Русија-Угљич

уторак, 18 јануар 2011 22:42

Угљич је један од најстаријих руских градова. Свега годину дана је "млађи" од Москве. Прво његово помињање је у Ипатјевском летопису око 1148. године. Тада се он звао Угљичко поље.

До данас није разјашњено порекло назива града, а прво насеље на његовом месту се јавило у Х веку. Легенда гласи да је 937. године, по налогу велике кнегиње Олге, на обали реке Волге изграђена тврђава, која је временом претворена у славни град Угљич, престоницу независне кнежевине. Спаљен од стране татаро-монгола, а 1238. године је обновљен, мада су га ускоро стигле нове невоље. Иван Калита га је присајединио Москви, па се Угљич више пута нашао под опсадом војске тверских кнежева, а 1371. године је поново спаљен до темеља. После тога је Димитрије Донски овде изградио нову тврђаву, а митрополит Алексије основао Успенски манастир.

Друга половина XV века се сматра "златним веком угљичке културе", како помало надмено, али искрено поносни на свој град, истичу локални историчари. За време кнеза Андреја Великог, најмлађег сина Василија Слепог, подиже се величанствени храм Покровског манастира, обнавља тврђава - кремљ и кнежевски двор. Као последица свађе кнеза Андреја са својим братом, великим кнезом Иваном Грозне Очи, угљички владар се нашао у заточеништву, а град, оставши без домаћина, је пострадао од новог пожара.

Крајем XVI века овде, је у часно изгнанство послат млађи син Ивана Грозног царевић Дмитриј. Тајанствена смрт дечака се десила 15. маја 1591. године. До данас нису познате праве околности смрти Димитрија. У филму Сергеја Бондарчука "Борис Годунов" је реконструисана званична верзија догађаја. Поподневни одмор грађана тог мајског дана је прекинуо узнемирујући звук звона саборног храма. Црквењак Огурец је касније у истрази изјавио да је видео како је један од слуга Бориса Годунова дошао до царевића, који се играо скалпелом на обали Волге, и ударио га ножем у грло. У граду је започела побуна, избезумљена тугом, царица Марта је жестоко кренула за наводним убицама свог сина. Слугу Годунова су по наређењу браће царице растргнули на лицу места. Уплашени гласник је галопом кренуо у Москву…

Све појединости тог крвавог дана су детаљно забележене на фрескама. Прошлост буквално оживљава и код гледаоца се несвесно јавља осећај личног присутства у моменту трагедије.

Баш ту, на месту погибије Димитрија је касније изграђена црква "Димитрија на крви". Побуну је жестоко угушио Борис Годунов. Истрагу је водио кнез Василиј Шујски, подмукли дворјанин, који је желео да угоди Борису. Грађани су убијани и бацани у тамнице.

Није поштеђенo ни звоно са звоника. Њему је ишчупано клатно и послато је у Тобољск. То је једини преживели сведок догађаја до наших дана. Земља није поверовала у погибељ царевића, и Смутно Време, дуге године буквалног скривања под пепелом су на крају изашле на видело под знамењем Првог Самозванца. Међутим, постоји верзија, према којој је царевић на дан убиства замењен другим дечаком, поповим сином, и веровање да је тај који је касније царевао Москвом, био син Грозног, а не самозванац Гришка Отрепјев. Невероватном коинциденцијом, човек, који је себе називао Димитријевим именом и дошао на престо, погинуо је истог мајског дана након 15 година.

Шујски, који је тада заузимао престо, се постарао да се заувек избави од страшне сенке. Уосталом, чак и после смрти Лажног Дмитрија, народ је веровао да је син Грозног жив и да ће се ускоро појавити и казнити непријатеље. Остаци царевића су свечано пренети у Москву и сахрањени уз гробнице великих московских кнежева и царева. Данас се у Угљичу све везује за име убијеног царевића. Скоро одмах после погибељи, на гробу младенца су почела да се дешавају чуда, у Угљич су кренули поклоници из целе земље Димитрије је био уврштен међу Свете. Царевић је постао симбол невине жртве, Свети мученик, којем су се обраћали молитвама за помоћ.1719. године Угљич постаје центар губерније, због чега се одређује грб: на црвеној подлози је лик убијеног царевића Димитрија.

1784. године је разрађен генерални план Угљича. Обнова по том плану је очувана до данас, упркос напорима "отаца града" совјетске епохе: тако је при изградњи Угљичке хидроелектране подигнут у ваздух и потпољен древни Покровски манастир са јединственим грађевинама из времена од XV-XVII века, срушена је половина цркава у граду. Сада је Угљич - мали провинцијски градић, чији комплетан друштвени живот може стати на централни трг са неизмењеним продавницама, огласном таблом и сачуваним старим кућама. Овде тече уобичајено досадан живот руске унутрашњости. Али, попевши се у звоник манастира и слушајући тишуну, нарушену само ретким ударима звона, у звуку ветра, који дува са Волге, може се јасно чути призвук прошлости овог древног краја.

http://www.vokrugsveta.ru/tv/vs/cast/317/