Прошлост и размишљања Никите Струве

недеља, 22 јануар 2012 00:00

0 Коментари

Својевремено сам писао да ће Русија будућности бити смеса „американизације“, совјетског духа и свагдашње Русије. То је неизбежно.

Никита Струве је познати теоретичар књижевности, професор Сорбоне, аутор „Антологије руске поезије 19. века“, монографија „Седамдесет година руске емиграције“ и „Осип Мандељштам. Његов живот и време“. На челу је француске издавачке куће „ИМКА-Прес“, која је прва објавила „Август четрнаесте“, „Архипелаг ГУЛАГ“ и друге књиге Александра Солжењицина. Он је један од оснивача и главни уредник московске издавачке куће „Руски пут“, добитник државне награде Русије. Никита Струве је дао ексклузиван интервју париском дописнику листа „Известија“.

Известија: Шта сматрате главним делом свог живота?

Никита Струве: Мој професорски рад и моје списатељске радове. Издавање часописа „Весник руског хришћанског покрета“, којим руководим већ пола века. И, наравно, сусрет и пријатељство са Александром Исајевичем Солжењицином.

И: Ваш деда Петар Бернгардович Струве, аутор „Манифеста Руске социјалдемократске радничке партије“, један је од оснивача листа „Искра“. Је ли истина да је он за време рата скупо платио своје „пријатељство“ са Владимиром Иљичем Лењином?

С: Заиста, Немци су га ухапсили 1941. године у Београду. Неко је потказао Немцима да је био „Лењинов пријатељ“, што је било крајње глупо. Он је био у једнакој мери и антибољшевик, и антихитлеровац. Деди су судили, али је он на изврсном немачком језику доказао да је био заклети непријатељ вође Револуције. Касније су Петру Бернгардовичу дозволили да се из Београда пресели у Париз, где је провео последње две године свог живота.

И: У својим чланцима из осамдесетих година прошлог века Ви сте малтене први предсказали пад комунизма у Русији. Какви су били разлози за такав став?

С: Осећао сам да систем стари. Видели смо како су старци рукама које се тресу поздрављали народ с маузолеја. Ја сам био малтене једини који је предвидео крах режима. Али многи су мислили да ће он постојати још дуго.

И: Како сте постали Солжењицинов издавач?

С: У извесном смислу то је било случајно. У јуну 1971. године примио сам писмо од Александра Исајевича. Он ми је поверио да издам „Август четрнаесте“, уз поштовање максималне поверљивости. Одговорио сам да ћу се потрудити. Након три-четири месеца, књига се појавила. После тога смо издали целог Солжењицина – оно што је написао пре повратка у Русију.

И: Јесте ли сачували његова писма?

С: Да. Почео сам да их штампам у „Веснику руског хришћанског покрета“. То је око седамнаест писама, насталих између 1971. и почетка 1974. године. Александар Исајевич их је слао тајним путевима из Русије. Сада спремам за штампу писма послата из Цириха, где сам срео Солжењицина следећег дана након његовог протеривања из СССР.

И: Ваша издавачка кућа „ИМКА-Прес“, чији је први шеф био Николај Берђајев, ове године навршава деведесет година.

С: „ИМКА-Прес“ је била издавачка кућа оца Сергија Булгакова, Берђајева, Франка, Шестова, Зајцева и многих других. Овом издавачу  је много помогла таква, рекао бих, неполитизована, али врло отворена антибољшевичка слава. „ИМКА-Прес“ је објављивао дела Надежде Јаковљевне Мандељштам, Андреја Платонова, „Псеће срце“ Михаила Булгакова, „Записе о Ани Ахматовој“ Лидије Чуковске... Сада је „ИМКА-Прес“

предао штафету московској издавачкој кући „Руски пут“. Ми настављамо да издајемо на француском језику књиге преведене с руског, посебно богословску и философску литературу.

И: Који су приоритети Дома руске дијаспоре „Солжењицин“ у Москви?

С: То је углавном библиотека-фонд, којој је Солжењицин предао осамсто рукописа добијених од руских емиграната. Дом руске дијаспоре проширује делатност, обухвата земље у којима су, иако у њима није било бурног културног живота, ипак живели Руси. То је живи центар у којем се непрестано нешто дешава. Московска влада предвиђа да изгради за њега још једну зграду где ће бити основан музеј.

И: Ви сте се посветили руској култури, уметности и историји. Али у Вама нема ни капи руске крви – само француска, немачка, енглеска и зирјанска. Зар то није парадоксално?

С: Разноврсност крви даје неки непознати „коктел“ – можда експлозивни коктел. У 19. веку Русија се налазила у центру историје. Руска култура је постала европска. Русија Достојевског – а да не говоримо о композиторима и сликарима – освојила је цео свет. Трагедија која се догодила Русији 1917. године претила је целом свету. Зато је за мене било природно да се посветим руској култури, па чак и друштвено-културној борби. Још 1963. године, у време Хрушчовљевих гоњења цркве, написао сам књигу „Хришћани у СССР“. Она је имала велики одјек на Западу где за та гоњења нису знали.

И: „Моја домовина је Француска“, једном сте приметили, „Моја отаџбина је Русија“. Шта то значи?

С: Када кажем „домовина“, имам у виду да сам се родио у Француској, с њом сам се саживео и сматрам себе Французом. Но истовремено сматрам себе Русом на духовном, културном и историјском плану. Ја навијам за Француску, али за Русију сам увек навијао далеко више.

И: Да ли је могуће бити човек двеју култура?

С: И, чак, рекао бих, двеју отаџбина. То је сасвим спојиво. Тјутчев у својим политичким чланцима, а Хомјаков у богословским, били су сјајни француски писци. Набоков је постао писац који пише на енглеском језику.

И: За Ваше троје деце и осморо унука Русија је такође отаџбина?

С: Сада им се придружила и праунука Валентина, која са три године говори руски, иако је њен отац Француз. Русија за моју децу није туђи свет. Мој син, иако је стручњак за јапански језик и књижевност, пише одлично и на француском, и на руском.

И: Како су Французи уопште прихватали руску емиграцију?

С: Руска емиграција је делимично имала срећу што ју је француско друштво игнорисало. Зато је могла да живи самостално.