Уфа - престоница Башкортостана

На падинама јужног Урала простире се Башкоторстан, република Руске федерације. Назив је добила по матичном башкирском народу.

Башкири су туркијски народ и говоре башкирским језиком који је такође из породице туркијских језика. Подручје данашњег Башкортостана некада је била „ Велика Хунгрија“ завичај данашњег мађарског народа.

Ислам је продро међу Башкире у десетом веку, а током монголске владавине (од двадесетих година 13.века до средине 16 века) постао је доминантна религија.

Крајем 16.века Иван Грозни је заузевши Казањ (престоницу суседног Татарстана) позвао башкирски народ да се присаједини Русији. Он им је гарантовао право на локалну власт, право на муслиманску веру, и право на земљу (на коју се плаћао одређени порез).

Башкири су се обавезали да ће ратовати у саставу руске војске. После Ивана Грозног, током 17. и 18. века било је више Башкирских устанака. Они су се завршавали тако што су Башкирима потврђивана она права која им је обећао Иван Грозни. Последњи устанак представља учешће у устанку Јемељана Пугачова (1773-1775) против Kатaрине Велике. Био је то социјални, а не национални устанак. Уједно устанак много ширих размера. Један од вођа устанка био је Салават Јулајев, данас заштитни знак и симбол Башкортостана и башкирског народа. Национални херој који је познат и као песник, његове песме су међу ретким делима Башкирске литературе из тог периода.

Поред Руса и Башкира у Уфи (и Башкоторстану уопште) живе и Татари, то су три доминантна народа осталих је много мање.

Заједништво ових народа траје преко четристо година, у балканским очима огромних 400 година. Заједно су ови народи преживели ратове, револуције, диктаторе...

Иако нисам дуго у Уфи, узећу себи за право да кажем да су разлике међу њима у сенци сличности, споредно је у сенци главног. Неко је једне, неко је друге вере, али уважавање је обострано.

Рат против Религије није заобишао ни Уфу. Много је светиња срушено, и многе су заувек срушене. Њихове локације заузели су други такође важни објекти. „Монумент дружби“, споменик који симболише јединство руског и башкирског народа подигнут је na темељима цркве Свете Тројице.
На месту где се налазио храм Христова Васкрсења сада се налази Башкирско драмско позориште.
Може ли се оспорити значај „Монумента дружби“ или значај драмског позоришта?Треба ли их уопште оспоравати? Могу ли се оспорити њихове локације? Може ли се било каквим циљем оправдати рушење споменика који симболизује нешто што треба подстицати, продужити, наставити? Зашто рушити? Зашто је за изградњу новог света рушен стари свет?

Припадници муслиманске вере такође су осетили страхоте рата против религије. Хакимовска џамија затворена је 1930. године а затим је у њој отворена школа за борбу против неписмености. Укинута је муслиманска општина.

Једина синагога у граду је претворена у клуб НКВД (Народни комесаријат унутрашњих послова).

Предугачак је списак срушених, храмова, списак невиних жртава, палих само зато што су стајали поред пута којим су ишли утопијом затровани људи. Иако нису стајали на путу, сметали су, сметало је њихово присуство. Сметали су и сви они који су били у црквама и џамијама. Много је свештеника и побијено и без основа ухапшено и послато у неки од бројних логора.

Ипак посебно ме је запрепастило кад сам сазнао да је у једном од позоришта у Уфи, давана представа (звала се „Поп и радник“) у којој радник пролетерским чекићем свештеника удара по глави.

Циљ је оправдавао сва средства, а насиље је било не само средство, већ нормалан метод за борбу против оних који представљају стари свет који треба срушити.

У сваком рату неко преживи, преживела је Прва саборна џамија, преживеле су неке цркве. То су преживели хероји.

Црква светог Спаса нерукотворнава образа (Спаскаја церков), изграђена је 1779. године a затворена 1929. - нису је рушили, али није одржавана, није била у служби верника. Верницима је враћена тек 2004. године. Сада постоје реалне иницијативе да се реновира и да јој се врати сјај који је некад имала. Што је најважније сачувала је своје место.

Након победе стварности над нереалним и наопаким светом на бројним локацијама изграђене су православне цркве (Црква Рођења пресвете богородице Храм Кирила и Методија), џамије (Лала Тјуљпан), изграђена је нова синагога и сваки од тих храмова на слици града заузима своје место.

Већина нових храмова, представља васкрснуће старих. Иако нечим подсећају на своје предке сваки је у новом стилу. Упечатљиви су и град је са њима лепши. Граду је враћено оно што му је отето. Ипак остаје жал за оним чега нема а морало је бити сачувано. Ново је ново, старо је непоновљиво.

Власник стана у коме живим башкирске је националности. Жена му је такође Башкирка. Пре неколико дана били су моји гости. Причали смо о Уфи, о разликама између башкирског и татарског народа, о специјалитетима башкирске кухиње. Говорили су да губе идентитет и да им је менталитет скоро исти као код Руса. Дивили су се мојој жени (Рускињи) јер је десет месеци живела у Европи. Они маштају да емигрирају у неку Европску земљу, највише би желели у Шпанију.

Одмах сам се сетио да сам и ја некад маштао да у време зиме отпутујем у неку топлу земљу, јер не волим зиму која је у Србији много хладна. Наравно био сам дечак и клима ми је била много важна, а топло волим и сад, али други циљеви и околности свако размишљање о клими остављају по страни.

Моја жена им је говорила о изобиљу укусног воћа у Србији, о прелепој клими, о Београду, о Сави и Дунаву. Ја сам се укључивао у разговор колико да допуним женину причу о Србији, али и да оставим утисак пријатног домаћина.

Ниједном нисам поменуо проблеме због којих сам отишао из Србије, проблеме који би покварили њихово расположење, а можда и разбили илузију о пресељавању у неку топлију земљу. Нисам спомињао ни разлике између географске Европе и оне Европе која симболизује неке норме и неке стандарде (укључујући и животни стандард) о којима сањамо сви ми који смо рођени у социјализму.