Русија, ОДКБ, Кавказ

среда, 01 септембар 2010 16:41

После Јужне Осетије и Абхазије, на ред је дошла Јерменија, па ће Русија на Кавказу ускоро имати четири велике иностране базе, плус главну луку ратне Црноморске флоте у Севастопољу
Од почетка августа, Русија знатно појачава своје присуство на Кавказу. Суочена са реалним претњама, попут ратних припрема грузијског председника Михаила Сакашвилија и све чешћих терористичких напада последњих месеци, Москва знатно ојачава свој „кавкаски фронт“. После војних база у Јужној Осетији (пешадијска) и Абхазији (поморска и ваздухопловна, укључујући и инсталирање ПВО система С-300), на ред је дошла Јерменија, где је председник Медведев са супругом Светланом боравио крајем прошле недеље. У Јеревану је руски председник са колегом Сержом Саргсјаном присуствовао потписивању бројних уговора, укључујући и онај о коришћењу војне базе до 2044. године.

ТУРСКА СПУШТА ЛОПТУ

Осим Кавказа, Русија шири присуство и у другим граничним подручјима. Тако је 17. августа у Сочију Медведев примио авганистанског, пакистанског и таџикистанког председника – Хамида Карзаија, Азифа Али Зардарија и Емомали Рахмона. Том приликом је, како преносе руски и италијански медији, са таџикистанским колегом уговорио коришћење војног аеродрома у Ајни, за који су и те како заинтересовани Американци. Стиче се утисак да догађаји на Кавказу и у Средњој Азији добијају на убрзању, што свакако може имати везе са најавама америчке инвазије на Иран, изградњом гасовода Набуко и Јужни ток, као и све занимљивијом улогом Турске на подручју од Балкана до Кавказа и Блиског истока.
После две рунде разговора у Јеревану, укључујући и оне у четири ока, саопштено је да Русија и Јерменија започињу реализацију крупних планова у војно-техничкој сарадњи, атомској енергетици и инвестиционим пројектима. Медведев и Саргсјан усвојили су заједничко саопштење у којем се изражава подршка руском предлогу Споразума о европској безбедности и приврженост решавању питања Нагорно-Карабаха мирним путем. Потписани су, између осталог, и протокол о продужењу руског коришћења војне базе у Гјумрију (од 1995. до 2044. године), као и међувладин споразум о изградњи атомског енергоблока на јерменској територији. У Гјумрију ће бити ваздухопловна и ПВО база, у којој ће се стационирати ловци МИГ-29, као и три дивизије С-300, уз бројно стање од 5.000 војника. Како је истакао Саргсјан, протоколом је предвиђено и проширење географске и стратешке сфере одговорности базе, која је раније била ограничена „спољним границама бившег СССР-а“.

Иако се не наводи шта тачно подразумева то проширење, неки закључци се могу извести и из саме чињенице да је Гјумри ваздушном линијом од Турске удаљен 10, а од Грузије 36 километара, што му даје изузетне стратешке предности. Према оценама аналитичара, Русија јача своје позиције управо према ове две земље, а нарочито према Турској, која веома динамично шири свој утицај, повезујући се преко Кавказа са Ираном и Азербејџаном, па и даље, према Средњој Азији, односно народима са којима има сродно етничко порекло. Иако је Русија годинама, мање или више ћутке, толерисала турски експанзионизам, сада је потпуно јасно да Анкара мора да се одрекне дела својих амбиција. Посебно после турског заоштравања односа са САД-ом, поводом подршке Ирану и Палестини, чиме се доводи у питање и деценијско савезништво са Тел Авивом.

ИЗМЕЂУ АЗЕРБЕЈЏАНА И ЈЕРМЕНИЈЕ

У овој комбинаторици остаје помало нејасна будућа улога Турске на Балкану, с обзиром на јасне и нескривене интересе Москве и Вашингтона, као и Брисела. Међу кључним полигонима за одмеравање снага јесте Балкан, али у овом тренутку највише управо Кавказ и Средња Азија. Зато руски споразум са Јереваном има велику специфичну тежину, посебно ако се зна да је већина западних аналитичара прогнозирала брзи крах руско-јерменског савезништва. Наводно, Москва је у сукобу око Нагорно-Карабаха подржала Азербејџан, желећи на тај начин да неутралише турски утицај у овој бившој совјетској републици, коју са Анкаром такође спајају „рођачке везе“. Дакако да Москва игра на оба разбоја, и јерменском и азербејџанском, јер је Баку исувише важан играч на регионалном, па и светском тржишту нафте и гаса, али заиста је било илузорно очекивати да би Руси препустили Јерменију, једног од својих најближих савезника још од Кримског рата. И јужног суседа непријатељски настројене Грузије.

Русија је преузела обавезу снабдевања јерменске савезничке војске (чланица ОДКБ-а) савременим наоружањем и специјалном војном техником, али се не прецизира о којој техници је реч. Аналитичари су у више наврата износили претпоставке да су у питању управо две дивизије С-300, које би Јереван добио на условима дугорочног лизинга, са роком отплате 15-20 година. Руски министар одбране Анатолиј Сердјуков оградио се од ових спекулација, али их није демантовао, напоменувши тек да „на данашњи дан таквих предлога са јерменске стране није било“. Што, наравно, не значи да их неће бити сутра. У овом стратешком пакету налази се и изградња нове атомске електране у Јерменији, снаге 1,06 гигавата, коју ће руски стручњаци изградити по европским стандардима и чији ће рок трајања бити 60 година. Вредност пројекта је пет милијарди долара, а Москва и Јереван ће га финансирати са по 20 одсто, док је јерменској страни препуштено да сама одреди ко ће бити трећи партнер. Руски председник је том приликом нагласио: „Желимо не само да се дружимо и решавамо питања безбедности, већ и да зарађујемо. То никада није сувишно, чак и међу пријатељима“. С обзиром да је Русија у јерменску привреду за две деценије уложила 2,4 милијарде долара и да сада, осим милијарде за атомску енергетику, најављује и друга улагања, није тешко закључити да је посреди велики руско-јерменски пакт, који садржи политичку, економску и војну компоненту.

МИРИС РАТА НА КАВКАЗУ

У том смислу, треба обратити пажњу и на неке изјаве које је, не случајно тамо и тада, у Јеревану дао Медведев, а које се тичу војног блока ОДКБ. Одговарајући на питање какве ће бити реакција Русије у случају претње опстанку јерменском народу у Нагорно-Карабаху, узимајући у обзир милитаристичке изјаве Азербејџана, руски председник је нагласио да је Јерменија чланица ОДКБ-а. „Русија се веома озбиљно односи према својим савезничким обавезама“, подвукао је Медведев. Друга изјава је још занимљивија. „Ми морамо да проучимо искуства НАТО-а, ЕУ, па и УН, зато ова искуства морају бити проанализирана. Надам се да ће секретаријат организације (ОДКБ) то резимирати и понудити за проучавање“, најавио је Медведев промене у ОДКБ-у по узору на западну војну алијансу.

А шта је конкретно имао у виду, могло се наслутити из следећих његових речи, када је практично најавио да ОДКБ може у будућности да реагује унутар самих држава чланица и спречава унутрашње немире попут недавних у Киргизији: „Шта нам је за то потребно? Потребна је воља чланица. Данас је та воља била исказана. Договорили смо се да до децембра буду припремљени предлози за измене оних статутарних докумената који служе као основа за нашу активност у региону“. Ова изјава може имати далекосежан значај. Посебно ако се чита у контексту недавних промена руске безбедносне доктрине, по којој Оружане снаге РФ могу да буду употребљене и ван граница земље, на позив савезничке државе, укључујући и превентивно деловање. Мада у овим ставовима има још доста непознаница, то би могло да значи да ће Русија већ од наредне године, ако затреба и својом војном силом, спречавати унутрашње немире у државама-чланицама ОДКБ-а (Јерменија, Белорусија, Казахстан, Киргизија, Русија, Таџикистан, Узбекистан) и тако сузбити могућност „обојених револуција“ које су под утицајем САД-а запљуснуле постсовјетски простор у претходној деценији.

Русија ће на Кавказу ускоро имати четири велике иностране војне базе. Плус поморска база у Севастопољу, којој је недавно продужен рок трајања по цени од 40 милијарди долара. Плус преговори са Французима о куповини два најсавременија носача хеликоптера класе „мистрал“ који ће патролирати Црним морем. Има доста истине у оцени председника Саргсјана да „код нас у региону није ни рат ни мир“. Док већина (про)западних медија не примећује и игнорише актуелна збивања и „покрете трупа“ на Кавказу, аналитичари утицајног америчког Стратфора закључују: „Управо зато ми се пажљиво фокусирамо на Кавказ, где мали проблем може да ескалира до глобалних размера – отприлике као што су 1914. године безначајни регионални проблеми на Балкану довели до глобалног сукоба суперсила“.

Пише Богдан Ђуровић

Извор: Печат