На Дан народног јединства

петак, 04 новембар 2011 00:00

0 Коментари

И када је 1803. године искрсло питање прикупљања прилога за споменик Мињину и Пожарском, Мартос је сместа приступио стварању споменика. 

Покретачи постављања споменика били су чланови напредног Слободног друштва љубитеља словесности, наука и уметности. Исто друштво је предложило да се на челу композиције будућег споменика постави народни јунак Кузма Мињин. У часопису “Лицеј” за 1803. г. читамо: “Природа, повинујући се свевишњем и не обазирући се на родослове, успламти крв за племените подвиге како у простом сељанину или пастиру, тако и у првостепеноме царства. Рекло би се да је могла удахнути родољубиву снагу у Пожарског; међутим, њен одабрани суд беше Мињин... такорећи руски плебејац... Ту је он био прва делатна снага, а Пожарски... беше само оруђе његовог генија”. Та идеја је била блиска Мартосу, а Мињинов лик заузима главно место у његовој композицији. 
Гравира првог модела споменика објављена је 1807. г. Мартос, као ни Козловски, није одмах постигао своју коначну композицију, али њене основне црте, основно решење, изражено је већ у првом нацрту. За рад на споменику Мартос сачињава програм у коме су Мињин и Пожарски приказани као ослободиоци Отаџбине од страног јарма: “... наша отаџбина диже доста споменика таквим изузетним људима, таквим бесмртним јунацима чија би љубав према Отаџбини задивила Рим и Грчку. Ко је од стародревних славних јунака одважношћу превазишао Мињина и Пожарског? Петар Велики је посетио Мињинов гроб и одао пошту праху тог великог човека, назвавши га ослободиоцем Русије. У то злосрећно доба када су вероломни Пољаци провалили у руску државу и чак овладали самим Кремљом, када су сви напори да се земља ослободи тог срамотног јарма остајали узалудни и када су све снаге биле спутане успесима страних насилника, тада је Козма Мињин разбуктао велику намеру спасавања Отаџбине на самом рубу погибељи. Превазишао је све препреке, жртвовао за свеопшту добробит сву своју имовину, моћним позивом свога срца тргао клонули дух својих суграђана, сликовито им приказао невоље Отаџбине и својим неодољивим примером запалио у свима срчану жудњу за ослобођењем. Прилози су убрзо почели да пристижу, сви су драге воље прилагали све, чак и одећу, само да се сопствена војска што пре одупре дрском непријатељу. Тада је Русија опет уздигла своју дотле оборену главу, њени синови се пробудише после дуге обамрлости, са свих страна почеше да се окупљају ратници да би пали славном смрћу за Отаџбину, и Мињин је на чело те неустрашиве војске поставио Пожарског. Димитрије Пожарски, још увек у ранама које је нешто раније задобио у боју са Пољацима и побуњеницима, заборави своју немоћ, потисну своје телесне патње снагом свога јуначкога духа, устаде на челу суграђана што се са свих страна слегоше у његову војску, крете на Москву, потуче непријатеља, ишчупа своју несрећну Отаџбину из његових окрвављених руку...” Тако је замишљао Мартос приступајући раду на споменику. Да видимо како је изгледао први пројекат. 

На строгом правоугаоном постољу приказане су стојеће фигуре Мињина и Пожарског. Мињин је у опасаном хитону (врста одеће старих Грка), у огртачу, испруженом левом руком показује на Москву. Пожарски је у хитону, у снажно узлепршаном огртачу, у римском шлему, високо подигавши штит, у силовитом покрету хрли напред, демонстрирајући своју спремност да се бори са непријатељима. Обе фигуре композиционо обједињава мач који јунаци држе. Мињин је у тој композицији смиренији и статичнији од Пожарског чија је фигура нагнута напред у динамичном пориву. Огртач који се отпозади вијори истиче покрет. На постољу је смештен барељеф на коме су приказани Новгорођани који “приносе отаџбини свој иметак”. Са десне стране мушкарци се повијају под тежином прилога, слева жене на коленима прилажу украсе. На другом барељефу смештеном на задњој страни постоља приказана је сцена победе кнеза Пожарског над непријатељима. 

Без обзира на видну разлику тог пројекта од коначне варијанте, у њему су већ назначене основне црте опште замисли. Премда је ту Мињинова фигура решена статично, ипак му је у композицији дата главна улога, улога онога ко позива на подвиг. Обе фигуре су међусобно повезане као и у коначном пројекту. Та веза је одмах запажена и у штампи је истицано да “мач спаја групу и показује јединство великих осећања и намера”. Идеја заједништва свих слојева становништва када је реч о спасавању Домовине у то доба је била посебно блиска напредном делу друштва, и Мартос је у својој композицији одразио.