Русија и Балкан, 7. (последњи) део

понедељак, 22 август 2011 23:54

0 Коментари

Задатак ове информативне књижице јесте у томе да у најопштијим потезима, објективно и у сврху информације наших ширих читалачких кругова, обавести о еволуцији односа између Русије и Балкана, односно појединих балканских земаља, пошто је проблем односа Балкана и Совјетске Уније постао један од најкрупнијих и најактуелнијих проблема светске политике наше садашњости, нарочито за нашу земљу.

X Од Сарајевског атентата до примирја.

Сарајевски атентат је био, разуме се, само повод за почетак првог светског рата. Сва огромна литература на свима културним језицима света о самом атентату, његовој позадини и подробностима, као и о т. зв., »одговорностима« за њ с којима би се хтело везати питање опште »одговорности« за грандиозни и нада све крвави светски сукоб и обрачун 1914-18 година унела је у ствар много светлости, али ипак много шта је остало нејасно и о многим моментима постоје потпуно супротна обавештења и судови. Међутим то је, напокон, у великој светско-историској перспективи од мање важности. Балкан и његова судбина, као и судбина Југословена уопште, претставља једну од жижа и основних проблема тога светскога сукоба. Како су се развијале у главним цртама догађаји у вези са Балканом и позицијом Русије у погледу њега?

Русија није била спремна за рат у јулу 1914 г. и није га хтела, као и две њене партнерице - Француска и Енглеска. Према руским плановима и прорачунима тек 1917-18 мислило се да ће Русија бити готова, нарочито на мору, о чему се специјално водило рачуна. То се јасно види, између осталог, из поверљивих и детаљних извештаја министра Сазонова цару који су сада објављени. Из тих извештаја произлази да је питање Мореуза остајало и даље централно питање руске политике. У извештају Сазонова од 23 новембра 1913 изрично је напоменуто да је Русија изгубила у вези са релативно кратким затварањем Мореуза за време ратних операција 1912 г. близу сто милиона рубља извоза... Али, и поред тога, требало је, по мишљењу Сазонова, водити политику мира. И унутрашња ситуација Русије није била повољна за рат.

Међутим за централне силе баш за то се момент за објаву рата сматрао као подесан. И тако је дошло до предаје аустро-угарског неприхватљивог ултиматума Србији, у моменту када је француски председник републике Поенкаре са својим председником владе и министром спољних послова Вивијани напустио Русију (за време његове посете десили су се у Русији толико озбиљни улични нереди да се већ мислило да је то почетак револуције и да није с тога могућна успешна мобилизација руске војске и флоте, него ће - то је било мишљење и немачког амбасадора у Петрограду - указ о мобилизацији бити знак за општу побуну у Русији). Неколико дана пре предаје ултиматума у Београду је напрасно умро у аустриском посланству приликом жучног објашњења са цесарско-краљевским послаником руски посланик, велики србофил и славенофил Хартвиг. У руско посланство иза примљеног ултиматума долазили су најодговорније личности Србије на челу са престолонаследником - Регентом Александром да се обавесте, какво ће држање заузети у овај трагичан час Русија. Регент Србије је послао цару Николи депешу у којој је речено: »...У овим тешким тренуцима ја износим осећања свога народа који преклиње Ваше Величанство да се заинтересује за судбину Краљевине Србије«.

У Русији због споменутих околности радило се интензивно на сачувању мира, ипак као одговор на апел краљевића Александра уследила је депеша Николе II: »... Док има и најмање наде да се избегне проливање крви сви моји напори тежиће томе циљу. Ако пак не успемо и поред најискреније наше жеље, нека Ваше Височанство буде уверено да ни у томе случају Русија неће напустити Србију«. Тако су се изјаловиле наде Аустро-Угарске да ће се конфликт моћи да се »локализује« и да ће се Аустро-Угарској дозволити да несметана ни од кога, сем преуморене, релативно малобројне и недовољно снабдевене српске војске, изврши пројектовану »казнену експедицију« против Србије...

Последњих дана јула и првих дана августа 1914 г. догађаји су се развијали катастрофалном брзином и ратне операције на српском и западном фронту отпочеле су са пуном жестином.

Треба одмах и сасвим јасно да се напомене ово: недовољно спремна војнички, финансиски, дипломатски и психолошки Русија је ушла у рат ипак са великим еланом. Нереди су одмах престали, и цар, који је годинама био отсутан из своје престонице, могао је да се појави на тргу испред Зимске Палаче усред огромне гомиле света где је било много студената и радника... Мобилизација у Русији је спроведена са неочекиваном брзином, тачно према планским предвиђањима, у главноме, успешно са ванредно добрим одазивом не само резервних официра него и обвезника и давалаца коморе. Као један од важних чинилаца овог несумњивог и великог, и, понављамо, готово неочекиваног успеха мора да се истакне елементарна, често несвесна или потсвесна симпатија руског друштва, па и најширијих народних слојева према Србији и Црној Гори, према српском народу...

Међутим Русији је у вези са Балканом претстојао на дипломатском пољу један ванредно тежак посао: требало је уредити низ врло компликованих питања и заоштрености да би се створила што повољнија ситуација за војну акцију и на балканском бојишту, а у вези с тиме и на другим, важнијим и одлучујућим бојиштима - западном и руском. Још није рат почео, а руска дипломатија предузима хитне мере да се, ако је иоле могућно, развежу чворови српско-бугарских, грчко-бугарских, бугарско-румунских, итало-српских и италианско-грчких супротности, и да се обезбеди неутралност Турске. Са стране ове последње, тог власника и чувара Мореуза, неочекивано се поставља предлог о војној сарадњи, а не само о неутралности. Енвер-паша, турски министар војни и један од вођа младотурског покрета, води поверљиве и чак »веома пријатељске« разговоре са руским војним изаслаником генералом Леонтијевим.

Ради се не само о томе да Турска повуче своје трупе са кавкаске границе, него да мобилише и да концентрише 200 хиљада војника на Балкану ако се нека балканска сила одлучи на акцију против Русије, односно њених савезника. Када су се у Мореузима појавиле немачке крстарице »Гебен« и »Бреслау« са турске стране се уверава да то не значи прекид са Русијом, да Турска и даље остаје неутрална, да је она »купила« немачке ратне лађе и сл. Међутим, као што јавља руски амбасадор из Цариграда, »уговор са Немачком т. ј. војни савез је »у ваздуху« и официри немачке војне мисије којим је њихов шеф, генерал Лиман фон Сандерс, наредио да остану на својим местима раде све што је у њиховим могућностима да Турке плаше руском опасношћу, вековном тенденцијом Русије ка Цариграду и Мореузима, па и конкретним акцијама које тобоже предузима руска црноморска флота која се као бајаги налази већ у близини Босфора.

Зато руски амбасадор директно моли команданта руске флоте да се уздржи од макаквих покрета лађа који би се могли протумачити у Цариграду као неки непријатељски и припремни за непријатељства акт. Али све узалуд. Почетком августа преговори о сарадњи између Русије и Турске постају оно, што су и били једна краткотрајна епизода, један маневар да се добије време; Турска је одлучила свој улазак у рат на страни централних сила, али се настављају преговори о турској неутралности. Турској се ипак не иде лако у рат и она би радо хтела да ствар одуговлачи. У тим преговорима и натезању пролази време, све до кобног дана 16-29 октобра 1914 год. када су немачке лађе, »продате« Турској, извршиле напад на руску обалу. Још и онда у Цариграду велики везир је уверавао руског амбасадора да ће он већ »позвати Немце на ред« (!), али рат између Русије и Турске, а иза тога савезника Русијиних је био свршен чин.

Тако се питања Цариграда и Мореуза поставило већ у чисто ратном аспекту. Али ће проћи дуго времена док се савезници договоре о решењу тог питања у случају њихове победе. Коначно је Русији за случај победе и деобе Турске обећана, поред великих територија у Малој Азији, посед Цариграда и целе европске обале Мраморног Мора са полуострвом Галиполи, Цариграда и Скутари са залеђем у Малој Азији, острва Принкипо у Мраморном Мору, као и острва Тенедос и Имброс испред улаза у Дарданеле.