Индекс чланка
Однос званичне Русије према српским странкама
Страна 2
Све стране

Последњих седмица српска штампа и аналитика је препуна текстова о наступима руског амбасадора Конузина, прво на скупу који је одржан у Дому Војске, а потом и поздравној речи коју је одржао у хали Чаир у Нишу, приликм годишњице обележавања Српске напредне странке. Потом је уследила реакција неких политичара у Србији на ова иступања Конузина, што је створило известан одијум у јавности. У том правцу аутор овог чланка сматра да је доста тога речено о недоследности критичара према Конузину. Наиме ти садашњи критичари Конузина ни најмање се нису освртали када су претходних година поједини западни амбасадори, а пре свега САД, Британије и Немачке, показали далеко већи степен „мешања у унутрашње ствари Србије“, како то они управо сада спочитавају руском дипломати. [1]

Конузин није наступао самостално

Овде бих се стога укратко осврнуо на мотиве које је имао руски амбасадор за овакве реакције. Мислим да је готово искључена могућност било какве самосталне иницијативе руског дипломате, посебно са аспекта ирационалности, која би потом била уважена од званичне Москве. Прво, да је дошло до самосталног, а посебно ирационалног, наступа Конузина, посебно кад је у питању његов наступ у Дому Војске, уследила би највероватније реакција руске дипломатије и он вероватно не би добио сагласност да наступи са својим поздравним говором у Нишу.

Друго, на основу изјава очевидаца, укључујући и аутора овог текста, потпуно је искључено да је Конузин тада био у неком посебном ирационалном стању [2]. Стога је готово сигурно да је Конузин оба пута наступио у сагласности и договору са руском дипломатијом и себи надређеним у политичкој хијерархији.

Овде се поставља питање мотива Конузиновог наступа. Када је у питању скуп у Дому војске, стиче се утисак да је ту реч превасходно о критичком односу према делу отуђене српске елите, која се бавила најразличитијим глобалним безбедносним темама али не и питањем Косова и Метохије које је управо тада било додатно актуелизовано због агресије на косовске Србе на северу покрајине и седнице у ОУН посвећене питању КиМ. Посебну симболичку димензију Конузиновог иступа представља чињеница да се скуп одржавао у Дому војске Србије, и да је првог дана скуп поздравио председник Тадић. На тај начин се може извести закључак о незадовољству руске политике према актуелним српским властима. Конузинова констатација да заправо и нема Срба у Сали, у тренутку поменуте сесије Безбедоносног форума, заправо се може одности на одсуство елементарног патриотизма код учесника овог скупа и тешка критика НВО из међународног и безбедоносног сектора које су добрим делом партнери и сарадници актуелне власти и председника Тадића у креирању и реализовању спољнополитичке концепције Србије.

Уколико је код неких и било сумње у ставове руске политике према актуелним српским властима и њеном односу према српској опозицији, многе неизвесности су развејане након наступа амбасадора Конузина на напредњачком скупу у Нишу 28. октобра. У самом излагању руског амбасадора том приликом тешко је наћи било шта спорно, заправо он је дао подршку Србији и њеном територијалном интегритету [3], те указао на значај и нараслу улогу СНС на политичкој и друштвеној сцени [4].

Русија и српске странке

Заправо, да ли званична Русија може да буде задовољна својим односом са актуелним властима у Србији, и шта је утицало да она показује све више симпатија према српској опозицији, пре свега ка СНС и ДСС.

Од формирања владе Мирка Цветковића средином 2008. године званични односи са Русијом нису имали онај замах као рецимо у претходне две године, када је руска улога у Србији нагло порасла, између осталог и због руске помоћи Србији по питању статуса Косова и Метохије. Прокламована четири стуба спољне политике Србије де јуре, нису де фацто у својој операционализацији била равномерно распоређена, односно далеко се мања пажња посвећивала Русији и Кини, него што је то случај са односима према САД и ЕУ. По питању Косова и Метохије, где је руска страна кључно помогла да се одбије Ахтисаријев план који, за разлику од Резолуције 1244, признаје фактички независност Косова, званични Београд у лику Цветковића и Тадића, заобилази Савет безбедности ОУН и прихвата ЕУЛЕКС. Посебно је за руску страну било болно искуство у вези наглог повлачења већ договорене резолуције званичног Београда септембра 2010. чиме је руска дипломатија била изиграна. За Русију је то проблем губитка поверења у актуелну српску власт која је чак сопствени интерес територијалног интегритета подредила магловитом путу придруживања ЕУ.

Доласком председника Медведева октобра 2009. Године, између две земље склопљено је низ споразума од којих је свакако најважнији продаја НИС и пројекат изградње Јужног тока. Ови пројекти су или остварени или су у перспективи остваривања, па је то био један од разлога да руска страна наставља сарадњу са званичним Београдом. Доласком премијера Путина у Београд пролећа 2011. убрзан је пројекат базе за ванредне ситуације у Нишу. Међутим, привредна сарадња две земје није имала очекивани ток. Поред чињенице да руски капитал и важна улагања у Србији нису прихваћени на адекватан начин, српска влада је чак пропустила да реализује највећи део од понуђених милијарду евра повољног кредита од Русије који је одобрен још октобра 2009. приликом посете председника Медведева [5]. То се може тумачити зазором званичног Београда од отвореније и искреније сарадње са Москвом, али и страхом од западних сила, да се не приближи Русији. Неки министри у влади Србије практично нису ни сарађивали са Русијом, и то баш они који су имали великог политичког и економског утицаја, попут Млађана Динкића и Драгана Шутановца.

У том правцу руска политика је све више окретала поглед ка опозицији у Србији. Владајућа Јединствена Русија је већ раније успоставила стратешку сарадњу са Демократском странком Србије. Међутим, у односу на традиционално водећу и русофилску странку у Србији, Српску радикалну странку од јесени 2008. долази до заплета, пошто се из странке издвојило крило са Томиславном Николићем и Александром Вучићем. Ова подела радикала је сигурно утицала на обазривији став руске политике према посматрању српске опозиције у целини, као и у третирању власти у Београду. Током 2009. је постало потпуно јасно да новоформирана Српска напредна странка на челу са Томом Николићем, не само да је повукла већи део некадашње Српске радикалне странке, већ је временом постало јасно да је то бар две трећине радикалског бирачког тела, па можда чак и више. Са друге стране, док се бивша јединствена СРС, а посебно њен данашњи остатак недвосмислено опредељивао ка ослонцу на Русију, новоформирана СНС се начелно опредељивала за уравнотежену спољнополитичку опцију, са равномерним ослонцем на све важније силе, слично као што се и актуелни режим Цветковића и Тадића начелно опредељивао за четири стуба спољне политике земље. Током 2009-10. године Јединствена Русија успоставља и са СНС стратешку сарадњу, паралелно са растућим незадовољством Москве политиком актуелне власти у Србији. На симболичан начин, заједнички позив Томиславу Николићу и Војиславу Коштуници да буду почасни гости у Москви на страначком конгресу Јединствене Русије у септембру 2011. представља заправо даљу операционализацију односа званичне Русије према српској политици. Поздравни говор амбасадора Русије Конузина на обележавању трогодишњице СНС у Нишу је следећи потез у том правцу.