Повратак престола

четвртак, 10 фебруар 2011 00:00

0 Коментари

26. новембра по старом календару, на дан Светог Георгија 1797., освећена је Велика Престона сала (или Георгијевска) Зимског дворца. Биографија ове сале почиње још 1786. године, када је архитекта Џ. Кваренги по највишем указу царице направио пројекат новог крила зимске царске резиденције. Према првобитној замисли није било предвиђено Престоно место, као симбол величине Руске империје — та грандиозна идеја је рођена када су грађевински радови већ били у току.

Првобитни «портрет» Георгијевске сале су описали историчари уметности Ермитажа: огромна просторија, на око 800 квадратних метара, са два реда прозора и строгим удвојеним колонама коринтских стубова и живописним плафонима. Декорација — мермер у боји, паркет сачињен од скупоцених врста дрвета. На Престоном месту  се на дугом зиду налази древени престо. Изнад тешког балдахина су алегоријске фигуре, које носе хералдички штит са монограмом царице. За време Павла I је штит замењен мермерним рељефом са ликом Георгија Победоносца, што је у суштини потпуно у складу са идејом пројекта.

Пожар 1837. године је скоро у потпуности уништио ентеријер зимске резиденције императора. Овнављајући Престону салу, архитекте В. П. Стасов и Н. Е. Јефимов су применили конструкционе иновације, о кијима се у то време много писало и говорило. За покривање плафона нису користили уобичајени, али непоуздани материјал — дрвене греде, него су у сарадњи са специјалистима Александровске железаре разрадили оригинални специјални систем-конструкцију из кованог гвожђа и бакра. Њој су додали у бело обојене лимене траке, које су образовале плафон. Плафон је висио на бродским ланцима, што је омогућило равномерно распоређивање тежине без додатног подебљавања зидова, који су служили као као кичма конструкције.

За  украшавање сале нису користили мермер у боји, као што је то било пре пожара, него само бели, користећи камен из италијанског градића Карара, где је архитекта Јефимов провео око две године, надгледајући ископавање мермера.

Логично, централни део Георгијевске сале је, као и раније, остало Престоно место. Сребрни трон, који је у Лондону 1731. године направио енглески мастор Николас Клаузен по поруџбини царице Ане Јовановне, се уздизао на грандиозном седмостепеном подијуму.На балдахину од пурпурног сомота се истицао златом извезени Државни грб Руске империје. Хералдичку симболику је допуњавала рељефна композиција «Георгије Победоносац, убива аждаху», коју је према нацрту В. П. Стасова урадио италијански скулптор Франческо дел Неро.

1842. године је реконструкција Георгијевске сале била завршена. Бела и златна су једине две боје, које су користиле архитекте, чиме је постигнут очаравајући ефекат. Позлаћени орнамент плафона се као у огледалу пресликава на паркету, сачињеном од шеснаест врста дрвета...

Велику Престону салу је у овом виду овековечио уметник К. А. Ухтомски на акварелном платну 1862. године. Тако је она изгледала и у време револуције, а преживела је и грађански рат. 1939. године је Престо дефинитивно размонтиран. Нико се није бавио очувањем његових елемената и детаља, тако да је много тога бесповратно изгубљено.

Тамара Питерскаја

Фото: Дарко Дозет

(Објављено: «Родина», 1997, № 5.)

http://www.istrodina.com/gerb10.php3