Наша Велика Победа је велика загонетка

уторак, 10 мај 2011 09:20

Уочи Дана Победе «Газета.Ru» наводи сећања професора Новосибирског државног универзитета, Института филологије СО РАН Александра Илића Фјодорова, који је за време рата био стрелац у авиону, подофицир 22. гарде Авијације већег радијуса дејства. Награђен је орденом Отаџбинског рата I степена, медаљама «За храброст», «За борбене заслуге», «За одбрану Стаљинграда», «За одбрану Лењинграда». У првим послератним филмовима наше су приказивали као хероје, а немце као приглупе, мада је, ако се суди по опремљености и обуци бораца, тај лик више одговарао совјетској страни. Био сам пети по реду стрелац-смртник. Немачки ловци су умели да гађају са 1000-800 м, они су убијали стрелца-радисту, а затим прилазили сасвим блиско и гађали наше авионе. Наша авијација није била борбено спремна, а сва обука се сводила на обуку за режиме лета, узлетања, приземљења. Убојитост нашег митраљеза ШКАС (Шпитального-Комарицкого авиационный скорострельный) износила је свега 300 метара. Због његове велике брзине гађања између опаљивања је долазило до великих застоја, а у ваздушној борби је то једнако погибији.

Али и са таквом техником требало је ићи на циљ.

Због тога је водећа посада, обично наша, избацивала светлеће авиобомбе над циљем и тада се из даљине видело шта се тамо дешава. Немци су осветљавали небо моћним рефлекторима. Чим би совјетски авион био обасјан, они су отварали ватру и авион се претварао у падајући вертикални ватрени стуб. Од директног напада наш пилот је умео да се склони у страну, где су мање гађали, тамо смо бацали бомбе и наглим снижењем одлазили из ватрене зоне. Наш командир Иван Гармиш, херој СССР, био је паметан човек, бринуо се о посади, дозвољавао нам је да се склањамо од страшне противавионске ватре. Због тога нас је комесар, који сам никада није ни летео, оптуживао за кукавичлук. Совјетска разметљивост је наносила много штете, како на највишем нивоу, тако и на лицу места. Јер, да би се Отаџбина заштитила, најпаметније је било остати у животу, а не погинути смрћу храбрих.
Наши губици у ваздушним борбама били су петоструко већи од немачких.

Ради поређења: најбољи пилоти-ловци Александар Покришкин и Иван Кожедуб, сваки од њих је оборио више од педесетак непријатељских авиона, а немац Ерих Хартман – 352 наша авиона. На совјетским ловцима У-2 уопште није било никаквог оружја — из њих смо ручно избацивали бомбе из кабина на немачке земунице и Немцима није представљао никакав проблем да их оборе. Пароле совјетске авијације «летети више од свих и даље од свих» били су најобичније разметање. Наши стрелци су најчешће имали образовање не више од 7-8 разреда. Наравно, није требало слати у рат сасвим необучене момке. Када би погодили твој авион, смело се искакати падобраном само ако гори и не постоји никаква могућност да се спаси авион. У супротном, одговараш главом – све који су се уплашили упућивали су у кажњеничку чету, где су они обично гинули. Истовремено, док су неискусни совјетски војници гинули стотинама хиљада, наше власти су тражиле непријатеље народа и вршиле масовна стрељања својих грађана.

Победа наше земље у Великом Отаџбинском рату је велика загонетка.

У борбама под Стаљинградом наш пук је био разбијен, остало је свега неколико апарата, које је требало помоћу скела пребазирати на другу обалу Волге. Цео град је горео, а Немци су у бришућем лету гађали рањене, које су покушавали да малим бродићима превезу преко широке реке. Они су скакали у воду и тонули, а ми им никако нисмо могли помоћи. У уџбеницима пишу да је тог дана погинуло 43 хиљада становника, али је број жртава далеко већи, јер тамо нису били само становници града - ка Стаљинграду су се повлачили из Украјине и са Запада Русије.

Када смо видели како су под Стаљинградом из авиона гађали жене и стоку, који су се повлачили, тада смо осетили горчину безизлазности и заиста зверску мржњу према Немцима.

Један од наших је од осећаја беспомоћности и озлојеђености почео да гађа по немачким ловцима из свог пиштоља. Неко од радника га је постидео: «Ви морате да будете на небу, шта то ту радите?» А шта је требало да радимо? Мислим да су се тако осећали у рату не само пилоти оборени од стране немаца - прве године рата наше снаге се нису могле поредити са непријатељским.

Рат нас је учио да будемо немилосрдни. Када смо бомбардовали Немце у одступању дуж пута Бреслау — Берлин, заједно са војницима ишли су и мирни људи на колима, наш радиста је одбио да их гађа. Тада га је командир испсовао и наредио ми да ја гађам . Било је веома тешко и непријатно сећати се тога касније, али су Немци поступали много горе.

Када су нас оборили на Пулковским висинама, ја сам два дана био у Лењинграду и тамо сам видео људе налик на сенке. Авијатичаре су добро хранили а ми смо хлеб делили мирним становницима који су остали у животу, који су гладовали, због тога, куд год да смо долетали, увек су нас чекали мештани.. «Чика Сашко, мама нема хлеба», — дочекао ме дечачић у украјинском селу. Таква је ситуација била свуда по Русији.

Већ у миру, са тугом сам пратио даљу судбину неких најбољих људи из нашег пука – командире, навигаторе, пилоте.

Живот који их је чекао после повратка у Отаџбину, коју су ослободили од немачких освајача, за неке од њих постао је сложенији од рата кроз који су прошли.

Победници су остали без посла. Навигатор Данило Ивановић Нагорни, сибирац из Ишима био је крупна фигура у авијацији, мајор, а код куће добио је само понижавајући посао портира. Једном се тврдо напио и смрзао до смрти. Свом командиру, Хероју Совјетског Савеза, који је тешко боловао због добијеих повреда, послао сам новац за скупе увозне лекове, његова мизерна пензија је била недовољна за лекове. А да није било њега, ја и други чланови наше посаде тешко да бисмо се вратили живи из рата.

Превео Матовић Милош

Извор: http://news.mail.ru/society/5857177/?frommail=1

Пренето је са сајта Видовдан.орг

Коментари

+5 #1 marinko 2011-05-10 11:17

NIJE ZAGONETKA!...NA STRANI LJUDI KOJI SU SE BORILI DA SACUVAJU ZIVOTE SVOJIH BLIZNJIH,I SVOJE, BORILI SU SE MNOGI "SVETLI"(NEVIDLJIVE SILE) KOJI SU UVEK BILI I BICE JACI OD "TAMNIH"...........STVAR VEROVANJA!!!

Цитирај

+1 #2 marinko 2011-06-02 21:41

PONOVO CITAM TEKST TIH ZBIRA TRENUTAKA ,SECANJA PROF.ALEKSANDRA ILICA FJODOROVA,CITAJ UCI OPISE NEMACKE PREDNOSTI U TEHNICI I TAKTICI(nije vazno do koje godine)...STVARNO OSTAJE NEJASNO-KAKO JE DOSLA POBEDA...(UPECATLIV JE OPIS UBIJANJA STRELCA-RADISTE)(5-ti po redu,na istom avionu)....VERUJEM U "SVETLE" I NJIHOVU VOLJU...OSTAJEM PRI TOM RESENJU ZAGONETKE!!!....SESTRAMA I BARCI HVALA NA PODRSCI!

Цитирај

+1 #3 milica 2011-06-06 19:26

Читајући овај текст сетих се " Легенде о
Данку". Чини се да нам је у генетском коду да заборављамо и одбацујемо оне којима дугујемо живот.Говорим, наравно, о свим неспособним - а поквареним - који су на рачун лешева хероја и бораца стицали успешне каријере.

Цитирај

0 #4 Сергеј 2011-06-07 11:03

Објашњење побједе је као и увијек - ОДЛУЧНОСТ И УПОРНОСТ БРАНИОЦА.
На крају је сломљен њемачки морал и предност у техници није одиграла пресудну улогу.

Цитирај

Освежи листу коментара
РСС за коментаре на овој вести.