Русија и Балкан, 6. део

субота, 20 август 2011 15:58

0 Коментари

Задатак ове информативне књижице јесте у томе да у најопштијим потезима, објективно и у сврху информације наших ширих читалачких кругова, обавести о еволуцији односа између Русије и Балкана, односно појединих балканских земаља, пошто је проблем односа Балкана и Совјетске Уније постао један од најкрупнијих и најактуелнијих проблема светске политике наше садашњости, нарочито за нашу земљу.

VIII Од Берлинског конгреса до младо-турске револуције (1878-1908)

Тридесет година које су прошле од Берлинског Конгреса, па до судбоносних и то не само за Балкан, већ и за читаву Европу догађаја 1908 године, т. ј. младо турске револуције и анексије Босне и Херцеговине, испуњене су политичким, културним и привредном напретком, значајном еволуцијом балканских држава и народа, њихових унутрашњих и међусобних односа, као и става појединих великих сила према балканским земљама.

Што се тиче Русије, она је све до пред крај XIX столећа показивала веће интересовање према Балкану нарочито не испуштајући из вида проблем Црног Мора и Мореуза у вези са развићем њених крупних привредних и политичких империјалних интереса, нарочито на руском југу и према Медитерану и Средњем Истоку. Тек од краја века, када се Русија ангажовала на Далеком Истоку, настаје известан преокрет који ће трајати све до пораза Русије у јапанском рату и каснијег споразума са Енглеском који ће опет окренути Русију у правцу Балкана, а против Аустро Угарске са чијом се политиком и раније Русија није много слагала, али су се супротности испољавале са мањом оштрином.

Између Русије и Турске у доба које приказујемо није долазило до отворених конфликата, а камо ли до ратних сукоба, али су руске интервенције у вези са различним проблемима балканским и мало-азиским изазивале стално трвење између двеју сила. Руска дипломатија и врховна војна команда никада нису испуштале из вида питање заузимања Цариграда и Мореуза. 1897 године, у вези са грчко-турским ратом, који се за Грчку завршио катастрофално, у Русији су припремали један ратни препад против Цариграда од кога се одустало у последњем тренутку.

Још 1900. г. овај план није био потпуно скинут са дневног реда. Стварно то је била немачка политика упућивања Русије као и Аустро-Угарске у правцу Балкана. Нико мањи од кнеза Бисмарка изјављивао је руским претставницима у строго поверљивом разговору да су Мореузи »кључ од руског дома.« У »најповерљивијем« додатку уговора 1887 чак је била обећана Русији немачка дипломатска и морална помоћ ако би се руски цар решио да потражи тај »кључ«... Исто тако касније је Немачка, односно цар Вилхелм, упутила Русију на акцију према Далеком Истоку.

Односи Русије према трима словенским државама Балканског Полуострва пролазили су кроз различите фазе. Нарочито драматично и бурно развијао се однос Русије са њеном творевином и штићеницом Бугарском. Велико трновски устав и уређење Бугарске израђени су са учешћем руских претставника. За кнеза је изабран принц Александар Батемберг, рођак руског цара. Неколико министара тог кнеза били су руски генерали, у војсци су се налазили руски официри као инструктори, док је војничка униформа бугарске војске била потпуно истоветна са руском униформом. Железницу су почели градити руски капиталисти помоћу руских инжињера, деломично из руског материјала, и у привредном и стратегиском интересу Русије.

Све је то изазвало разочарење у бугарском друштву и чак и борбу против руског утицаја. Када је кнез Александар без одобрења Русије прихватио извршено револуционарним путем уједињење уже Бугарске са Источном Румелијом (Пловдивски преврат 1885) уједињење на које су касније пристале велике силе и Турска, он је био приморан да напусти свој престо. Образовало се у Софији намесништво са чијом се политиком Русија није слагала, као што није признала кнеза Фердинанда Кобуршког кога је у договору са Аустро-Угарском намесништво довело на бугарски престо.

Противници кнеза Фердинанда, на челу са Драганом Цанковим, побегли су у Русију одакле су помоћу руских пара и уз сарадњу руских дипломатских претставника повели не сама политичку, него чак и усташку и терористичку борбу са Фердинандовим режимом. Тек је постепено ликвидирана ова акција и већ после смрти цара Александра III за време његовог наследника цара Николе II дошло је до коначног измирења са Бугарском, признања кнеза Фердинанда и упућивања у Софију руског дипломатског агента. Престолонаследник Борис преведен је у православље, пошто је био раније крштен по католичком обреду, а кумовао му је руски цар.

После тога су почели долазити у Бугарску званични руски претставници (нарочито је била запажена посета руских учесника рата 1877-78 на челу са великим кнезом Николом Николајевићем 1902 год). Школовање Бугара у Русији наставило се на велико и читав низ најугледнијих бугарских научника стекли су своје више образовање, или су се усавршавали у Русији, или су се свакако угледали у руску науку. Исто је био случај и са бугарским књижевницима. Значај руског језика за Бугаре подвучен је тиме што се тај језик учио (а и сада учи) од другог разреда гимназије. После Бугара који су радили у Русији на проучавању бугарске историје и културе (Палаузов, Дринов) јављају се руски стручњаци за ту грану науке.

Интересантан факат руско-бугарских односа било је позивање двојице руских научника на бугарски универзитет. Први од њих је био знаменити украјински политичар Драгоманов, који је своју делатност завршио у Бугарској, пошто је из Русије морао емигрирати. Други је био московски доцент Павле Миљуков, коме је руска влада одузела право предавања на универзитету. Миљуков је током трију година предавао у Софији и много се загрејао за бугарске аспирације у правцу Македоније. Касније ће се он истицати у руском парламенту као стручњак за балканска питања и заштитник бугарских интереса.

Тако да ће све до ступања Бугарске у рат веровати да до тога неће доћи. 1902 године руска дипломатија је онемогућила даљу делатност Миљукова у Софији као универзитетског професора. Бугарски социјалистички покрет формира се под несумњивим утицајем руског социјализма, као што у земљорадничком покрету можемо наћи трагове руског народњаштва. Цепање бугарске социјалистичке странке у два крила т. зв. »тешњаке« и »широке« социалисте потсећа нас на цепање руске социјалне демократије на бољшевике и мењшевике.

Иза Берлинског конгреса није дошло до формалног раскида између Русије и кнежевине, касније краљевине Србије. Али су званични односи били више него хладни. Кнез Милан је потпуно запливао у аустриским водама ставивши Србију практички у политичку и привредну зависност према Аустро-Угарској. Од тога Србија је имала мало користи. Међутим народ у огромној већини и даље је стајао на гледишту потребе најприснијих веза са Русијом. У томе правцу су се нарочито истицали радикали, чија се идеологија створила под утицајем ондашњег руског левичарства.

У томе русофилству нарочито се истицао главни радикалски првак Никола Пашић. Русофилство, поред других важних момената социјалне и унутарње политике, делило је радикале и краља Милана. Краљ Милан, када се крваво обрачунао са радикалима, ударио је тиме и на русофилство. Када је на потстицај Аустро Угарске заратио са Бугарском и грдно страдао, краљ Милан је почео да мења политику, али опет му је било тешко да се стварно приближи Русији. Ту је, поред чисто начелних момената, било и момената личних: сукоб са великим русофилом митрополитом Михаилом, кога је краљ Милан уклонио са владичанске столице, и сукоб сасвим интимне природе са самом краљицом Наталијом, Рускињом и претставницом русофилства, која је као краљица, жена и мајка наилазила на пуно симпатија и на рускоме двору, и у званичним круговима, и у јавном мњењу.

Скандал развода брака краља Милана и још више насилног одузимања у Висбадену преко пруске полиције краљевића Александра из руку његове мајке изазвао је прилично негодовање и гнушање у Русији, и још више је тамо компромитовао краља Милана. Када је краљ Милан дао оставку на престо Краљевско намесништво на челу са Јованом Ристићем васпоставило је врло добре односе са Русијом. Ристић који је још 1885 био врло љубазно примљен од стране цара Александра III сада је заједно са руским послаником Персијанијом пратио младога краља Александра у званичној посети руском цару. Том приликом је Александар III обећао српском краљу да неће никад дозволити анексију Босне и Херцеговине.