Индекс чланка
Улица руске славе
Страна 2
Све стране

Московска улица Бољшаја (Велика) Ординка... Хиљаде Московљана журећи том централном магистралом Замоскворечја (део Москве на супротној обали реке Москве од Кремља) највероватније и не слуте због чега је та улица чувена и славна.

Заиста, године су пролазиле, улица је мењала свој облик, пролепшавала се, читавом дужином обрастала кућама, дворцима, светим Божјим црквама... Заувек је сачувала сећање на оне славне и трагичне догађаје који су се у њој одиграли пре скоро четиристо година. Почетком 17-ог века, у доба Смутње, 24. јула 1609. године пољски хетман С. Жолкевски стиже пред Москву и зауставља се код села Хорошево. Бољари-самозванци, преотевши пуну државну власт, у ноћи уочи 21. септембра 1610. г. пуштају у Москву 8.000 пољских војника хетмана Жолкевског који заузимају Кремљ, Китај-град, Бели град и Новодевички манастир... Читавом земљом тумара војска интервената-освајача и разбојника, пљачкајући и убијајући житеље Московске државе. Изгледа да тој сведозвољености никад неће доћи крај. Преостаје само уздање у чудо Божје. И такво се чудо, молитвама руског народа, заступништвом Пресвете Богородице, преподобног Сергија Радоњешког и свих руских светаца, и десило. 

По читавој земљи започиње народноослободилачки покрет у циљу што скоријег протеривања освајача и престанка Смутње. Душа родољубивог порива руског народа постаје Патријарх Гермоген који у својим посланицама пуним смерности али истовремено и чврстине, позива војни сталеж, козаке и обичне сељаке да одлучно устану у одбрану Вере православне и Руске Отаџбине. Када освајачи патријарха Гермогена бацају у тамницу, његово дело настављају Троице-Сергијевски и Кирило-Белозерски манастир, шаљући у градове своје грамате с позивима на уједињење и «велико стојаније (одбрану)» против непријатеља. 

До пролећа 1611. године настаје Прво земско ополчење (народна војска локалне самоуправе) чији основ чине грађани из Калуге, Туле, Рјазања, племићи и «бољарска деца», козаци. На чело те народне војске стају у то доба чувени рјазањски војвода Прокопије Љапунов, кнез Димитрије Трубецки и козачки атаман (старешина) Иван Заруцки. Међу ратницима је и млади зарајски војвода Димитрије Пожарски. Прво ополчење већ у марту 1611. године стиже пред Москву; чим се приближило, у граду се спонтано диже устанак који пољски окупатори окрутно гуше. Град је претворен у задимљене рушевине. Земско ополчење 23-24. марта 1611. године опкољава Москву. Љути бојеви воде се на Сретенки (Д. Пожарски), од Јаузске капије до Трубе (П. Љапунов), на Воронцовом пољу (И. Заруцки и Д. Трубецки). Током тих бојева тешко је рањен Димитрије Пожарски кога хитно отпремају на лечење у његову очевину код Суздаља. 

Почетком априла на јуриш је заузет Бели град, а у јулу се Пољаци и седмобољарштина (влада у чији састав су ушла седморица бољара који су се затекли у Москви у тренутку свргавања цара В.И. Шујског јула 1610.г.) успешно сатерују у Кремљ и Китај-град. Покушаји Пољака да пробију блокаду не доводе до успеха, али ни ополчење нема снаге да заузме Кремљ. Услед заваде међу вођама ополчења, козаци 22. јула 1611. године убијају П. Љапунова. Војни сталеж већином напушта Москву, у којој остају само козаци (око 10.000 људи). 

Рекло би се да је све готово. Ипак је Господ послао Русији човека чији је позив допро до душа и срца свих правих Руса који страсно желе ослобођење своје Отаџбине од сурових пољских агресора. Тај човек је обичан грађанин Нижњег Новгорода, говедар Кузма Мињин. Он се септембра 1611. године обраћа грађанима ватреним говором: «Православни људи, помозимо Московској држави, не жалећи своје животе, и не само животе – продајмо своја газдинства, жене и децу заложимо и замолимо некога да нам руководи. Колика ће захвалност бити свима нама од Руске земље за то што тако мали град као што је наш покреће тако велику ствар». 

Тридесетогодишњег кнеза Димитрија Пожарског на Мињинов предлог позивају на положај главног војводе. Он није ишао да се клања странцима. Слава о јуначком подвигу кнеза током московског устанка у пролеће 1611. г. стигла је до Нижњег Новгорода. 

Пожарски не прихвата одмах предлог, пристаје да буде војвода под условом да му сами грађани изаберу помоћника који би руководио благајном ополчења. И Мињин постаје «изборни човек све земље». Тако на чело другог земског ополчења долазе два човека које је народ изабрао и дао им пуно поверење. 

Стварајући земску војску, њени организатори су се обратили граматама с позивом многим градовима. Оне су биле сличне посланицама које је по читавој земљи слао патријарх Гермоген. И те су посланице пронашле своје примаоце – мноштво народа, поверовавши Мињину и Пожарском, долази у Нижњи Новгород и приступа ополчењу. У борбу против освајача заједно са Русима устају и други народи Поволжја – Мордвини, Маријци, Чуваши... 
Баш ту на обалама родне реке 
Пожарски с Мињином прикупља чете. 
Сви дадоше Отаџбини од срца: 
Ми – Руси, и Чуваши, и Маријци 
И сви ко један заклесмо се славно 
Да своју Москву странцима не дамо
– написао је песник Миклај Казаков у 20-м веку. 
Ополчење из Нижњег Новгорода креће у поход почетком марта 1612. г. и месец дана касније стиже у Јарослављ. Почиње «јарославско стојаније» током кога је ополчење наставило да прикупља људство. Образује се привремена влада – «Совјет (веће, савет) све земље», стварају прикази (управе, министарства), Ковница новца где се кује руски новац. У Спасо-Преображенској саборној цркви Јарославља освећене су заставе ополчења. 

Под заставе Пожарског и Мињина окупила се у то доба велика војска – преко 10 хиљада људи из војног сталежа, до 3 хиљаде козака, преко хиљаду стрелаца (стајаћа војска) и мноштво сељака-војних обвезника. Део тих снага послат је на север ради пружања отпора Швеђанима, део је распоређен по гарнизонима у разним градовима, део је употребљен за борбу с разбојничким одредима Тушинаца, недалеко од Москве. 

У другој половини јула 1612. године, када се сазнало да се Ходкевич креће према Москви, ополчење се упућује према Тројице-Сергијевској лаври где његове вође почињу преговоре са козацима. Међутим, ни тада није усаглашен заједнички став. 

Пред Москву 24. јула стиже први одред ополченаца под командом војвода М.С. Дмитријева и Ф. Левашова. Он се, према упутству, поставља у засебан шанац код Петровске капије, не улазећи ни у какве односе са Трубецким и Заруцким. Уосталом, последњи је неколико дана касније побегао, и с њим је отишао најпустоловнији део козака. Пред Москву 2. августа стиже други одред под руководством кнеза Д.П. Пожарског-Лопате; тај одред се утврђује код Тверске капије, такође одвојено од козачких логора.