Дамски поредак

субота, 29 октобар 2011 12:11

0 Коментари

Жене постављају дијагнозу држави – што је јачи њихов утицај на мушкарце на власти, то су мање шансе за ту власт.

Почетком XX века се сматрало да ће царска Русија живети вечно. Чак је 46-годишњи Владимир Лењин јануара 1917. године говорио младим швајцарским социалдемократама: револуција ће се наравно догодити, али не за живота моје генерације. Одједном је свему брзо био крај, и то заувек. Гледајући са временске дистанце, једно од обележја умирања старог режима – мањак воље код владајуће елите. Сребрни век је био за Русију период неодлучних мушкараца и фаталних жена.

Владајућа класа није више била похлепна и модерна. Чехов или Блок никада нису били у посети цару у Зимском дворцу, а нису ни жалили због тога. Сеоско племство, Гајев (јунак драме «Вишњик» Чехова, прим. прев.),  Иванов (истоимена драма Чехова, прим. прев.), ујка Вања, јунаци Алексеја Толстоја и Ивана Буњина, су лишени воље не само за влашћу, него и за животом. Мушкарци који и у старости остају деца. Љубитељи коња, доброг шампањца, балерина и солисткиња ресторанских хорова. «Астенија» племства се посебно огледа у писаним материјалима тадашњих сензационалних судских процеса.

Процес века

Главна светска сензација 1910. године — Caso Russo («Руски случај") у Венецији. Стотине судских репортера из свих крајева света, међу радозналим гледаоцима: Едгар Дега, Сара Бернар, Габријеле Д'Анунцио. На клупи за оптужене је син пермског губернатора, познати москвовски адвокат и руска грофица ирског порекла, која међу својим прецима има краљицу Марију Стјуарт. Венецијанске судије детаљно разматрају бит и ћуд руске елите Сребрног века.

Иркиња из Кијева, Марија Тарновска (рођена грофица О'Рурк) одлучила је да се избави од свог мужа Василија, јавно га је варала са кавгаџијама, који су у сваком тренутку били спремни за двобој. Или ће Василија убити, или ће за убиство бити осуђен на робију, у сваком случају имовина и деца ће припасти њој. Василиј Тарновски је дуго трпео и најзад је устрелио последњег каваљера; али је суд ослободио супруга Марије Николајевне. Поротницима је све било јасно – на фатални Василијев пуцањ је утицала његова жена - вештица.

Морала је Тарновска да нађе ново решење. Барон Штал, лудо заљубљен у њу, извршио је самоубиство, и оставио сву своју имовину њој. Али новац барона брзо је нестао. Марија започиње везу са богатим московским адвокатом Донатом Прилуковом. Он напушта породицу и са украденим новцем клијената бежи са Тарновском у Европу. Шездесет хиљада рубаља, три годишње плате руског министра, заљубљени пар је потрошио за неколико месеци.

У Венецији Тарновска среће свог старог познаника Павела Комаровског. Са својом болесном женом он одмара у Лиду. Тарновска се сама позвала да брине о изнемоглој грофици, али она неочекивано брзо умире. Две недеље након сахране, супруг удовац нуди Тарновској своју руку и срце. Верни Прилуков обећава да ће одмах после свадбе отровати грофа, да би Тарновској остала сва његова имовина.

На пропутовањима са Комаровском по Русији, Тарновска упознаје младог чиновника из града Орела, сина пермског губернатора, Николаја Наумова, декадента и мазохисту. Лудо заљубљен у њу, он је спреман на све. Међутим, поступак развода од Василија Тарновског се одуговлачи и Марија Николајевна доноси одлуку да исфорсира догађаје. Од Комаровског добија полису осигурања – у случају његове смрти Тарновској су дужни да исплате 500 хиљада рубаља. Сада је судбина сапутника Марије Николајевне решена.

План, који је разрадила Марија је следећи: убеђује Наумова да убије Комаровског, али гроф не верује Тарновској, ни Наумову. Међутим, Павел Комаровски купује вилу у Венецији и чека Тарновску. Прилуков је дужан да прати Наумова у Италији, у случају да се Наумов уплаши, да овај убије грофа.

Николај Наумов је 4. септембра 1907. године, упуцао несрећног Комаровског. Већ следећи дан Наумов је ухапшен. У почетку, он је тврдио оно што се договорио са Тарновском – да је убио из љубоморе, али касније је у сузама све признао. Прилуков и Тарновска су ухапшени у Бечу и предати властима у Италији. Након три године венецијански суд је осудио Прилукова на 8 година, Тарновску на 7, Наумова на 3 године затвора.

Када је изашла из затвора, Марија Николајевна је емигрирала у Аргентину, надживела два љубавника и мужа (да су умрли природном смрћу или не – не знамо), наследила посао крзнима и умрла 1949. године у Санта-Феу. О њеном животу је написано неколико романа, снимљена четири филма, а још један су Лукино Висконти и Микеланђело Антониони оставили у облику сценарија.

Царица корупције

Тарновска је одвела у смрт минимум четворицу мушкараца, а од двојице је направила преступнике. Али није била ни до колена својој земљакињи, Кијевљанки Јекатерини Сухомлиновој, једној од криваца за распад старе Русије.

Јекатерина Викторовна је била невероватно привлачна. Још кад је била девојчица Виктор Васнецов је сликао по њој младог Христа за кијевски Владимировски сабор.

Отац, боем и беспосличар, је напустио породицу, а Јекатерину је строга мајка васпитавала у сиромашним условима. После завршене гимназије , почела је да ради као дактилографкиња код адвоката и ту је упознала свог првог мужа Владимира Бутовича, богатог Полтавског земљопоседника. Јекатерина Бутович се на имању свог мужа досађивала, а он, породичан човек и вук самотњак, зазирао је од светског живота.

У јесен 1905. године мадам Бутович усамљена проводи дане у Бијарицу. Међу њеним новим познаницима је командант Кијевског војног округа, генерал  коњице Владимир Александрович Сухомлинов. Њој је 23 године, а њему 57. Генерал се одмах страсно заљубљује. Он удовац, а она заузета. Исте, 1905. године Владимир Александрович добија унапређење у генерал-губернатора. Раскошни дворац у Кијеву и нечувена плата. Јекатерина напушта мужа, сели се у Кијев и постаје метреса Сухомлинова.

Владимир Бутович је изненађен дрским захтевима своје супруге – 20 хиљада годишње за издржавање њиховог заједничког сина, а одговорност за прељубу је  пребачена на њега.  Бутович не да развод, сина задржава. Бракоразводна парница траје пет година. За то време Сухомлинов постаје  начелник Генералног штаба, а затим и војни министар, сели се са Јекатерином Викторовном в Петроград.

Јекатерина 1909. године најзад званично постаје жена Сухомлинова, али наставља да проводи пуно времена у иностранству, заводи неколико љубавника, међу којима је Леон Манташев, краљ нафте из Бакуа. Али петроградској јавности Сухомлинова показује истинску нежност према свом «дедици», како она умиљато зове војног министра.