Русија и Србија у магли

понедељак, 16 август 2010 11:54

Од лажи до истине

Да ли је све тако? Наравно, није ни приближно. Али, таква представа може да се стекне на основу извештавања многих западних медија. Неки од њих, као што је телевизија СП (Сцхwеизер Фернсехен), иду чак толико далеко да тврде да су руске власти увеле тоталну цензуру, како би прикриле катаклизмичке размере серије пожара и своје неуспехе у борби са њима. Наведени швајцарски медиј прави поређење са последицама немачког муњевитог продора у дубине СССР-а, током 1941. године, и намеће закључак да су се чак и комунисти рационалније и успешније носили за проблемима него садашња руска власт. Руски народ данас, наводно, отаџбину брани голим рукама, а док су комунисти били на власти, бар је био технички опремљен да се суочи са разноврсним изазовима.

Да се сада из сфере фантастике вратимо у реалност. Нема сумње, Русија се рве са великим проблемима. Природа јој до сада није приредила такво искушење много пута. Мада, на пример, почетком 30-их година, суочила се са сличним топлотно-ватреним ударом. И пре него што су, пре свега народи Европе и Америке, ухваћени у канџе необуздано-материјалистичке цивилизације, успели природи да нанесу огромну штету, она је умела да нам приреди смртоносна изненађена. А данас, када су људи постали паразити који једу како будућност своје деце тако и „плаве планете“, она нам одговара од југа САД-а па до Кине. Чули сте вероватно за виц: „По чему се наша планета разликује од других? По томе што је заражена опасним вирусом хомо сапиенс“. Изгледа да се она сада озбиљно бори против њега. Тренутно, Русија плаћа главну цену узвратног ударца природе за оно што је плод потрошачке грознице и цивилизацијске декаденције, која је до свих нас стила са Запада. Можда нам је то порука да је време да се отргнемо негативним утицајима, и инспирацију потражимо у недрима сопствене традиције.

Но, да се вратимо пожарима. Русија, без претеривања, има боље опремљене и организоване снаге за борбу са пожарима, поплавама и другим природно-људским несрећама, него било која друга земља. Уосталом, с обзиром на величину своје територије, и ресурсе које мора да брани, то се готово и подразумева. Отуда, ма колико да је ватрена стихија опасна, Русија ће се са њом изборити, и то без превеликих губитака. Далеко да ствари стоје идеално, али Русија се ипак релативно успешно носи са њом. Штавише, много боље се сналази са својом трагедијом него Америка када је њу, пре неколико година, она задесила у Њу Орлеансу.

Потреба за одрживим развојем

Услед страшне суше и врућине, и тек онда због њима изазваних пожара – како процењује ХСБЦ, једна од највећих светских финансијских групација са седиштем у Лондону – директна и посредна штета коју ће имати руска економија, као и друштво у целини, износиће око 15 милијарди долара. Швајцарска банкарска групација УБС оцењује да ће губици бити нешто мањи, али ипак процењује да ће раст руског Бруто домаћег производа бити испод очекиваног, тј. да ће износити 7% уместо 7,5% ове године. Но, и у том случају, Русија ће бити међу земљама које се најбрже развијају. Док Запад тек излазе из кризе, Руска Федерација се враћа где је била пре 2008. године, односно сврстава се у групу земаља које муњевито грабе напред.

Док се одвијао процес деиндустријализације, и општег опадања Запада, многе друге земље, од Индије до Бразила, свеколико су јачале. Поготово то важи за земље Азије, од којих су многе успеле да остану имуне на Западну болест живљења на рачун сутрашњег дана. Земље као што су Кина и Индија развијале су се на реалним основама, а њихово становништво је трошило оно што стварно зарађује, и при томе није занемарило значај штедње. Штавише, те земље нису претрпеле велике губитке ни услед економске кризе која је жестоко погодила и сада још тресе западне али и многе друге државе (Русију и друге постсовјетске, као и латиноамеричке и афричке земље). Благовремено и темељно су научиле лекцију од Запада о томе како се постаје богат, и у том духу су доследно поступале, неоптерећене декаденцијом западних друштава. То им је омогућило да се лакше носе са опасним изазовима са којима се свет суочава, и да избегну озбиљније негативне последице. Напротив, наставиле су да се развијају, умешно користећи „постојеће државне механизме“.

Русија је, од када је њено кормило преузео Владимир Путин, успела да се консолидује и крене напред, тако што је обуздана самовоља тајкуна и онемогућено да они државу третирају као колонијални посед за брзо извлачење профита у иностранство. И што је, посредно или непосредно, држава под своју контролу ставила кључне ресурсе земље. Да то није урађено никакви повољни спољни фактори, као што су, високе цене енергената, не би донели бољитак Русији, већ би користили само тајкунима. На срећу, ствари су, бар краткорочно, испале добро за нацију. Међутим, како су до сада више пута истакли председник и премијер Русије, економски раст се заснива на раубовању совјетске индустријске базе и природних богатстава, а не на новим технолошко-научним продорима и озбиљним производним улагањима.

Да би Русија дуготрајно наставила да се развија иоле налик Кини и Индији, мораће да нађе начин да за то обезбеди производно-иновационе основе. А ради тога не би требала да занемарује и совјетско искуство. У индустријализацији Русије и њеној модернизацији кључну улогу је одиграла држава. Пожари Русе треба болно да подсете да немали број организационих решења из комунистичког периода није лоше функционисао. Систем шумске противпожарне одбране, укључујући и механизме превенције, развијен пред Други светски рат, показао се одлично. И штета је што је, у духу општег робовања организационим и технолошким решењима уобичајеним на Западу, олако напуштени. Малициозне су приче које пласирају неки западни медији, да је спрам садашњег стања, и у комунистичком систему начелно било боље. Генерално је било боље док је у Кремљу седео прозападно настројени Борис Јељцин, а сада није тако. Мада, чињеница је да итекако има и онога што је у комунизму било боље у поређењу са садашњим временом.

По чему се наша планета разликује од других? По томе што је заражена опасним вирусом хомо сапиенс. Тренутно, Русија плаћа главну цену узвратног ударца природе за оно што је плод потрошачке грознице и цивилизацијске декаденције, која је до свих нас стила са Запада

Инспиративни дух прошлости

Русија задњих година настоји да хармонично, поготово у идентитетско-симболичкој сфери, уважи предреволуционарно и совјетско наслеђе. Међутим, време је да то озбиљније учини и у другим областима, од привреде па до организације разних активности од значаја за грађане. Већ сада та земља има основа да са оптимизмом гледа у будућност. Ипак, још у већој мери моћи ће тако да поступа када се потпуније окрене себи и својој традицији. Запад, то сада већ можемо да видимо на сваком кораку, суочава се са ценом пирамидалног концепта живљења, који већ дуго намеће читавом свету. То се осећа од привреде, преко демографије, до културе и животне средине. Не може се вечно, и то похлепно, живети на рачун сутрашњег дана. Зато је дошао тренутак да Русија потражи инспирацију како у православљу, тако, у неким сферама, и у совјетској баштини. Нема сумње, ту ће наћи много више духа солидарности и свеколике друштвене одговорности, и основа за одржив и хуманији развој, како у домену екологије, тако и економско-социјалне димензије. Наравно, не значи да треба потпуно да одбаци пут којим иде, већ да нађе противтежу крајностима преузетих са Запада. Тако ће постати надахнуће за многе друге народе света, укључујући и наш, али ће и себи суштински помоћи.

Јер, они који Русији причају да желе да им буде пријатељ, само да у потпуности усвоји њихове стандарде, њој очито не желе добро. Додуше, данас НАТО истиче да би и Русију радо видео у својим редовима. Група стручњака и политичара, предвођена Медлин Олбрајт, недавно је представила препоруке за нови стратешки концепт Северноатлантске алијансе, који треба да буде усвојен у новембру ове године. У њему се предлаже да се успоставе што ближе везе са Русијом. Међутим, иста та Медлин Олбрајт је пре пар година у вези са Сибиром рекла „да је неправедно да Русија располаже толиким простором и толиким природним богатствима док друге земље у томе јако оскудевају“. Шта мислите, када је лагала?

Русија је поново показала своју моћ, а Запад исказује немоћ, па НАТО планери покушавају да је пацификују по принципу: „Ако је не можеш победити, онда је увуци у своје друштво“. Разуме се, под условом да пристане да постане Немачка – џин подређен америчкој моћи. Тако би евроатлантским моћницима дала много од онога што од ње не могу да отму. Ради тога покушавају да је уплаше Кином, односно да истакну да припада западном цивилизацијском кругу, и подстакну је да се са његовим кључним факторима организационо интегрише. Мало је вероватно да ће тако нешто проћи у временима када и Немачка, као и неке друге земље, тихо траже излазну стратегију за потенцијално напуштање евроатлатнског „концерна“. Но, Вашингтон у тешким временима бар купује време, а ко зна можда понуда и упали. Горбачов је једном насео на сличну.

Важност дугорочног прагматизма

Што се Русије тиче, која данас поступа врло прагматично и сигурно неће допустити да буде преварена, она такође налази интерес да са Вашингтоном и Бриселом игра неку игру. Избегавајући фронталне конфронтације за читавим западним „концерном“, настоји да гради јаке везе са појединим његовим деловима (нпр. Немачком), и да са што мање отпора поврати утицај на постсовјетском простору. Уз то, ма колико јој одговарало да Американци не победе у ратовима које воде у Ираку и Авганистану, и тамо не цементирају свој утицај, за њу није добро ни да тријумфују радикални исламски елементи. Ако би се то десио, талас исламизма би запљуснуо Средњу Азију и Кавказ. Ипак, једно је куповина времена а друго одлучно корачање у будућност. Ако Запад мора да купује време, Русија то треба да ради тек узгред, уз суштинску преоријентацију од готово некритичког угледања на туђе обрасце, ка својим оригиналним решењима. А страшни огањ, као би рекли средњовековни проповедници, треба да јој буде упозорење да је крајње време да се врати себи.

За крај ове приче о пожару, геополитици и цивилизацијским инспирацијама, да видимо и где смо ми ту. Русија је одбацила евроатлантске илузије, иако још робује евроатлантској цивилизацијској моди. Ми одбацујемо своје виталне интересе, ради евроаталнских илузија. Сада смо тамо где је Русија била у рано доба Јељцинове владавине, с тим што ми немамо потенцијал какав она има. Граница после које ћемо тешко моћи да поправимо ствари, у нашем случају, много лакше се пређе. А после ње нећемо више бити само вазална држава, већ, у пуној мери, протекторат евроатлантске империје. Додуше, можда у нечему и то може да буде бољитак. Када нестане страх Вашингтона да можемо да му измакнемо, можда на неким пољима добијемо већу слободу. Ако погледате националну телевизију суседне Хрватске, која је ушла у НАТО, видећете да се много опсежније па и објективније извештава о ситуацији у Русији. А нашим властодршцима и њиховим медијским сатрапима битније је да ми видимо шта се дешава у Пакистану и Кини, него у Русији. Морају да доказују своју лојалност страним менторима, али и да, бар док не легнемо на атлантску руду, амортизују нашу русофилију.

У том духу официјелна Србија понаша се према Русији и у вези са пружањем помоћи када се ради о гашењу пожара. Начелно, понудили смо је. Али, с обзиром како смо то урадили, изгледа да смо то учинили са жељом да све испадне по принципу: „Касно Марко на Косово сиже“. Док ми о помоћи стидљиво причамо, Бугари су је већ упутили. А Путин се јавио њиховом премијеру да му на њој захвали, и истакне партнерске везе између две земље. Сигурно, Бугари не могу баш много да помогну Русима. Но, учинили су гест који ће они умети да цене. Ми нисмо, а нама треба много више руска подршка него Бугарској. Но, наша власт мисли само о томе шта се допада, или се не допада, њеним евроатлантским покровитељима.

"Срби нису Бугари"

Просто ми дође да кажем: „Па ајде да легализујемо њихов протекторат, тада ће и нас пустити да у оквирима који га не ремете развијамо односе са онима са којима то желимо, и неће више подривати наш идентитет“. Међутим, није тако. Хрвати и Бугари добро знају шта су њихови интереси, и колаборирају само да би их реализовали. Ми смо, током југословенског раздобља показали, а сада у евро-унијатским оквирима то потврђујемо, да смо склони дубинској идентификацији са разним наднационалним конструкцијама. Отуда, ако сада поклекнемо постаћемо пре нови јаничари него прагматични Бугари.
Одрећи ћемо се и себе, и пријатеља, да би служили другима. Од тога би лично-партијску корист извукла само наша мондијалистички настројена квази-елита. А у турбулентном свету будућности – када буде реално да НАТО загази у велике ратове – због тога би могао да нас прогута паклени пламен. Нека нас и на то посете пролазне ватре које данас бесне Русијом. Та велика православно-словенска земља је као птица Феникс. И када сагори брзо се поново роди, као што се и буквално десило са Москвом после њеног спаљивања током Наполеонове инвазије. А сада јој се ништа озбиљно неће ни десити, док нама хоће, ако дозволимо да нас садашњи властодршци одведу у провалију.

Извор: Печат

Драгомир Анђелковић

Русија се суочава са страшном ватреном стихијом. Какве закључке из тога треба да извуче? И какву поуку они имају за Србију?

Русија је у пламену. Хиљаде пожара букте широм те огромне земље. Бројна насеља су спаљена а читави региони евакуисани. Природна стихија је у року од само неколико дана нанела колосалну штету руском привредном потенцијалу. А ствари могу да испадну и много горе. Москва, готово да је угрожена као када су до њених предграђа, крајем 1941. године, стигле нацистичке трупе. Обруч саткан од пламена и дима полако се око ње затвара. И то није све: озбиљно су угрожена и руска нуклеарна постројења. Наравно, режим усиљено покушава да организује отпор ватреном агресору. Но, организациони пропусти, немар, и слични недостаци, онемогућавају да се постигну задовољавајући резултати.

ОД ЛАЖИ ДО ИСТИНЕ
Да ли је све тако? Наравно, није ни приближно. Али, таква представа може да се стекне на основу извештавања многих западних медија. Неки од њих, као што је телевизија СП (Сцхwеизер Фернсехен), иду чак толико далеко да тврде да су руске власти увеле тоталну цензуру, како би прикриле катаклизмичке размере серије пожара и своје неуспехе у борби са њима. Наведени швајцарски медиј прави поређење са последицама немачког муњевитог продора у дубине СССР-а, током 1941. године, и намеће закључак да су се чак и комунисти рационалније и успешније носили за проблемима него садашња руска власт. Руски народ данас, наводно, отаџбину брани голим рукама, а док су комунисти били на власти, бар је био технички опремљен да се суочи са разноврсним изазовима.
Да се сада из сфере фантастике вратимо у реалност. Нема сумње, Русија се рве са великим проблемима. Природа јој до сада није приредила такво искушење много пута. Мада, на пример, почетком 30-их година, суочила се са сличним топлотно-ватреним ударом. И пре него што су, пре свега народи Европе и Америке, ухваћени у канџе необуздано-материјалистичке цивилизације, успели природи да нанесу огромну штету, она је умела да нам приреди смртоносна изненађена. А данас, када су људи постали паразити који једу како будућност своје деце тако и „плаве планете“, она нам одговара од југа САД-а па до Кине. Чули сте вероватно за виц: „По чему се наша планета разликује од других? По томе што је заражена опасним вирусом хомо сапиенс“. Изгледа да се она сада озбиљно бори против њега. Тренутно, Русија плаћа главну цену узвратног ударца природе за оно што је плод потрошачке грознице и цивилизацијске декаденције, која је до свих нас стила са Запада. Можда нам је то порука да је време да се отргнемо негативним утицајима, и инспирацију потражимо у недрима сопствене традиције.
Но, да се вратимо пожарима. Русија, без претеривања, има боље опремљене и организоване снаге за борбу са пожарима, поплавама и другим природно-људским несрећама, него било која друга земља. Уосталом, с обзиром на величину своје територије, и ресурсе које мора да брани, то се готово и подразумева. Отуда, ма колико да је ватрена стихија опасна, Русија ће се са њом изборити, и то без превеликих губитака. Далеко да ствари стоје идеално, али Русија се ипак релативно успешно носи са њом. Штавише, много боље се сналази са својом трагедијом него Америка када је њу, пре неколико година, она задесила у Њу Орлеансу.

ПОТРЕБА ЗА ОДРЖИВИМ РАЗВОЈЕМ
Услед страшне суше и врућине, и тек онда због њима изазваних пожара – како процењује ХСБЦ, једна од највећих светских финансијских групација са седиштем у Лондону – директна и посредна штета коју ће имати руска економија, као и друштво у целини, износиће око 15 милијарди долара. Швајцарска банкарска групација УБС оцењује да ће губици бити нешто мањи, али ипак процењује да ће раст руског Бруто домаћег производа бити испод очекиваног, тј. да ће износити 7% уместо 7,5% ове године. Но, и у том случају, Русија ће бити међу земљама које се најбрже развијају. Док Запад тек излазе из кризе, Руска Федерација се враћа где је била пре 2008. године, односно сврстава се у групу земаља које муњевито грабе напред.
Док се одвијао процес деиндустријализације, и општег опадања Запада, многе друге земље, од Индије до Бразила, свеколико су јачале. Поготово то важи за земље Азије, од којих су многе успеле да остану имуне на Западну болест живљења на рачун сутрашњег дана. Земље као што су Кина и Индија развијале су се на реалним основама, а њихово становништво је трошило оно што стварно зарађује, и при томе није занемарило значај штедње. Штавише, те земље нису претрпеле велике губитке ни услед економске кризе која је жестоко погодила и сада још тресе западне али и многе друге државе (Русију и друге постсовјетске, као и латиноамеричке и афричке земље). Благовремено и темељно су научиле лекцију од Запада о томе како се постаје богат, и у том духу су доследно поступале, неоптерећене декаденцијом западних друштава. То им је омогућило да се лакше носе са опасним изазовима са којима се свет суочава, и да избегну озбиљније негативне последице. Напротив, наставиле су да се развијају, умешно користећи „постојеће државне механизме“.
Русија је, од када је њено кормило преузео Владимир Путин, успела да се консолидује и крене напред, тако што је обуздана самовоља тајкуна и онемогућено да они државу третирају као колонијални посед за брзо извлачење профита у иностранство. И што је, посредно или непосредно, држава под своју контролу ставила кључне ресурсе земље. Да то није урађено никакви повољни спољни фактори, као што су, високе цене енергената, не би донели бољитак Русији, већ би користили само тајкунима. На срећу, ствари су, бар краткорочно, испале добро за нацију. Међутим, како су до сада више пута истакли председник и премијер Русије, економски раст се заснива на раубовању совјетске индустријске базе и природних богатстава, а не на новим технолошко-научним продорима и озбиљним производним улагањима.
Да би Русија дуготрајно наставила да се развија иоле налик Кини и Индији, мораће да нађе начин да за то обезбеди производно-иновационе основе. А ради тога не би требала да занемарује и совјетско искуство. У индустријализацији Русије и њеној модернизацији кључну улогу је одиграла држава. Пожари Русе треба болно да подсете да немали број организационих решења из комунистичког периода није лоше функционисао. Систем шумске противпожарне одбране, укључујући и механизме превенције, развијен пред Други светски рат, показао се одлично. И штета је што је, у духу општег робовања организационим и технолошким решењима уобичајеним на Западу, олако напуштени. Малициозне су приче које пласирају неки западни медији, да је спрам садашњег стања, и у комунистичком систему начелно било боље. Генерално је било боље док је у Кремљу седео прозападно настројени Борис Јељцин, а сада није тако. Мада, чињеница је да итекако има и онога што је у комунизму било боље у поређењу са садашњим временом.

По чему се наша планета разликује од других? По томе што је заражена опасним вирусом хомо сапиенс. Тренутно, Русија плаћа главну цену узвратног ударца природе за оно што је плод потрошачке грознице и цивилизацијске декаденције, која је до свих нас стила са Запада

ИНСПИРАТИВНИ ДУХ ПРОШЛОСТИ
Русија задњих година настоји да хармонично, поготово у идентитетско-симболичкој сфери, уважи предреволуционарно и совјетско наслеђе. Међутим, време је да то озбиљније учини и у другим областима, од привреде па до организације разних активности од значаја за грађане. Већ сада та земља има основа да са оптимизмом гледа у будућност. Ипак, још у већој мери моћи ће тако да поступа када се потпуније окрене себи и својој традицији. Запад, то сада већ можемо да видимо на сваком кораку, суочава се са ценом пирамидалног концепта живљења, који већ дуго намеће читавом свету. То се осећа од привреде, преко демографије, до културе и животне средине. Не може се вечно, и то похлепно, живети на рачун сутрашњег дана. Зато је дошао тренутак да Русија потражи инспирацију како у православљу, тако, у неким сферама, и у совјетској баштини. Нема сумње, ту ће наћи много више духа солидарности и свеколике друштвене одговорности, и основа за одржив и хуманији развој, како у домену екологије, тако и економско-социјалне димензије. Наравно, не значи да треба потпуно да одбаци пут којим иде, већ да нађе противтежу крајностима преузетих са Запада. Тако ће постати надахнуће за многе друге народе света, укључујући и наш, али ће и себи суштински помоћи.
Јер, они који Русији причају да желе да им буде пријатељ, само да у потпуности усвоји њихове стандарде, њој очито не желе добро. Додуше, данас НАТО истиче да би и Русију радо видео у својим редовима. Група стручњака и политичара, предвођена Медлин Олбрајт, недавно је представила препоруке за нови стратешки концепт Северноатлантске алијансе, који треба да буде усвојен у новембру ове године. У њему се предлаже да се успоставе што ближе везе са Русијом. Међутим, иста та Медлин Олбрајт је пре пар година у вези са Сибиром рекла „да је неправедно да Русија располаже толиким простором и толиким природним богатствима док друге земље у томе јако оскудевају“. Шта мислите, када је лагала?
Русија је поново показала своју моћ, а Запад исказује немоћ, па НАТО планери покушавају да је пацификују по принципу: „Ако је не можеш победити, онда је увуци у своје друштво“. Разуме се, под условом да пристане да постане Немачка – џин подређен америчкој моћи. Тако би евроатлантским моћницима дала много од онога што од ње не могу да отму. Ради тога покушавају да је уплаше Кином, односно да истакну да припада западном цивилизацијском кругу, и подстакну је да се са његовим кључним факторима организационо интегрише. Мало је вероватно да ће тако нешто проћи у временима када и Немачка, као и неке друге земље, тихо траже излазну стратегију за потенцијално напуштање евроатлатнског „концерна“. Но, Вашингтон у тешким временима бар купује време, а ко зна можда понуда и упали. Горбачов је једном насео на сличну.

ВАЖНОСТ ДУГОРОЧНОГ ПРАГМАТИЗМА
Што се Русије тиче, која данас поступа врло прагматично и сигурно неће допустити да буде преварена, она такође налази интерес да са Вашингтоном и Бриселом игра неку игру. Избегавајући фронталне конфронтације за читавим западним „концерном“, настоји да гради јаке везе са појединим његовим деловима (нпр. Немачком), и да са што мање отпора поврати утицај на постсовјетском простору. Уз то, ма колико јој одговарало да Американци не победе у ратовима које воде у Ираку и Авганистану, и тамо не цементирају свој утицај, за њу није добро ни да тријумфују радикални исламски елементи. Ако би се то десио, талас исламизма би запљуснуо Средњу Азију и Кавказ. Ипак, једно је куповина времена а друго одлучно корачање у будућност. Ако Запад мора да купује време, Русија то треба да ради тек узгред, уз суштинску преоријентацију од готово некритичког угледања на туђе обрасце, ка својим оригиналним решењима. А страшни огањ, као би рекли средњовековни проповедници, треба да јој буде упозорење да је крајње време да се врати себи.
За крај ове приче о пожару, геополитици и цивилизацијским инспирацијама, да видимо и где смо ми ту. Русија је одбацила евроатлантске илузије, иако још робује евроатлантској цивилизацијској моди. Ми одбацујемо своје виталне интересе, ради евроаталнских илузија. Сада смо тамо где је Русија била у рано доба Јељцинове владавине, с тим што ми немамо потенцијал какав она има. Граница после које ћемо тешко моћи да поправимо ствари, у нашем случају, много лакше се пређе. А после ње нећемо више бити само вазална држава, већ, у пуној мери, протекторат евроатлантске империје. Додуше, можда у нечему и то може да буде бољитак. Када нестане страх Вашингтона да можемо да му измакнемо, можда на неким пољима добијемо већу слободу. Ако погледате националну телевизију суседне Хрватске, која је ушла у НАТО, видећете да се много опсежније па и објективније извештава о ситуацији у Русији. А нашим властодршцима и њиховим медијским сатрапима битније је да ми видимо шта се дешава у Пакистану и Кини, него у Русији. Морају да доказују своју лојалност страним менторима, али и да, бар док не легнемо на атлантску руду, амортизују нашу русофилију.
У том духу официјелна Србија понаша се према Русији и у вези са пружањем помоћи када се ради о гашењу пожара. Начелно, понудили смо је. Али, с обзиром како смо то урадили, изгледа да смо то учинили са жељом да све испадне по принципу: „Касно Марко на Косово сиже“. Док ми о помоћи стидљиво причамо, Бугари су је већ упутили. А Путин се јавио њиховом премијеру да му на њој захвали, и истакне партнерске везе између две земље. Сигурно, Бугари не могу баш много да помогну Русима. Но, учинили су гест који ће они умети да цене. Ми нисмо, а нама треба много више руска подршка него Бугарској. Но, наша власт мисли само о томе шта се допада, или се не допада, њеним евроатлантским покровитељима.

СРБИ НИСУ БУГАРИ
Просто ми дође да кажем: „Па ајде да легализујемо њихов протекторат, тада ће и нас пустити да у оквирима који га не ремете развијамо односе са онима са којима то желимо, и неће више подривати наш идентитет“. Међутим, није тако. Хрвати и Бугари добро знају шта су њихови интереси, и колаборирају само да би их реализовали. Ми смо, током југословенског раздобља показали, а сада у евро-унијатским оквирима то потврђујемо, да смо склони дубинској идентификацији са разним наднационалним конструкцијама. Отуда, ако сада поклекнемо постаћемо пре нови јаничари него прагматични Бугари.
Одрећи ћемо се и себе, и пријатеља, да би служили другима. Од тога би лично-партијску корист извукла само наша мондијалистички настројена квази-елита. А у турбулентном свету будућности – када буде реално да НАТО загази у велике ратове – због тога би могао да нас прогута паклени пламен. Нека нас и на то посете пролазне ватре које данас бесне Русијом. Та велика православно-словенска земља је као птица Феникс. И када сагори брзо се поново роди, као што се и буквално десило са Москвом после њеног спаљивања током Наполеонове инвазије. А сада јој се ништа озбиљно неће ни десити, док нама хоће, ако дозволимо да нас садашњи властодршци одведу у провалију.