Индекс чланка
Најтежа тенковска битка
Страна 2
Све стране

Највећа тенковска битка у историји ратовања и једна од најзначајнијих победа Руса у Другом светком рату, Битка код Курска, почела је 5. јула 1943. године.

Намера немачких снага била је разбијање средишњег дела Источног фронта, после чега је паланиран напад на Москву. Циљ немачке офанзиве, под тајним називом "Цитадела", био је обухватити совјетску престоницу и нанети одлучујући ударац Црвеној армији. У бици је учествовало 50 дивизија Вермахта, укупне јачине око 900.000 војника, 2.700 тенкова и самоходних и јуришних топова, 10.000 артиљеријских и минобацачких цеви, уз подршку око 2.000 авиона. Снаге Црвене армије бројале су 12 армија. Совјети су имали извесну бројчану предност у људству и наоружању - 20.000 топова и минобацача, 920 ракетних бацача "каћуша", 3.600 тенкова, и подршку 2.400 авиона. Најжешће борбе вођене су око села Прохоровка. Упркос већим губицима, совјетске снаге су извеле успешан противнапад и до 23. августа Немци су били поражени. Њихови губици износили су преко пола милиона погинулих, рањених и заробљених. Стварни совјетски губици обелодањени су тек 1991. Тада је саопштено да су совјети имали око 800.000 погинулих, рањених и несталих. Победом у Курској бици, иницијатива на Источном фронту прешла је на страну Црвене армије.

Северни део избочине

Немачки бомбардер Хеншел 129, ткзв. "отварач конзерви", спор али јак ловац тенкова, наоружан бомбама и топовима а касније и топом 75 милиметара.

После 5. јула и почетних грешака совјетске авијације (изгубљено је преко 120 авиона) почињу жестоке и крваве борбе у ваздуху. На северни сектор фронта немачка авијација концентрише своје напоре да се осујети совјетска ловачка авијација и дозволи авионима за обрушавање и ловцима тенкова дејство по совјетским линијама. Међутим већ у предвечерје 5. јула совјетска авијација се потпуно повратила од првобитних губитака и започете су жестоке борбе. Сутрадан, 6. јула Луфтвафе је кренула у још жешће нападе са ловцима као претходницом док су Штуке и остали авиони за прецизна дејства по земљи летели километар-два иза њих. План је био да ловци одврате совјетку ловачку авијацију да, када узлети, дејствује по рањивим Штукама и Хеншелима. Међутим совјетска авијација је у таласима већ летела и успела је да разбије формације ловаца али истовремено нападне немачке бомбардере. То је ублажило последице дејства по земаљским циљевима совјетске војске али није их спречило: колоне возила, утврђења, артиљерија и оклопна возила нашли су се под јаким дејством Луфтвафиних бомбардера. Немачка авијација је 5. и 6. јула ваздушну супериорност и остваривала свој план уништавања совјетске ловачке авијације.

Међутим 7. јула ситуација се битно изменила. Док је претходних дана у ваздуху била само трећина совјетских ловаца 7. јула полећу скоро сви: немачка ловачка авијација трпи губитке и не може да изолује совјетске ловце. Почињу до тада најжешће ваздушне битке са по неколико стотина авона у ваздуху истовремено. Совјетски Штурмовици освајају своје прве победе: совјетска 16. ВА пријавила је око 60 уништених немачких тенкова и тридесетак моторних возила без иједног губитка. Цела јединица се вратила натраг у базу без губитака. Луфтвафе је тог дана обуставила летове бомбардера због мањка горива. Совјетска авијација је 7. јула изгубила укупно 30 авиона.

На земљи, немачка 9. армија је улетела у клопку још првог дана офанзиве: простор од 40-ак километара који је био оперативни правац наступања је у ствари био терен испресецан многим минским пољима, тенковским препрекама, дубоко укопаним линијама и заседама са против-тенковским топовима. Тог 5. јула 9. армија не само да није постигла зацртане циљеве већ је и веома важна опрема избачена из борбе: јуришни топови Фердинанд су заустављени у минским пољима и само 12 од 47 су прошли неоштећени кроз минска поља. Немачка војска је увидела да су Фердинанди веома рањиви због недостатка митраљеза али и сувише троми да би се пробијали кроз јаке совјетске линије.

Са друге стране, совјетски команданти су почели да примењују смртоносну тактику коју су немачки команданти назвали Pakfront - у преводу фронт против-тенковских топова. Читаве батерије ЗиС и Ф-22 против-тенковских топова су распоређиване по укопаним и ојачаним линијама са наредбом да не пуцају док се немачке оклопне снаге не приближе. Када би немачки тенкови пришли на раздаљину од неколико стотина метара сви топови батерије би отворили ватру усмерену на само један тенк, уништиле га и одмах пренели ватру даље, на следећи тенк. У исто време, пешадија која је постављана бочно и минобацачи који су били у благој позадини би отворили ватру по немачкој пешадији. То је довело до великих губитака са немачке стране.

Немачке оклопне снаге су до 5. августа непрекидно нападале и успеле да се незнатно пробију када је Валтер Модел наредио да се цела бреша око Орела (оперативни правац пробоја) напусти и трупе повуку да би се избегло опкољавање и уништавање немачких оклопних снага. Совјетска војска је истовремено кренула у контра-напад, заузела Орел истог дана а у следећих пар дана очистила цео правац. Немачка војска се повукла на почетне положаје и тиме је практично завршена немачка офанзива на северу.

Резултати немачке офанзиве на северу су били веома мали: уз губитке од 143 оклопна возила немачка војска је успела да се пробије само кроз прву борбену линију совјетских трупа у дубини од око 8 километара. Совјетска војска се повлачила стриктно уз наређење, по плану одбрамбених операција који је створен још пре почетка немачке офанзиве и самим тим избегнута је паника и расуло које је постојало током 1941. и 1942. године.  Немачки губици су у поређењу са јужним делом избочине били релативно мали али циљеви операције нису постигнути и трупе на југу су имале још веће проблеме. Изгубљена су и нова, веома важна оклопна возила и исцрпљени ресурси.

Јужни део избочине

На југу су борбе биле теже и крвавије. Ваздушне операције су започете изнад совјетске 57. и 67. гардијске дивизије које су претрпеле тешке губитке у возилима и борбеној техници. Међутим, Луфтвафе се веома брзо сконцентрисала на совјетски 6. тенковски корпус који се развијао у дубини од 10 до 15 километара, спремајући се да изведе контранапад у случају немачког пробоја. То је оставило немачку 4. тенковску армију незаштићеном и совјетски Штурмовици су кренули у лов на немачке тенкове. Директно из фабрика, ескадриле Штурмовика су добиле такозване ПТАБ бомбе - против-тенковске авијацијске бомбе. Оне су пуњене у контејнере од 132 до 192 комада и бацане са релативно мале висине на немачке тенкове, пробијале са лакоћом оклоп крова тенка и уништавале га.

Совјетски авиони су успели да створе супериорност у ваздуху већ првих дана офанзиве али је Луфтвафе константно слала ловце да осујети совјетске штурмовике и заштити своје тенковске јединице. Приликом напада совјетске 2. гардијске тенковске армије на крило 1. СС оклопне дивизије Лична гарда Адолфа Хитлера Луфтвафе је применила нову тактику: уместо тешких бомбардера и бомбардера за обрушавање послати су ловци Фоке-Вулф Фв 190 и специјализовани ловци тенкова Хеншел Хс-129 који су испред совјетских јединица избацили такозване „Лептир“ бомбе СД-2 које су нанеле велике губитке совјетским тенковима и лаким оклопним возилима.