Чланак Председника Владе Руске Федерације В.В. Путина у новинама «Коммерсант»

Стабилан развој друштва је немогућ без компетентне државе. А права демократија је неизоставан услов за изградњу државе, усмерене да служи интересима друштва.

Права демократија се не ствара у једном тренутку, не копира се спољни образац. Неопходно је да друштво буде спремно за коришћење демократских механизама. Да се већина људи осети грађанима, да редовно поклањају своју пажњу, троше своје време и улажу напоре како би учествовали у процесу управљања. Другим речима, демократија је тамо где су људи спремни да нешто у њу и улажу.

Почетком 90-их година наше друштво је било охрабрено распадом совјетског једнопартијског командно-административног система који се одвијао пред нашим очима и преласком на блиску, како се чинило, власт народа. Тим пре што су примери цивилизоване, зреле демократије били ту, поред – у САД и земљама Западне Европе. Међутим, увођење демократских форми државе практично одмах је довело и заустављање неопходних економских реформи, а нешто касније, локалне и централне олигархијске елите окупирале су те форме, без устручавања користећи државу у свом интересу, делећи општенародну имовину.

На основу свог искуства знам да је и у том периоду власти било немало поштених и паметних људи који су искрено тежили народном добру. Захваљујући њима држава није пропала, на једвите јаде су се решавали свакодневни проблеми и, макар и недоследно и споро, дешавале су се и неке реформе. Али, гледано у целини, настали систем је испао јачи..

Резултат тога је да под заставом увођења демократије 90-их година ми нисмо добили савремену државу, већ прикривену борбу кланова и мноштво полуфеудалних „јасли“. Не нови квалитет живота, већ огромне социјалне издатке. Не праведно и слободно друштво, већ самовољу самопостављених «елита», које су отворено кршиле интересе обичних људи. Све то је «затровало» прелазак Русије на Демократију и тржишну економију - јаким неповерењем већег дела становништва у те појмове и одсуством жеље да учествује у друштвеном животу.

Руски философ, правник Павел Новгородцев, још почетком прошлог века је упозоравао: «Често мисле да проглашење свакојаких слобода и општег бирачког права има само по себи неку чудесну снагу да живот усмерава новим путем. Уствари, то што се у таквим случајевима уводи у живот, обично се показује да није демократија, већ, гледајући на ток догађаја испада да је то - или олигархија или анархија“.

90-тих година ми смо се сударили и са анархијом и са олигархијом. Тај период је буквално био прожет кризом одговорног државног размишљања. Било би наивно када би се криза везивала искључиво за себично деловање олигарха и нечасних чиновника. Почетком 90-тих година наше друштво су чинили људи који су се ослободили од комунизма, али који још увек нису научили да буду господари своје судбине, који су навикли да очекују да нешто добију од државе, често падајући у илузију и нису умели да се супротставе манипулацији. Због тога је у економском и у политичком животу до тада важио неморални принцип. «ко је смео, тај је и појео».

Али друштво је прошло кроз тежак процес одрастања. То је свима нама омогућило да заједно извучемо земљу из живог блата. Да оживимо државу. Да обновимо народни суверенитет – основу праве демократије.

Желим да истакнем — ми смо то урадили демократским, уставним путем. Политика која се водила у двехиљадитим годинама доследно је отелотворење народне воље. То се сваки пут потврђивало на изборима. Па и између избора – у социолошким анкетама.

Ако погледамо како је наше становништво оцењивало и оцењује своје приоритете, добијамо да је далеко најважнији приоритет право на рад (могућност да се ради и заради), затим право на бесплатно здравство, право школовања. Враћање и гарантовање тих битних права су били задаци које је решавала руска држава, решавали смо ја и Дмитриј Медведев, радећи на пословима Председника државе.

Данас је наше друштво сасвим другачије него што је било почетком двехиљадитих година. Многи људи су постали боље ситуирани, образованији и захтевнији. Промењени захтеви према властима, излаз средње класе из свог уског света бриге о сопственом благостању – то је резултат наших напора. Ми смо се за то и трудили.

Политичка конкуренција је нерв демократије, њена покретачка снага. Ако таква конкуренција изражава реалне интересе социјалних група тада она вишеструко јача «моћ» државе - у подршци економије, у мобилизацији ресурса за потребе социјалних пројеката, у пружању заштите и и обезбеђењу правде грађанима.

Квалитет наше државе данас још заостаје за спремношћу грађанског друштва да у њој учествује. Наше грађанско друштво је постало неупоредиво зрелије, активније и одговорније. Ми треба да обновимо механизме наше демократије – они морају да обезбеде место за нараслу друштвену активност.

О развоју демократије

У Државну Думу је данас унет цео пакет предлога за развој нашег политичког и партијског система. Ради се о поједностављењу поступка за регистрацију партија. О укидању потребе да се сакупљају потписи за учешће на изборима за Државну Думу и регионалне законодавне органе. О смањењу броја потписа бирача који су неопходни за регистровање кандидата за избор Председника земље.

Услови регистрације, методи рада партија, технологије изборних поступака – све је то, наравно, важно. «Политичка клима», исто као и инвестициона, захтева стално усавршавање. Али, упоредо с тим треба обратити прворазредну пажњу на то како се у политичком механизму третирају интереси социјалних група.

Уверен сам да нам није потребна фарса и такмичење у давању лажних обећања. Није нам потребна ситуација када се демократија своди на транспарент, када се као «власт народа» приказује једнократни забавни политички шоу и аудиција кандидата, где се суштински смисао замењује шокантним изјавама и међусобним оптуживањем. Када стварна политика прелази у сенку закулисних пословних подухвата и одлука, о чему се са бирачима у принципу није ни разговарало. Ето, такав ћорсокак, искушење да «поједноставимо политику», да створимо фиктивну демократију «према потреби» — ми морамо избегавати. У политици постоји неизбежни удео политичких технологија. Али, имиџмејкери и «стручњаци за билбордове» не треба да управљају политичарима. Да, ја сам уверен да се и народ неће на то уловити.

Треба изградити механизме политичког система тако да систем благовремено осећа и изражава интересе великих социјалних група и да обезбеђује јавно усаглашавање тих интереса. Такав систем би обезбеђивао, не само легитимитет власти, већ и увереност људи у њену праведност (укључујући и случајеве када су они у мањини).

Нама је потребан механизам где ће народ кандидовати одговорне људе за власт на свим нивоима, професионалце који размишљају у категоријама националног и државног развоја и који су способни да остварују резултате. Разумљив, оперативан и за друштво отворени механизам израде, доношења и реализовања одлука , како стратешких, тако и тактичких.

Важно је да створимо политички систем у коме ће људи моћи да говоре истину. Онај ко предлаже решења и програме сноси и одговорност за њихову реализацију. Они који бирају људе «који доносе одлуке», разумеју кога и шта бирају. То ће донети поверење, конструктивни дијалог и узајамно поштовање између друштва и власти.

Нови механизми учешћа

Ми морамо испољити способност да реагујемо на питања друштва која су све сложенија, која у условима «информатичког века» — попримају квалитативно нове црте.

Огроман, све већи и већи број руских грађана је већ навикао да тренутно добија информацију, «притиском на дугме». Слободна и без цензуре доступна информација о стању ствари у земљи природно се трансформише у стално питање о учешћу грађана у политици и управљању, а не само у периоду «од избора до избора».

Због тога се савремена демократија, као власт народа, не може сводити само на долазак до «бирачке кутије» и да се тиме завршава. Демократија је, по мени, у фундаменталном праву народа да бира власт, као и могућност да стално може утицати на власт и на процес у коме власт доноси одлуке. Значи, демократија треба да има механизме за стално и директно деловање, ефикасне канале дијалога, друштвене контроле, комуницирања и «повратну везу».

А шта у пракси значи «повратна веза»? Нарастајући обим информација о политици мора прећи у квалитет политичког учешћа, грађанске самоуправе и контроле. Пре свега, то је општеграђанска дискусија на тему законских предлога, одлука, програма који се усвајају на свим нивоима државне власти, оцена важећих закона и њихова ефикасност у пракси.

Грађани, професионална и друштвена удружења морају имати могућност да претходно «тестирају» све државне документе. Конструктивна критика од стране удружења предузимача, наставника, лекара, већ сада помаже да се избегне доношење неуспешних одлука и да се дође до најбољих решења.

Прошле године, например, у оквиру «процене регулаторног утицаја», која је рађена заједно са удружењем предузимача, још на прелиминарној етапи пројекта био је одбачен скоро сваки други пројекат нормативног акта – као акт који погоршава услове за развој економије Русије. Добро је што је такав «филтер» почео да ради. Треба погледати да ли он у целини обухвата области које су важне за пословање.

Потребно је побољшати правнички језик. Он треба да је милозвучнији (у старом веку законе су често писали у облику стихова како би се лакше запамтили), да буде бар разумљивији за адресата. Важно је стварање пријатељског интерактивног интерфејса на порталима органа јавне власти ради пуновредног приказивања и разматрања планова и програма, резултата мониторинга њиховог извршавања. Замолићу професионална удружења језичких стручњака и веб-дизајнере да помогну држави у овоме. Историја ће високо оценити такав допринос.

Даље. Треба схватити да је осложњавање друштва једна од главних тенденција у свету. Специјализују се захтеви различитих професионалних и социјалних група. Држава мора одговорити на овај изазов, да одговори компликованој социјалној стварности. Једна од најважнијих одлука овде је развој саморегулишућих организација. Њихове компетенције и могућности треба да се шире. С друге стране, те организације саме морају активније користити овлашћења која поседују. Између осталог, право да креирају и дају на усвајање техничка правила и националне стандарде за одговарајуће гране и врсте делатности.

Треба избећи бирократизацију саморегулишућих организација и уз њихову помоћ стварати «саморегулаторне» баријере (пре свега у оним сферама делатности где нема неприхватљивог ризика, или чија је безбедност обезбеђена другим државним регулаторним мерама). За то је неопходна потпуна информативна отвореност саморегулишућих организација, њихови редовни јавни извештаји друштву и тржишним учесницима. Сматрам да ће саморегулација постати један од стубова јаког грађанског друштва у Русији.

Ми већ сада имамо праксу да пројекте закона објављујемо на интернету. Свако може послати свој предлог или поправку. Они се разматрају, а најбољи и садржајнији укључују се у финалне верзије предлога закона. Такав механизам колективног избора оптималних решења или, како како га зову експерти, краудсорсинг, - мора постати норма за све нивое.

Али, овде се реализује само «пасивно право» — могућност грађанина да реагује на неке идеје и пројекте власти, субјеката законодавне иницијативе. А ми треба да предвидимо и «активно право» — самим грађанима дати могућност да формирају законодавни дневни ред, да предлажу своје пројекте и формулишу приоритете.

С тим у вези предлажем да се уведе правило обавезног разматрања у парламенту оних друштвених инцијатива које сакупе сто хиљада и више потписа на интернету. Слична пракса постоји, например, у Великој Британији. Разуме се да за те сврхе није погодан анонимни интернет, мада у другим случајевима он помаже да се утврди расположење друштва. Биће потребно да се изради поступак званичне регистрације оних који хоће да постану учесници у таквом систему.

Интернет-демократија мора бити уграђена у опште токове развоја институција директне референдумске демократије. Она мора посебно широко да се примењује на општинском и регионалном нивоу. На општинском нивоу не треба да се одржавају само директни избори највиших руководилаца и делегата општинских скупштина. Народну оцену треба да прођу и други чиновници који се налазе на одговорним дужностима. Например, по истеку прве године рада начелника рејонског одељења полиције грађани морају добити могућност да се искажу – да ли су они за то да тај човек и даље ради у њиховом рејону. Исто тако се може поставити и питање о руководиоцу рејонског центра ЖКХ[1]. О мировном судији – у случају када га бирају грађани.

Неопходно је да грађани на градском, општинском нивоу могу да гласају, да своје оштре проблеме износе на локалне референдуме или интернет-анкете, да откривају слабости и начине њиховог решавања.

Важан задатак је и промена рада друштених савета при органима извршне власти. У данашње време њихов рад, рећи ћу директно, има формални, показни карактер. Треба одбацити бирократски приступ формирању таквих савета – њихов састав треба да утврђују, например, Веће грађана Русије, а за регионалне органе – одговарајућа већа.. Друштвени савети треба да престану да буду удобна места за своје руководиоце. Треба обезбедити да у њима учествују стварно независни експерти и представници заинтересованих друштвених организација. Утврдити састав нормативних аката и програма који се не могу донети без претходне јавне дискусије на Друштвеном савету. У компетенцију Друштвених савета може ући и њихово паритетно учешће у раду конкурсних и испитних комисија, као и комисија за регулисања проблема сукоба интереса.

Неколико речи о перспективама развоја пројекта «електронске владе». У овом тренутку нашим грађанима је доступна свака информација о политичким дебатама у парламенту, о стању светског тржишта, о браковима и разводима холивудских звезда. Али, они најчешће не могу да добију информацију о својим плаћањима за услуге ЖКХ или да он-лајн погледају свој здравствени картон, или да на интернету сазнају нешто о свом полицајцу позорнику.

Званични сајт са информацијом о државним набавкама је већ постао моћни антикорупциони механизам, многе државне услуге су већ преведене на електронски формат. То је добро. Али, већини људи је потребна битна информација о свом дому, о својој околини, суседном парку, школи, о својој општини. Посебну пажњу треба обратити на фундамент електронске власти – сајтови општина и субјеката Дедерације.

Предлажем да Веће грађана и Савет за грађанско друштво и права људи при Председнику Русије у току ове године организују и спроведу јавну дискусију и да саставе списак информација које се обавезно размештају на сајтовима образовних и медицинских установа за њихове клијенте.

Потребно је прецизније усмерити пројекат «електронска влада» ка потребама и питањима грађана. Да се максимално отвори информација о раду органа државне и општинске власти. Помоћу електронске технологије државни механизам учинити разумљивим и доступним друштву.

Локална самоуправа — школа демократије

Александар Солжељицин је писао о улози локалне самоуправе: «Само у таквом формату људи могу без грешке одредити изабранике, који су им добро познати по својим радним способностима и по духовним квалитетима. Овде неће моћи да опстану лажне репутације, овде неће помоћи лажна слаткоречивост или партијске препоруке...Без правилно постављене месне самоуправе не може се нормално живети, па и сам појам “грађанске слободе” губи свој смисао».

У овим речима је садржана тачна мисао: демократија велике државе гради се «демократијом малих простора». Локална самоуправа је школа одговорности за грађане. То је у исто време и «професионално-политичка школа», која формира кључне компетенције политичара-почетника: способност договарања са различитим социјалним и професионалним групама, јасно преношење своје идеје људима, заштита права и интереса својих бирача. Сматрам да политичари и државни администратори морају да прођу своје «професионално каљење» баш кроз локалну самоуправу..

Што се тиче конкретних праваца у циљу повећања ефикасности локалне самоуправе, као прво, она мора бити власт која је «корак» далеко — т. ј. општине не треба да се неразумно укрупњавају. Друго, општине морају у пуној мери постати финансијски самосталне и аутономне. Да имају довољно ресурса за обављање својих овлашћења, за решавање свакодневних људских проблема. Треба савладати зависност од «давања одозго» што гуши самосталност и одговорност и ствара зависност. У суштини, губи се смисао самог постојања општинског нивоа власти.

С тим у вези предлажем да се на ниво општина пренесу сви порези од малог бизниса који сада ради у условима специјалног пореског режима. Наравно, притом треба избалансирати овлашћења између субјеката Федерације и општина. Ако ове буду имале више ресурса, онда ће и обим њихове обавезе према грађанима бити увећан.

Јачање економске самосталности је посебно важно за крупне и средње велике градове. Овде је углавном сконцентрисан економски потенцијал земље и најактивнији грађани. Градови су извор економског раста и центар грађанских иницијатива. У овом тренутку, када се многа овлашћења и финансијски ресурси из Федералног центра предају у руке регионалних власти, треба водити рачуна да то не доведе до незаштићености градова у односу на руководиоце региона.

Важно је обезбедити партнерски карактер узајамног деловања губернатора и градоначелника, регионалних и градских законодавних скупштина. Није тајна да су њихови односи често конфликтни и да се могу заоштрити у условима када се губернатор постаје изборним путем. Ово нарочито у случају када је у субјекту Федерације на власти једна партија, а у граду – друга партија..

Треба престати да се са регионалног нивоа утврђују показатељи за локалну самоуправу и с тим у вези одређује давање финансијских ресурса. Руководство општина мора полагати рачуне пред својим бирачима.

Посебан и тежак проблем је судбина малих градова у којима живи знатан број наших грађана. Они често немају нормалне изворе прихода, принуђени су да живе од трансфера из регионалног буџета. Истовремено, мали град је у низу случајева најбоља основа за општинску демократију. Људи овде добро знају једни друге, рад свих служби је видљив, није скривен. Сматрам да треба осигурати дугорочни, стабилан карактер прихода таквих општина (што претпоставља стабилну, унапред познату висину регионалног трансфера). Треба искључити ситуацију када је основни задатак градоначелника да више или мање новца искамчи одозго, да његова оцена зависи од вишег руководства, а не од сопствених грађана. Тада можемо рачунати да ће се овде појавити ново покољење политичара и ефикасних социјалних менаџера.

О руском федерализму

Један од најважнијих задатака двехиљадитих година био је савладавање отвореног, латентног и «пузајућег» сепаратизма, стапања регионалне власти са криминалом, националистичким групама. Тај проблем је углавном решен.

Данас, у новој етапи развоја, враћамо се директним изборима губернатора. Притом ће Председник земље имати инструменте за контролу и реаговање, укључујући и право ослобађања од дужности губернатора. То ће обезбедити избалансирану комбинацију децентрализације и централизације.

Центар мора знати да даје и прераспоређује овлашћења. И не само овлашћења, већ и изворе финансирања локалних и регионалних буџета. Међутим, притом не треба изгубити контролу над земљом. Не сме се «разметати» државном влашћу. Недозвољиво је да се механички преносе ресурси и овлашћења између нивоа власти. Не сме постојати «фетиш» централизације или децентрализације.

Расподела државних овлашћења на различите нивое власти мора се вршити по јасним критеријумима — функција се мора извршавати на оном нивоу власти где ће то бити од највеће користи за грађане Русије, њихову предузетничку активност, за развој земље у целини.

Такође, очевидно је да није потпуно исцрпљен потенцијал за окрупњавање субјеката федерације. Али, у тој сфери треба деловати разумно и уравнотежено, ослањајући се на мишљење грађана.

Треба узимати у обзир и чињеницу да је територија РФ на различитом нивоу социјално-економског развоја. Такође, на разним социо-културним равнима које се не могу упоређивати по скали «боље-горе». Начин живота људи одређују различите традиције, обичаји, модели понашања. Због тога нам много значе интегратори, моћни уједињујући фактори — руски језик, руска култура, Руска православна црква и друге руске традиционалне религије. И, наравно, вишевековно искуство заједничког историјског стваралаштва различитих народа у једној, јединственој Руској држави. Ово искуство убедљиво говори о томе да је земљи неопходан јак, способан, уважаван федерални Центар — кључни политички стабилизатор биланса међурегионалних и међуетничких односа. Притом је наш историјски задатак да потпуно ослободимо потенцијал руског федерализма, да створимо стимулансе за радни, активан развој свих региона земље.

Конкурентно способна држава

Реалност глобалног света је — да је то конкуренција држава за идеје, људе и капитал. Фактички — за будућност својих земаља у већ оформљеном глобалном свету.

Нама је потребна нова државна свест. Суштина те свести је — да се у Русији створе најбољи и конкурентно најспособнији услови за живот, стваралаштво и предузетништво. На основу овакве логике треба да буде изграђена активност целокупног државног апарата. Ми стално морамо полазити од тога да грађани Русије, тим пре руски капитал, треба да виде како је све то организовано у другим земљама, одакле имају право за изаберу оно што је боље.

Важно је концентрисати се на следеће основне приоритете.

Прво. Прекинути везу «власт-сопственост». Морају прецизно бити утврђене границе државе, границе за њену интервенцију у економском животу — ја сам о томе већ писао у свом «економском» чланку.

Друго. Треба широко примењивати бољу, способнију праксу рада државних институција земаља-лидера. Критеријум позајмљивања — потврђена ефикасност, која ће се за сваког грађанина Русија исказивати у комфору и удобности коришћења државних услуга, у снижавању финансијских и временских утрошака. На тој основи се може обезбедити хармонизација стандарда услуга са међунродним нормама.

Треће. Ми ћемо развијати конкуренцију државних администратора — губернатора, градоначелника, функционера — на свим нивоима и у свим случајевима када је то целисходно. У те сврхе ћемо уредити мониторинг, откривање и широко увођење најбоље праксе државне управе. Како за сопствена решења на федералном нивоу, тако и за информисање бирача — на регионалном и градском нивоу.

Четврто. Треба прелазити на стандарде пружања државних услуга новог покољења, базираних на позицији корисника тих услуга – фирме која подноси робу на царињење, грађанина који добија неку потврду, аутомобилисте који регулише случај саобраћајног удеса, а не на позицији извршиоца.

Из информација на државним сајтовима сваком човеку мора бити јасно шта и како он може добити од једне или друге управе и за шта може упитати конкретног чиновника. .

Пето. Управо је донет закон који утврђује реално оцењивање рада и одговорности чиновника за непоштовање стандарда вршење државних услуга становништву и предузетницима. За непоштовање стандарда — новчане казне. Предлажем да пођемо још даље, да унесемо у законе да се за грубо и вишекратно кршење стандарда предвиђа дисквалификовање. Чиновник који лоше ради треба, не само да буде отпуштен из службе, већ и да му се на неколико година ограничи могућност да буде државни или општински службеник..

Шесто. За квалитетно решавање сложених задатака државне управе потребан је, по квалификованости и радном искуству, одговарајући састав државних службеника. Захтеваће се увођење система плаћања државних службеника који ће бити флексибилно постављен у односу на стање на тржишту рада, као и у односу према појединим професионалним групама. Без тога је наивно очекивати квалитетно побољшање корпуса чиновника, као и ангажовање у њему одговорних и ефикасних менаџера.

Седмо. Даљи развој ће довести до институције омбудсмана — овлашћених заштитника права. Ићи ћемо путем специјализације и професионализације ове институције. Сматрам да институција овлашћених заштитника права предузетника треба да буде у сваком субјекту Федерације.

Корупцију морамо победити

Административне процедуре и бирократија историјски у Русији никада нису били предмет националног поноса. Познат је разговор Николаја I са Бенкендорфом, у коме је цар претио да ће «усијаним гвожђем искоренити мздоимство», на шта је уследио одговор: «С ким ћете остати, господару?»

Разговори о корупцији у Русији су банални. Постоји историјско искушење да се корупција победи репресијом — борба са корупцијом сигурно захтева примену репресивних мера. Ипак, проблем је овде принципијелно дубљи. То је проблем прозрачности и могућности контроле државних институција од стране друштва (о чему сам раније говорио), као и проблем мотивације чиновника — људи у државној служби. По нама овде има огромних потешкоћа.

Познати су социолошки подаци: малолетници, који су «лудих 90-их» маштали да праве каријеру олигарха, сада масовно бирају каријеру државних чиновника. Многима то изгледа као извор брзе и лаке зараде. Са таквом доминантном мотивацијом било каква «чистка» је бескорисна: ако се државна служба посматра не као служење, већ као место где ће се зарађивати, онда ће уместо једних откривених лопова доћи други.

Да би се победила системска корупција потребно је одвојити не само власт и сопственост, већ и извршну власт и њену контролу. Политичку одговорност за борбу против корупције треба заједно да сносе и власт и опозиција.

Било би исправно да се законски регулише нови поступак за истицање кандидата за функције Председника и аудитора Счотне палате[2], за формирање списка за онај део који делегира Веће грађана. Кандидате неће истицати Председник, као што је сада, већ Савет Државне Думе уз сагласност свих њених фракција.

Сматрам да парламентарци треба да размисле о стварном садржају законом предвиђеног поступка парламентске контроле.

Борба са корупцијом мора постати права национална акција, а не предмет политичких шпекулација, основа за популизам, политичку експлоатацију, кампању и убацивање примитивних одлука — например, позива на масовну репресију. Они који гласније од свих вичу о доминаији корупције и захтевају репресије, једно не разумеју: у условима корупције репресија такође мође постати предмет корупције. И још какве корупције.

Ми предлажемо реална, системска решења. Она ће нам омогућити да с далеко већим ефектом спроведемо неопходну санацију државних институција. Да уведемо нове принципе кадровске политике – у систем одабира чиновника, њихове ротације, награђивања. Резултат тога треба да буде такав да репутациони, финансијски, материјални и други ризици корупцију учине неприхватљивом.

Предлажем да одредимо корупцијски опасне функције — како у апарату извршне власти, тако и у менаџменту државних корпорација – чиновник који је на таквој функцији добијаће високу плату, али ће дати и сагласност за апсолутну прозрачност, укључујући трошкове и крупне набавке његове породице. Такође, треба обухватити и таква питања као што су место фактичког боравка, извори из којих се плаћа годишњи одмор и сл. Овде је пожељно да се погледа антикорупцијска пракса земаља Европе – они умеју да прате такве ствари.

На «питање Бенкендорфа» ми данас можемо дати одговор: ми знамо с ким ћемо остати. Таквих људи има, има их довољно — и у државном апарату и изван њега.

У државним и општинским органима и данас ради много професионалаца који целог живота живе од једне плате. Њих вређа што их штампа често ставља у исту раван са корупционерима. Колико поштених и ефикасних људи ми на тај начин одбијамо од рада у државним органима?

Мислим, друштво и медији су дужни да обнове праведност у односу часних државних трудбеника. Фокус друштвене пажње треба да се концентрише на доказе о корупцији. То ће помоћи да се такве ситуације доведу до краја.

Прелазак са речи на дела у борби са «великом» корупцијом помоћи ће да се корупција победи у оним сферама са којима се грађани срећу у својој свакодневници— у полицији, у судском систему, у управљању стамбеним фондом и ЖКХ, у медицини и образовању.

Ми ћемо деловати доследно, осмишљено и одлучно. Отклањајући фундаменталне узроке корупције и кажњавајући конкретне корупционере. Стварајући мотивисаност за оне људе који су спремни да вером и правдом служе Русији. По традицији таквих људи у нашој земљи има много. Они ће бити тражени.

Ми смо изашли на крај са олигархијом, изаћи ћемо на крај и са корупцијом.

О развоју судског система

Главни проблем је — јарко изражен оптужујући и кажњавајући карактер нашег судског система.

Ми овај проблем морамо решити и предлажемо конкретне кораке.

Прво. Урадићемо да правосуђе буде доступно грађанима. Између осталог, увешћемо праксу административног судског поступка, не само за пословне људе, већ и за специјално решавање спорова грађана са чиновницима. Дух и смисао праксе административног судског поступка полази од тога да је грађанин рањивији од чиновника са којим је у спору. Затим, што ће терет доказивања бити на административном органу, а не на човеку. Зато је и пракса административних судских поступака у старту оријентисана на заштиту права грађана.

Друго. Друштвена удружења ће добити право да подносе тужбе за заштиту интереса својих чланова. То ће грађанину пружити могућност да брани своја права, например да у спору са губернатором не буде као јединка, већ у његово име иступа крупна друштвена организација. Ми ћемо проширити сферу примене колективних тужби које могу подносити и грађани.

Треће. У систему арбитражних судова данас је направљена јединствена, отворена, доступна база свих судских олука. Ми морамо створити такву базу и у систему судова опште јурисдикције. Треба размислити и о могућности интернет-преноса судских заседања и публикације стенографских извештаја са тих заседања. Одмах ће се видети ко и како ради. Какве се одлуке доносе у сличним делима, али са различитим саставом учесника. Видеће се где је мотивација судије диктирана не сасвим разумљивом и прозрачном логиком. Осим тога, својеврсни елеменат «право преседана» послужиће као фактор за стално усавршавање суда.

Четврто. Неопходно је препородити «судску» журналистику, што ће омогућити шире и дубље разматрање правних проблема друштва, повишење нивоа правне свести грађана.

* * *

Завршавајући хоћу да подвучем следеће — ми предлажемо конкретна решења. Њихова практична реализација чини власт народа – демократију — правом. Рад државе ће служити интересима друштва. И све то заједно обезбеђује Русији, руском савременом друштву стабилан и успешан развој.

Напомене:

[1] ЖКХ – Жилищно-коммунальное хозяйство – Стамбено предузеће

[2] Счетная палата РФ – организационо и функционално независни парламентарни орган финансијске контроле у РФ.

www.vidovdan.org

За Видовдан.орг са руског превео Милош Матовић

Извор: http://premier.gov.ru/events/news/18006/#demo