Индекс чланка
Спомен братском срцу
Страна 2
Страна 3
Све стране

Из Ростова на Дону, Нина Павловна, сваке године на дан ослобођења Београда 20. октобра путује у Београд да се помоли сенима свог оца Павла Јухина и положи букет белих ружа на Споменик ослободиоцима Београда. Јухин је један од 808 црвеноармејаца који је, уз 1.395 бораца Народно-ослободилачке војске Југославије, сахрањен на овом београдском гробљу.

Од капије са рељефима од брачког камена, стазе воде до надгробних плоча у љишком пешчару. Рестауратори пажљиво чисте плоче, испитују крхкост камена. Радници „умивају“ плато, уређују зелене површине. Гробље које је у послератним деценијама било симбол братства двају народа, и на којем је млађим генерацијама држан историјски час у славу свенародног празника, Дана велике победе над фашизмом, једно време заобилазили су и ђаци и политичари. У готово неприметним подсећањима на тековине Другог светског рата, ратни датуми су пали у заборав. Данас је на гробљу све више свежег цвећа. Меморијални комплекс посвећен ослободиоцима Београда, смештен на углу Рузвелтове и Прерадовићеве улице, вечна је кућа многих Руса који су, грлећи слободу, умрли за Србију. Београдском операцијом, једном од највећих битака на Балкану у Другом светском рату, окончано је 1.287 дана дуге немачке окупације. У крвавој борби за главни град, од 12. до 20. октобра, здружене јединице НОВЈ и Црвене армије поразиле су немачку армијску групу „Србија“. Уз 2.953 југословенска борца, за победу је изгинуло 976 црвеноармејаца, већином из Трећег украјинског фронта.

Осим по историјској важности, гробље се, као споменик културе, нашло и у уџбеницима архитектуре. Пројектовао га је архитекта Бранко Бон, а простор је озелењен по замисли његовог колеге Александра Крстића. Рељефе на улазном порталу који приказују борбу за Београд и улазак у град урадио је вајар Радета Станковић. Он је и аутор скулптуре „Партизан“, која је постављена 9. маја 1988. године. Скулптуру црвеноармејца, у оси капије, урадио је Антун Аугустинчић. Натпис изнад улаза гласи „Гробље ослободиоцима Београда“. Ово је први меморијални комплекс урађен у Београду после Другог светског рата.

О зеленим површинама на гробљу данас брине „Зеленило Београд“. Крајем деведесетих обновљена су слова на свим плочама које су због времена и немара утонуле. Делимично су обновљене и стазе, а радове је, уз иницијативу Коче Јонцића, финансирао град Београд. У сарадњи са Заводом за заштиту споменика културе, који је координатор, Министраство за рад, борачка и социјална питања финансира уређење улазног платоа, а стазе сређује „Београдпут“, парама Скупштине града.

ПОДСЕЋАЊЕ

Изнад главног улаза на гробље стоји „Ослободиоцима Београда“, док је са унутрашње стране зида записано:

„У борбама за ослобођење Београда, октобра 1944, погинули су борци 1. пролетерске, 6. пролетерске личке, 21. и 23. српске, 11. босанскеа, 5. крајишке, 16. и 36. војвођанске и 28. славонске дивизије Народно-ослободилачке војске Југославије и 976 бораца Црвене армије“.

ГЕНЕРАЛИ

И знамење на Авали, претходних година ретко ко је обилазио. Камени споменик подигнут је у знак сећања на 1964. годину, када су у авионској несрећи страдали руски генерали Бирјузов и Жданов. Руски официри пошли су на прославу обележавања 20-годишњице ослобођења Београда.

ИВЕРСКА КАПЕЛА

На Новом гробљу, недалеко од споменика Ослободиоцима Београда, сахрањују се Руси који су живели у нашем главном граду. Ту почивају потомци руских емиграната који су у Србију дошли после Октобарске револуције.

Са руском амбасадом и Скупштином града већ дуже време преговара се о уређењу гробља на којем почива више од 3.000 београдских Руса.

 

Заувек под руском брезом

Град Пожаревац већ 47 година брине о меморијалном парку на излетишту Чачалица, у којем почивају посмртни остаци 441 војника Црвене армије, погинулих током Другог светског рата на потесу Мајданпек - Младеновац. Простор посвећен руским војницима обухвата три и по хектара, од укупно 28, на колико се налази спомен-парк Чачалица.

У спомен-костурници на овом меморијалном простору почива и 25 руских војника који су, заједно са својим мајором Николајем Домбровским, погинули током ослобађања Пожаревца, 15. октобра 1944. године.

Посмртни остаци свих изгинулих црвеноармејаца, од којих је 180 до данас остало безимено, у спомен-костурницу пренети су 14. октобра 1962. године, уз почасне плотуне, војни оркестар и звуке „Лењиновог марша“. Колону војних возила са металним ковчезима, која се кретала од задружног дома у оближњем селу Лучица, пратила је поворка више од 20.000 грађана. Наредног дана, на овом месту откривен је споменик који је подигло пожаревачко ГП „Стиг“.

Поред спомен-костурнице, пре 42 године засађена је 441 бреза, колико је било изгинулих руских војника. Предлог за садњу бреза дали су Пожаревљани, а пошто су совјетске власти дале одобрење за то, почетком октобра 1967. године из Москве је кренуо специјални теретни воз од 25 вагона са брезама из руског села Поварово. После 2.500 пређених километара, брезе су у Пожаревац стигле 11. октобра.

- Дрвеће је било теже од 500 килограма, оковано са 65 кубика дасака и 52 килограма ексера. Њихова садња, на три и по хектара, трајала је три дана и три ноћи, уз учешће око 3.000 војника и горана.

Да се рад не би прекидао по мраку, цео простор осветљаван је јаким рефлекторима - навео је у својој књизи „Чачалица“ Драган Богдановић Буцић.

Од првог дана, о меморијалном парку брине град Пожаревац, који га је пре две године обновио у сарадњи са Амбасадом Русије у Београду. Наиме, током НАТО-бомбардовања у меморијалном парку оштећено је 300 бреза. До прославе Дана ослобођења Пожаревца 15. октобра 2007. године, оне су замењене новим, довезеним из Русије авионом, као поклон рејона Волоколомск, одакле су брезе стигле и први пут.Два пута годишње, у мају и октобру, када се славе победа над фашизмом и ослобођење Пожаревца, на спомен-костурницу црвеноармејаца венце полажу представници Руске Федерације, Градске управе Пожаревца, СУБНОР, ВС, СПЦ, Друштва српско-руског пријатељства и МУП.

ПОБРАТИМИ

Пре две године, по пристизању 300 нових бреза, које су биле поклон Волоколомска, дошло је до братимљења овог града и Пожаревца. Том приликом, заменик председника владе Московске области Василиј Громов уручио је оснивачу меморијалног парка Драгану Богдановићу Буцићу почасни знак губернатора Московске области.

 ОВЕНЧАНИ ПЕСМОМ

Приликом садње 441 брезе поред спомен-костурнице, 1967. године, једну од њих засадио је и познати руски певач Марк Наумович Бернес, који је постао познат извођењем романсе „Тамна је ноћ“. Приликом обнове овог парка, 2007. године, једну од 300 нових бреза засадио је и наш певач Ђорђе Марјановић, који је седамдесетих година био један од најпопуларнијих певача у Русији.

 Бела црква - Споменици као нови

Бела Црква, прво војвођанско место које је ослободила совјетска војска, успела је да помири “две Русије”. Споменик погинулом црвеноармејцу Михаилу Петровичу Маринову, у парку између Руске цркве и зграде општине, данас се налази у Улици руских кадета (бившој Улици ослободилаца), “белих Руса” који су се у јужнобанатском месту између два рата школовали, па чак и ратовали против “црвених”.

Данас и једни и други почивају овде и у селу Крушчица, удаљеном уским путем пет километара ка румунској граници. За разлику од сиромашног градића оронулих фасада и све старијих житеља, белоцркванска гробља и споменици су у добром стању. Мермер овде глачају без обзира на политички тренутак или преиспитивање историје.

Зато споменик код општине, подигнут одмах после Другог светског рата (и пре резолуције Информбироа), и данас изгледа као нов. Ни после шест деценија, чак ни ограду око њега није ухватила рђа.

Сваког 1. октобра, на Дан ослобођења, старији, али често и млађи становници Беле Цркве, у присуству изасланика руског амбасадора, полажу венце на споменик Маринову и друговима. Минут ћутања, током којег ово мирно место као да потпуно стане, прати и громко “слава им и хвала”, из барем педесетак грла.

- То је зато што Бела Црква по добром памти Црвену армију - вели пензионер Жива Паликућа, бивши функционер у партији и општини. - Ништа од онога што сада неки покушавају да кажу, да су ослободиоци чинили разне злочине,

овде се није дешавало. Могу то сви старији људи да вам потврде. Зато некима помало и смета што су променили име улици.

Осим Михаила Петровича Маринова, у борбама са Немцима и “белим Русима” око Беле Цркве, погинуло је још 11 совјетских солдата. Главна битка водила се на граници са Румунијом, док је у самом граду било, сећају се бивши борци, тек мало пушкарања.

Владимир Кастељанов, председник Српско-руског друштва, каже нам да је већина страдалих црвеноармејаца сахрањена у Русији.

- Тек понеки су у Белој Цркви - објашњава Кастељанов, који у својој кући има прави мали музеј посвећен Русима. - Али, на градском гробљу почива чак 19 официра из некадашње Кадетске школе и корпуса који је формиран да би се борио против бољшевика. Њихови потомци све чешће долазе трагом својих предака, а недавно су на гробљу, где их је доста покопано, подигли и велики споменик. Све то пролази без проблема и трзавица. Могли бисмо и ми доста да научимо од Руса.