Супротстављање НАТО и Пројект Евроазијске Уније

 Супротстављање САД-НАТО Савезу: Пројект Евроазијске Уније Москве и геостратешка стабилност Русије Амерички политички стратег и тврдокорни русофоб, Збигњев Бжежински, је био у праву, када је у књизи  “Велика шаховска табла: Амерички примат и њени геостратешки императиви“, написао: „Русија престаје да буде Евроазијска Империја. Она без Украјине још увек може да се бори за статус империје, али ће онда постати превасходно азијска империјална држава“. – а осим тога ће бити под сталним притиском централноазијских република и Кине. Он такође потпуно исправно подвлачи у њој: „Ако Русија успе да поново задобије контролу над Украјином, са њених 52 милиона становника  и њеним  великим богатствима, као и приступом Црном мору – онда Русија поново аутоматски задобија материјалне услове да постане моћна империјална држава која обухвата и спаја Европу и Азију“.

Другим речима, уколико не успе да укључи Украјину, Русија нема реалне наде да задобије геостратешку стабилност. Услед тога, значајна црта политичких програма САД и ЕУ се и састоји у томе да се спречи синергија Русије са Украјином. Текст руског премијера Владимира Путина, објављен у “Известијима“ током 2011 г.: “Нови интеграциони пројект за Евроазију: Будућност која настаје“ – у коме он заступа изградњу Евроазијске Уније на пост-совјетским просторима,  је дефинитивно морао бити нападнут  на Западу – јер оно што Путин предлаже је савез Русије, Украјине и Белорусије, у који су такође добродошли Казахстан и остале републике бившег СССР-а.

Јасно је да Запад неће штедети напоре како би предухитрио остварење тог пројекта – а тактика Брисела која се скрива иза [његовог предлога] зоне слободне трговине и уговора о асоцијацији са Украјиом је одраз тог ширег приступа. Кијев се суочио са лавином критике поводом хапшења бившег украјинског премијера Јулије Тимошенко, и са нападима на садашњег руководиоца Украјине, Виктора Јануковича, која [критика] се понекад граничи и са директним претњама, али из много дубљих разлога, шефови ЕУ остају спремни да потпишу  споразум о асоцијацији са Украјином, да јој руководство  обаспу евроинтеграционим обећањима, па чак – у далекој  будућности  и да Украјину приме  у ЕУ – само зато да би обезбедили да процеси уједињавања источнословенских држава ( а, потенцијално, и даљих уједињавања кроз пост-совјетске  просторе) буду дефинитиво заустављени и заглављени.

Није никаква тајна да је Украјина кључ имплементације низа геостратешких планова Запада. Он јој нуди припрему да се укључи у НАТО , а томе изгледа да не смета и не спречава, што се у украјинском Уставу забрањује њено укључивање у војне блокове, као ни постојање руске поморске базе у Севастопољу. Уствари, НАТО негује и одржава односе и са пост-совјетском Грузијом , упркос сличним законским препрекама.

Како ја гледам на ствари, интегрисање Украјине у НАТО, би се могло протумачити као casus belli у Европи. Под тим условима, свет би се нашао само на пар корака од потенцијалног глобалног конфликта – где би први корак био размештање НАТО база у Украјини, а други – увођење у игру фактора који су у вези са неупоредивим  скраћивањем времена потребног да ракете САД допру до својих најважнијих циљева у Русији. Обећања, убеђивања, или и легалне гаранције било које врсте не би помогле да се одагна забринутост Москве  - узимајући у обзир то да ратови увек почињу са кршењима принципа “pacta sunt servanda”.

Узгред буди речено, један говор који сам на ту тему одржао још 1990-тих на једној међународној конференцији одржаној у централи НАТО-а у Бриселу, је, очигледно, привукао велику пажњу.  

Увиђајући озбиљно нарушавање својих одбрамбених способности, и оставши очигледно неспособна да се ослони на своју стратегију узвраћања ударца, Русија би морала или да прихвати да на прво упозорење лансира своје ракете, или  - због краткоће времена упозорења, да прошири своју доктрину до тачке прихватања да нанесе и превентивне ударе. Није неопходно да они буду нуклеарни, али цела та ситуација би могла да се аутоматски претвори у увод оружаног конфликта. То је разлог број један зашто би чланство Украјине у НАТО родило огромне ризике  и довело до могућности глобалне катастрофе.

ЕУ тежи да се концентрише на економска, социјална и културна питања, а држање Украјине се јасно колеба, јер Кијев тежи да истовремено ућари и на Западу, и на Истоку. Украјина је 18 октобра 2011 г. у Санкт Петербургу потписала уговор о зони слободне трговине, чији су потписници за сада 8 пост-совјетских република, а очекује се одлука још 3: Азербејџана, Туркменистана и Узбекистана. Тај уговор има озбиљна ограничења и не обухвата нафту, природни гас, метале и шећер, али већ постоји план да се његов обим прошири.

Уопште узев, пост-совјетска економска интеграција напредује са великом тешкоћом и понављаним устукнућима. Најједноставнији почетни део тог процеса – успостављање зоне слободне трговине -  у потпуности илуструје ту тенденцију.  Укратко – та зона је створена 1994 г., али законодавства учесница нису успела да ратификују одговарајући споразум. Мада је нови споразум написан тек 2011 г., треба на уму имати да је то уствари само трговина ослобођена царина, и ништа више од тога. Царинска унија, коју су оформиле Русија, Белорусија и Казахстан (и коју сада разматра и Киргизстан) је била природна следећа фаза тог процеса, јер она подразумева заједничке царинске стопе у односу на треће државе, као и де-факто укидање унутрашњих граница. Заједнички економски простор , са чланицама које синхронизују цео спектар својих економских стратегија, уз  могуће прихватање заједничке валуте  би требало да буде даље унапређени облик интеграције, коме треба тежити.

Царинска унија и  заједнички економски простор би иделано требало да буду под надзором наднационалних институција. Када се оне оформе, програм интеграције се може унапредити – тако да укључује  формирање Евроазијске Уније, која је описана у Путиновом напису из октобра 2011 г.  И други челници држава су допринели тој дебати. А.Лукашенко из Белорусије,  у чланку под насловом: „Судбина наше интеграције“, и Н.Назарбајев у: „Евроазијска Унија. Од концепта до историје будућности“.  Треба запазити да је Лукашенко у свом чланку изнео гледиште које би његови парњаци из пост-совјетског простора  лако прихватили: једнака права, поштовање државног суверенитета и неповредивост граница су једини прихватљиви принципи на којима интеграција треба да почива.

Природно питање које искрсава у контексту гореизложеног је каква је улога Украјине у тој динамици. Та земља је била баш и на списку потенцијалних учесника у плану који је Путин изнео о заједничком економском простору још 2003.г., али Кијев је [тада] одабрао да се клони тог плана. Украјина јесте 18 октобра 2011 потписала споразум о зони слободне трговине, који ће вероватно прихватити 11 пост-совјетских република (изузев Грузије). Било би мудро да Москва негује односе са Кијевом и у низу споразума  који имплицирају све тешњу економску интеграцију. Нема сумње да су економски интереси обеју страна одговарајући основ за тај процес. Украјина има статус посматрача у Евроазијској  Економској Заједници, а сада је и потписник споразума о слободној трговини, што је логична градација која на дуже стазе обећава солидан напредак.  Ни споразум Украјине о слободној трговини са ЕУ, а ни споразуми о асоцијацији са ЕУ не би требало да проузрокују да Русија престане да привлачи Украјину у орбиту пост-совјетске интеграције. Штавише, Москва би требало да рачуна на сарадњу са Украјином уз тај циљ на уму – и да то буде један од приоритета спољне политике Русије, а фундаментални напреци у том правцу би имали огромне предности у односу на ситније добитке као што су разна олакшавања робне трговине.    

Међутим, постоји и један важнији фактор који треба да буде укључен у геостратешка размишљања Москве – а то су односи Русије са Кином. Нема сумње да је Кина Русији већ значајан фактор у низу постојећих оквира – Шангајске Организације Сарадње и у БРИК-у, али имам утисак да спољнополитичка визија Москве остаје  зачарана Европом (а ова неравнотежа се чини посебно непожељном ако се узме у  обзир обртање Америке Азији, у оквиру нове војне доктрине Вашинтона).  Чак и онај Путинов чланак говори о томе да Евроазијска Унија треба да буде „ суштински део Велике Европе“, али – такође је истина да не сме да се занемари и одговарајући ризик претераног ослањања на Европу на рачун Азије.

Била би велика грешка ако се превиђа важност Кине за геостратешку безбедност Русије. У вези с тим, желео бих да поново погледам  предлог Русије за европски уговор о безбедности, и да поновим моју сугестију да би га требало  појачати и претворити у евроазијски уговор, са пуном пажњом на јачање Кине. На дуже стазе, задатак разјашњавања одбрамбене димензије тог уговора би допуњавао постојеће интеракције унутар Шангајске Организације за Сарадњу, као и БРИКС-а, а нарочито зато  што  је онај први превасходно економски систем, а други је прилично неформално тело.

Развијање и продубљавање стратешког партнерства са Кином, у комбинацији са убедљивим напорима за савез са Украјином ( а и уз посвећивање неопходне пажње Белорусији и осталим савезницима Русије), помогло би Русији да одржи своју геостратешку стабилност на нивоу на коме би ова земља била потпуно имуна на запенушене псовке и вулгарности МекФола и сличних.  

Јуриј Андрејев

Превод са енглеског: Иоанн Дубињин

Извор: Global Research/ Strategic Culture Foundation , 19.01.2012