Time: Три Велика Кнеза - 1928.година

четвртак, 25 август 2011 00:27

Црвени цвет у реверу капута је аутентични симбол бољшевика. Међутим, ова чињеница не смета Великом Кнезу Александру Михаиловичу Романову, преживелом рођаку и зету последњег цара Николаја II Романова да се увек, када то пожели, окити овим украсом.

Тако је ове недеље, са ружом боје крви за ревером, Његово Царско Височанство који се сада налази на студијском путовању по америчким градовима, примио грађане Менхетена у свом апартману у хотелу Риц. Изгледао је урбано и отмено. „Ја сам аполитичан“, насмејао се Велики Кнез, моментално освојивши својим шармом све присутне. Ћаскао је о себи, Русији али и о двојици Великих Кнежева о којима је штампа доста писала током протекле недеље – Николи Николаевичу, команданту Руске армије на Западном фронту 1914-1915 и зету италијанске краљице Елене, који је прошле недеље пао у самртну постељу у Ници, и Великом Кнезу Кирилу

Владимировичу, супругу унуке енглеске краљице Викторије, који се и даље представља царем и самодршцем целе Русије и наследником последњег руског цара Николаја. Уживајући у комфору хотела Риц, Велики Кнез Александар, на течном енглеском и не увек прецизним речником, уз театралну гестикулацију, објашњава: "Јутрос су ме посетили пролетери. Да, пролетери, у јадној и прљавој одећи. Управо имам вести из Русије. Дешавају се страшне ствари... Али ја, и царска породица тражимо промене. Ви питате како то постићи? Мислим да то мора доћи кроз духовност, кроз сједињење свих Руса у универзално јединство са Духом Свевишњим. То је моја доктрина, тема мојих књига и предавања. Када до тога дође, Русија ће наћи себе. Тада ће се појавити Неко. И биће изнад других. Веома ће се разликовати од Цара. А ко ће то бити? Цар Кирил! “ За разлику од већине проповедника духовности, Велики Кнез Александар лако прелази на друге, уобичајене теме. Док крупним корацима гази дневном собом у апартману хотела Риц, није тешко замислити га како забринут, у униформи официра флоте Цара Николаја,што је некада и био, шета палубом ратног брода. На питање ко је населедник царске круне, одесечно одговара: "Нема сумње, Велики Кнез Кирил! Тако је по праву и закону ... А ко други? Велики Кнез Николај? Не !!! А шта Кирил ради? Скоро ништа. Шири пропаганду користећи мале памфлете! Књиге је немогуће послати у Русију. Ми смо добри пријатељи. Врло често га посећујем и покушавам да му објасним моје идеје. Он не обраћа пажњу на духовност у мери у којој ја то радим, али мање, више, мораће да настави са пропагандом и објасни народу да је он цар. "

Александар Михајлович са супругом

Траг озлојеђености се појављује на лицу Великог Кнеза Александра док говори о свом рођаку Николи: "У војсци је увек је био веома популаран. То је једини аргумент у прилог томе да би он требало да буде цар. Осим тога, сувише је стар. Тачно 72 године. Данас сам прочитао у Њујорк тајмсу да је јако болестан. Овакав старац нема довољно снаге да буде лидер. А нема ни сина! Ко ће бити његов наследник? То би донело нове невоље. Од када је барон Врангел умро, армија је постала војска Великог Кнеза Николе. И шта она представља ? Расуло ! Неколико хиљада људи расутих по Бугарској и Србији, коју сада називају Југославијом. Фантомска војска!" На постављено питање о злогласном "Црном монаху" званом Распућин или Дебоше (развратник-прим.прев.), гост је причао са ужасом и гађењем.

Цар са Великом Кнезом Николајем Николајевичем

Од момента када је Његово Царско Височанство изабрало за супругу заову убијене Царице Александре, која је била главна заштитница Распућина, нема деликатније теме за кулоарске приче. Када је постало јасно да присутна публика у хотелу не дели опште прихваћено мишљење о Распућину, те да постоји одређено дивљење према њему, Велики Кнез Александар се осетно обрадовао и додао: „Био је страшан хипнотизер , али и велики исцелитељ. Више пута је спасао живот малом царевићу Алексеју, па је његова мајка, моја снаја, Царица, наредила да га Распућин обилази. Звали су га монахом, али он није био свети човек . Био је обичан сељак, прљав и груб. Брзо се искварио. Постао је јако похлепан. Желео је све. И интриге су се брзо рашириле. Али, све његове оргије,ако су уоште и биле, увек су биле далеко од царске породице....“

На питање колико се избегли чланови царске породице овде осећају сигурним, далеко од Русије и у комформним условима, велики војвода Александар је узвикнуо: "Комфор! Никоме од нас овде није комфорно. Ја вас разумем – нас има око 30 који овде живимо у условима које ви називате комфорним. Ја и моја супруга имамо шесторо деце . Можда постоји само нас неколико из царске породице који имамо довољно новаца за најнеопходније ствари. Ја пишем књиге, а сада држим и предавања, не о религији , већ о духовности, посебно у руској и грчкој православној цркви, која су лако разумљива, тако да их сваки Рус може прихватити. "

О Николају и Кирилу. Иако је велики војвода Александар прошле недеље, додуше брзо, у свега неколико реченица изговорио неколико важних детаља о њима, Његово Царско Височанства наравно, није желело да објасни пуну позадину нетрпељивости између Кирила и Николе, чија је смрт била готово извесна крајем прошле недеље.

Велики Кнез Кирил Владимирович Романов. Са леве стране - читуља.

Најближа родбина је стала на страну Великог Кнеза Кирила, али је изостала подршка хиљаде руских емиграната због његове колаборације са револуционарима против Николаја II и нескривеног задовољства након протеривања Цара у Сибир (где је касније убијен), затим због његових прореволуционарних изјава у каснијој и веома ружној фази револуције, успевши да као подобан остане у својој палати у Петрограду дуго након протеривања Романових, од којих су многи и убијени, као и због одрицања царских прерогатива, назвавши сам себе, у паници, "грађанином Кирилом Романовим", али и због нетрпељивости цара Николај II према Великом Кнезу Кирилу након женидбе са тада разведеном Великом Кнегињом, супротно жељама и строгим кодексима Николаја II. Тада су му привремено биле одузете и све почасти.

Чак и када би се сви ови наводи успешно оповргли, то не би довело до веће Кирилове популарности међу Русима, насупрот Великом Кнезу Николи, хероју и ратном команданту. Слава његових раних победа и вештог маневрисања у Пољској није затамњена чињеницом да му је Николај II на крају ипак одузео команду на Западном фронту. Још увек се прича о гвозденој дисциплини током његовог командовања, али и о његовим мудрим потезима и хуманости која га је красила. Као и Наполеон, био јевољен, умео је са људима, који су током маршева и борби бивали исцрпљени до последњих атома снаге. Заузврат, увек су били добро нахрањени, са најбољим могућим смешатајем, колико су то прилике дозвољавале. Позната је и чињеница да је пркосио Цару, али и политичарима и Распућину. Приликом једне прославе, „Црни монах“ је успео да убеди Цара да нареди да он, Распућин, обави инспекцију на положајима које је држао Велики Кнез Никола. Дебоше је јавио да долази, али је брзо променио одлуку након пријема телеграма Великог Кнеза Николе и то са само једном реченицом:

„Дођите. Гледаћу Вас како висите“.

Овакав цинизам и пркос наспрам апсолутисте-самодршца и монаха- хипнотизера можда данас изгледа више као духовити одговор, али у то време, за тако нешто, била је неопходна надљудска храброст. Није ни чудо што су последњи, разбацани и разбијени остаци царске војске остали фанатично лојални Кнезу Николи. Прошле недеље, у Ници, Велики Војвода је легао у постељу са тешком упалом плућа и све мањим шансама да преживи. Боца са кисеоником је допремљена и постоји мало побољшање. Ипак, са сузама у очима, чланови пратње Кнеза Николе изгледа да предосећају да стари ратник сада води своју последњу битку.

Превео Драган Петровић

Извор: Time, 31.децембар 1928.године