Десет неуспелих преврата

недеља, 16 октобар 2011 13:01

Који и чији пучеви у Русији су пропали? Ранг-листа «Огоњка». Августовски пуч 1991. године је постао модел неуспешног покушаја преврата. Међутим, у руској историји има доста и других сличних примера, када завереници нису постигли планиране резултате.

1. Хованшчина

Устанак 1682. године је избио после смрти цара Фјодора Алексејевича, који није оставио наследника. Борба између бојарских лоза Милославских (поставили на престо 15-годишњег Ивана, сина прве жене Алексеја Михајловича) и Наришкиних (маштали о постављању за цара 10-годишњег Петра, сина друге жене истог цара) је испровоцирала побуну стрелаца, на чије чело је стао кнез Ховански. Стрелцима је успело да заробе Кремљ и бојаре, али су Хованског заробили војници принцезе Софије (ћерке Алексеја Михајловича). Стрелци су се предали и власт је прешла у руке принцезе.

2. Побуна стрелаца

Устанак московских стрељачких пукова су 1698. године, организовали дезертери, који су учествовали у Азовским походима. Желећи да свргну Петра И и поставе на престо принцезу Софију (била је у заточеништву у Новодевичком манастиру), стрелци су кренули у поход на Москву. Влада је на њих послала Преображењски и Семјоновски пук, и на 40 врста од Москве су устаници разбијени. По наређењу Петра, погубљено је око 2 хиљаде стрелаца (петорици је лично цар одрубио главе), 600 људи је бичевано и послато у прогонство. Углавном су то била деца стрелаца.

3. Пуч Миниха

Побуну је 1740. године организовао Бурхард фон Миних. Успео је да свргне "временшчика" херцога Бирона, а затим су настали проблеми: саборци фелдмаршала су мислили да он за императорку жели да постави Елизабету, али је Миних себе видео као "врховног владара" уз марионетског императора Ивана ВИ (он је имао неколико месеци, тако да је требало да влада његова мајка). Већ 1741. године су гардисти ухапсили Миниха (уз њега и новорођенче са мајком). Миних је био осуђен на смртну казну, коју је заменио прогон у Сибир.

4. Завера Мировича

Побуну војника Шлиселбуршке тврђаве, 1764. године је организовао потпоручик Василиј Мирович са циљем да ослободи владара Ивана ВИ, којег је свргла Елизабета Петровна и који је скоро цео живот провео у тврђави под строгим надзором. Међутим, Ивановим стражарима, капетану Власјеву и поручику Чекину, је била дата тајна иснтрукција, да заробљеника убију, уколико неко покуша да га ослободи (за то је чак издато наређење императорке), тако да су они посекли Ивана и тек потом предали Мировичу. Потпоручик је посечен у Петербургу као државни непријатељ.

5. Устанак декабриста

Побуна племића, који су 14. децембра 1825. године, покушали да осујете долазак на трон Николаја И. Многи завереници су били чланови тајних масонских друштава и себи за циљ су поставили либерализацију режима (посебно, укидање кметства и увођење уставне монархије). Побуна је угушена истог дана, а устаници побијени стрељањем на Сенатском тргу. Погинуло је 1271 људи, а међу њима је било 903 редова, који нису знали, из ког разлога су доведени на трг. Пред лице правде су изведени чак и они чланови тајних друштава, који нису изашли на трг.

6. Корниловска побуна

Покушај успостављања војне диктатуре 27-31. августа 1917. године, покренут од стране Врховног команданта Руске армије, генерала пешадије Лавра Корнилова, како би зауставио уништавање армије и спречио да завладају бољшевици. Покрет је искористио председник Привремене владе Керенски, тражећи за себе "диктаторска овлашћења" за заштиту демократије. Уз помоћ бољшевика "побуна" је угушена, а Корнилов ухапшен. Касније је он постао један од организатора Беле Добровољачке војске. У марту 1918. године је убијен, у нападу на Јекатеринодара.

7. Побуна левих есера

Догађаји из јула 1918. године, који су представљали разлог распада коалиције бољшевика и левих есера. Међутим, раскол је био неминован већ након полемике на В конгресу Совјета: леви есери су активно иступали против бољшевичке политике, осуђујући Брестски мир, обавезу давања пољопривредних производа држави, комитете сиротиње (комбеде). Иначе, да би се прекинуо Брестски мир, убијен је амбасадор Немачке, гроф фон Мирбах). Као одговор, Лењин је наложио да се ухапси комплетна фракција левих есера, а у Москви су се распламсале уличне борбе. Побуна је брзо угушена.

8. Завера на "конгресу победника"

У јануару 1934. године су високи партијски функционери решили да скину Стаљина са места генералног секретара, уочи XВИИ конгреса ВКП(б). Планирали су да на његово место дође Сергеј Киров, али је он у последњем моменту одустао и, по мишљењу многих историчара, издао заверенике Стаљину. Исте, 1934. године, Кирова је убио Николајев, и тај моменат је означио почетак масовних репресија. А XВИИ конгрес, под пропагандним именом "конгрес победника", је ушао у историју као "конгрес побијених" — за 3 године су побијени скоро сви делегати.

9. "Антипартијска група"

Неуспели покушај старих стаљинистичких кадрова (В. Молотов, Г. Маљенков, Л. Каганович и "њима прикључени Д. Шепилов"), који су у јуну 1957. године, одлучили да склоне Н. Хрушчова са дужности првог секретара ЦК КПСС. Фактички је састав групе био далеко шири, али је сва критика била усмерена ка четворици организатора пуча, да би се на страну Хрушчова привукли остали учесници. Резултирало је тиме да су чланови "антипартијске групе" лишени функција и искључени из партије. Завереници "покајници" су прошли са лакшим казнама.

10. "Пуч Рохлина"

Разговор о припреми устанка војних јединица, које су у јулу 1998. године требале да скину са власти Бориса Јељцина и преузму власт, до краја нису ни изашли из сфере гласина, које су се тицале незадовољства војске. Планови су, како су потврдили касније, и бивши заменик команданта 8-г корпуса армије Николај Баталов, и председник Савеза официра Станислав Терехов, постојали, али су пропали због смрти генерала Лава Рохлина, који је са 8-им корпусом прошао први чеченски рат. По званичној верзији, генерала је убила супруга, после породичне свађе.

приредио Владимир Тихомиров

http://www.kommersant.ru/doc/1693487?isSearch=True