи од ширења његовог језичког утицаја међу другим народима. У чланку „Предговор о користи црквених књига у руском језику“ (1758, с. 587–592) генијални научник је доказао да снагу народног језика одређује моћ и развијеност вишег и најпродуховљенијег, свештеног нивоа тог језика.

Ломоносов је скицирао и методику присаједињења савремених образованих људи, а посебно писаца, снази црквенословенског језика. Ова методика се, у крајњем исходу, своди на непрестано читање православних богослужбених књига, на живо укључење у језичку стихију православног богослужења. Образовани људи дужни су да се напорима стваралачке воље уздигну до духовног нивоа црквенословенског језика, а не да приземљују узвишене појмове тога језика, привидно их преводећи на савремени, посветовљени језик, помућен иностраним позајмицама и световним страстима. После Ломоносова, о томе је већ почетком XIX века много писао А. С. Шишков.

Ломоносов је своја расуђивања црпео из ове исте стихије црквенословенског језика, а посебно из кључног православно-словенског појма „језика“ као таквог.

Када се на прелазу из XVIII у XIX век на Западу почело говорити о језику као о „отиску нашег ума“, захваљујући којем „ум добија видљив облик и преноси се из поколења у поколење“, када су почели да говоре о језику као о „органском бићу“ које изражава „јединство“ народа и о „језичкој самосвести народа“ као о „духовној снази нације“, самим тим приближили су се старој словенској представи, уобличеној у два нераскидива значења речи „језик“: „дар говора“ и „народ“. У другим европским језицима, само старогрчко (новозаветно) „глосса“ изражава слично двојединство значења.

Језик је израз народног духа

За руске писце и философе је, као за никога другог, било природно да у језику виде израз народног духа. „Ако народ посматрамо као биће духовне врсте, онда бисмо језик којим он говори могли да назовемо његовом душом“ расуђивао је, као критичар, В. К. Кихелбекер 1821. г. Језик је „најважније обележје народности“, сагласан је философ И. Климентијев. Ф. И. Буслајев развија сличну поставку као филолог. „Унутрашња нераздељивост језика и карактера народа посебно се открива у односу језика према народној образованости која није ништа друго до непрестано развијање духовног живота, а истовремено са тим и језика“.

Према мишљењу Буслајева, све док народ не изгуби свој језик, „дотле у њему неће пропасти ни духовни живот његових предака“. Упоредо са матерњим језиком, ми смо несвесно упили у себе све погледе на живот, засноване на веровањима и обичајима на којима се језик и уобличавао. Кнез П. Вјаземски је, као песник, у песми „Енглескиње“ (1855) написао: Језик је исповест народа: у њему се чује његова природа, његова душа и начин живота. Реч је - „невидљиви лик народа“, као да одговара песнику историчар лингвистике С. П. Шевирев.

Овим погледом на суштину језика одређује се нарочито познато Гогољево размишљање на крају пете главе „Мртвих душа“: „Као што је небројено мноштво цркава, манастира с куполама, кубетима и крстовима расипано по светој благочастивој Русији, тако се и мноштво племена и поколења народа тиска, шарени и комеша по лицу земље. И сваки народ, који у себи носи залог снаге, душу пуну стваралачке способности, своје изразите особености и остале дарове Божије, који се, дакле, истакао својом сопственом речју којом одражава ма који предмет, одражава начином казивања и део свог сопственог карактера“.

На крају првог дела поеме „посматрач погођен Божијим чудом“ посматра како се Русија из времена у вечност „креће сва надахнута Богом“ и како јој се „уклањају и уступају пут други народи“', који се такође налазе на општем путу из времена у вечност, а заједно са сваким народом по историјском путу креће се и реч која га одликује.

Тако и Пушкин, резимирајући своје стваралаштво у песми „Подигао сам себи нерукотворени споменик...'', пише о одговорности песника пред Богом и пред свим народима - језицима:

„Глас о мени проћи ће целом великом Русијом,

и именоваће ме сваки језик који у њој постоји“.

Песник схвата православну Русију као светску државу у којој благодатно живе заједно и, не мешајући се, стваралачки утичу једни на друге многобројни језици-народи. Јеванђелско приповедање о Страшном суду над језицима-народима и о вечној плати коју ће добити по својим делима постало је основа за православно-руску представу о изузетној одговорности словесног стваралаштва појединих људи и целих народа, јер то стваралаштво постаје наслеђе вечности и сведочанство на Суду.

Сваки „језик-народ“, слично сваком човеку, а сагласно са јеванђелским приповедањем, одговара пред Богом и човечанством за очување непоновљивог образа и подобија Божијег у себи, за остварење слободног животног пута који му је дарован и, у крајњем исходу, за своју судбину у вечности, према Христовим речима о крају времена: А када дође Син Човечији у слави Својој... тада ће сести на престо славе Своје и сабраће се пред Њим сви језици-народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране Себи, а јарад са леве... И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни (Мт 25, 31–46). Најважније је да највишем суду вечности подлеже стваралаштво сваког народа - а то је он сам или његов језик.