Евроазијске интеграције по рецепту Москве

среда, 21 јул 2010 09:47

0 Коментари

Зато и не чуди да је прошле недеље град на Дњепру посетила америчка државна секретарка Хилари Клинтон, опомињући, ваљда, Јануковича да се не игра са тим стварима. Но, природни процеси у традиционалним зонама руског утицаја већ су толико узели маха да Американци могу само да покушавају да их успоре, али у садашњем тренутку немају снаге да их зауставе.

НЕМОГУЋНОСТ ОБНОВЕ СССР-а
Како је изјавио белорсуки председник Александар Лукашенко, парламент у Минску је ратификовао све уговоре и споразуме који се тичу Царинског савеза (ЦС), што је био последњи корак на који се чекало, с обзиром на то да су Москва и Астана то још раније учиниле. Тако ЦС може да почне да функционише од почетка овог месеца, како је и најављено, иако формално делује још од 1. јануара. Према речима казахстанског министра финансија Болата Жамишева, суштина ЦС-а је у уклањању царинске контроле на унутрашњим границама и јединственој примени царинских процедура на територији држава чланица. Како је објаснио заменик руског премијера Игор Шувалов, основни принципи за формирање ЦС-а преузети су из докумената ЕУ и Светске трговинске организације и нимало им не противрече. У Москви истичу да је циљ стварања ЦС-а „интеграција економија и ширење сарадње“ између држава потписница. ЦС је проистекао из споразума о стварању Јединственог економског простора, који су 26. фебруара 1999. године потписали Белорусија, Казахстан, Русија, Киргизија и Таџикистан, али су само прве три државе биле спремне за релативно брзе интеграције.
(Про)западни аналитичари тврде да Москва намерава да обнови СССР, али таква оцена не стоји из много разлога. Наведимо само неколико.
Путин је једном приликом изјавио да је распад СССР-а „највећа геополитичка катастрофа 20. века“. Али је додао: „Ко не жали за СССР-ом, тај нема срца. Али, ко мисли да га је могуће обновити – тај нема памети!“. Ко пажљиво прати Путинове изјаве у последњих десет година, приметиће да никада није превише говорио о СССР-у, али да, Као и Медведев, веома често користи термин „руска држава“. Њима је јасно да је СССР са 15 равноправних република у себи садржао дезинтеграциону темпирану бомбу и да је таква творевина тешко могла да се одржи.
Још од времена Бориса Јељцина, Русија се одрекла комунистичке идеологије и њен повратак није могућ. У прилог томе најбоље сведочи и идеолошки обрт који већ дуго зри у самој Комунистичкој партији РФ Генадија Зјуганова. КПРФ је данас вероватно „најдесничарскија“ странка у Русији – потпуно је окренута Цркви, нацији и тржишту. Са старим тековинама једино је донекле повезује то што захтева већу социјалну улогу државе и што се не залаже за повратак монархије. Такође, Медведев и Путин су се у више наврата ограђивали од совјетске политике. Обојица су дала велики допринос повезивању Русије са Западом, пре свега са европским земљама.
Нове интеграције засноване су на узајамним интересима и постепеним, еволутивним променама и принципима на којима почивају ЕУ и НАТО. Руски војни савез ОДКБ нема никакав идеолошки предзнак и свака чланица је слободна да из њега иступи. И економске интеграције, развијане кроз више паралелних равни (Евроазијски економски савез – ЕВРАЗЕС, Јединствени економски простор, ЗНД, ЦС), такође су релаксиране од свих облика притиска и државе приступају искључиво ако у томе налазе свој интерес. А он се огледа пре свега у већем приступу руским енергетским и финансијским ресурсима и тржишту.

МЕКА МОЋ РУСИЈЕ
Већ из ове површне анализе може се видети да нема говора о некаквом „обнављању СССР-а“, што на Западу аутоматски има негативан призвук, јер се повезује са Гулагом, КГБ-ом, гвозденом завесом и сличним идеолошким „бабарогама“. Русија је већ, или је на добром путу да то постане, модерна држава са функционалним демократским институцијама, која покушава да развија све облике „меке моћи“, на сличан начин као што су то деценијама радили САД и ЕУ. Хард поwер и све трошкове и непријатности које уз то иду, Руси препуштају Западу, чиме се бар донекле мењају улоге у глобалној арени. Свесни да се тежиште светске економије и политике све више помера ка истоку, многе државе своју шансу траже у сарадњи са Кином и Русијом.
„Економски ефекат за Русију од стварања Царинског савеза процењује се на 400 милијарди долара, а за Белорусију и Казахстан на више од 16 милијарди“, најавио је председник Казахстана Нурсултан Абишевич Назарбајев, који је прошлог уторка прославио 70. рођендан. „ЦС може да заузме кључне позиције на светском енергетском и тржишту житарица. Укупне залихе нафте наше три државе износе 90 милијарди барела“, објаснио је Назарбајев. Према садашњој цени од око 70 долара за барел, то би износило 6.300 милијарди долара, а чланице ЦС-а (и без Украјине) имају удео од 17 одсто светског извоза житарица. Томе треба додати да Русија данас подмирује трећину европских потреба за природним гасом, а после пуштања у погон Северног и Јужног тока, тај проценат биће много већи.
Премијер Путин каже да је апсолутно уверен да Москва поступа правилно. „То је историјски избор Русије да иде путем интеграције са нашим најближим суседима и партнерима, да се зближава у економској сфери и унификује социјалне норме са државама и народима са којима је руски народ вековима постојао у оквирима заједничке државе. Врата за такве и дубље интеграције су отворена. Сви који хоће да то искористе, могу то да учине“, позива Путин и друге државе. „Сада је важно не само да обезбедимо несметан, ритмичан рад, већ и да активирамо припрему за следећи стадијум интеграције“, најавио је руски премијер формирање Јединственог економског простора (ЈЕП), додајући: „Први пакет докумената који ће чинити основу ЈЕП-а, треба да буде готов до краја године. То је дубљи ниво интеграције, чија је суштина у усаглашености економских политика земаља и стварање могућности за још веће интеграције“.
Из ових речи се може јасно видети да је ЦС само почетак процеса. А шта је крајњи циљ? То је обнова Руске империје, као заједничке државе и јединственог историјског простора који обједињује Европу и Азију. Простора који је почетком прошлог века био један од водећих светских центара културе, иновација и просперитета, а чији је развој нагло прекинут почетком Првог светског рата. А СССР је, упркос свим достигнућима, био само недовршена копија Руске државе. Не треба, ипак, доносити закључак да Москва жели повратак у прошлост. Како је објаснио Медведев, „Царински савез је потпуно нова конструкција“. Руски председник поручује својим сарадницима: „Ми сада чинимо тек прве кораке у том правцу. ЦС је апсолутни приоритет, обратите на то посебну пажњу“.
Евроазијске интеграције са Москвом подразумевају и једну веома битну ствар: овај процес води ка потпуном укидању царина и других дажбина при увозу нафте из Русије. У наредним фазама дубљих интеграција, о којима говоре Медведев и Путин, могли би да буду ослобођени намета и други енергенти, укључујући и природни гас, што би био турбо-мотор за сваку привреду. То су интеграције какве тренутно не могу да понуде ни Европа, ни Америка. Ко ће им се следећи придружити? У Вашингтону и Бриселу наслућују одговор на ово питање.

Искусни партнери Москве

Партнери Москве у изградњи нове политичке, економске и безбедносне архитектуре јесу искусни државници. Нурсултан Назарбајев је на челу Казахстана од 1979, председник је од 1990. (први пут биран на изборима 1991), а 15. јуна ове године одлуком парламента присвојена му је титула Лидер нације. То, поред осталог, значи да он и чланови његове породице не могу бити позвани на кривичну одговорност и да може да се кандидује неограничен број пута. Назарбејев је последње изборе добио са освојених 91,15 одсто гласова. Александар Лукашенко је шеф државе од 1994. године, а нико не сумња да ће на предстојећим председничким изборима убедљиво освојити и четврти узастопни мандат, што ће му омогућити останак на челу Белорусије бар до 2016. године.

Извор: Печат