Међу великим звездама светског филма које су играле у ратном спектаклу “Битка на Неретви” Вељка Булајића, уз Орсона Велса, Ричарда Бартона, Јула Бринера, наша публика памти и руског глумца Олега Видова.

Велика популарност коју је шездесетих година прошлог века стекао у СССР донела му је и надимак “руски Роберт Редфорд”. Играо је и у холивудским биоскопским хитовима попут “Црвеног усијања” са Арнолодом Шварценегером и “Дивље орхидеје” са Микијем Руркијем. Поново је у Србији после 25 година (тада је снимао серију “Вук Караџић”), а повод је улога у психолошком трилеру “Шест дана мрака” у режији Бенџамина Перија. Видов глуми Сергеја Николајева, руског бизнисмена који има младу, лепу жену и породицу, али и љубавну аферу - која се завршава трагично. Супруга на љубавницу баца клетву...

- Први пут сам овде снимао 1968. године са редитељем Николом Рајићем филм “Има љубави, нема љубави”, у којем ми је партнерка била - Оливера Катарина. Исте године сам снимио и филм “Узрок смрти не помињати” редитеља Јована Живановића, где су играли и Беким Фехмиу, (опет) Оливера Катарина и Бата Живојиновић.

* Како сте реаговали на вест о смрти Бекима Фефмијуа?

- То ме је веома потресло. Умро је неколико дана пре мог доласка, тако да ме је овде дочекала лоша вест. Беким је био велики глумац, професионалац, веома частан и поштен човек коме је неправда сметала.

* Овде вас највише памте по улози Николе у филму”Битка на Неретви”. Каква вас сећања вежу за снимање?

- Најјаче сећање је, наравно, то што сам упознао Јосипа Броза на премијери у Сарајеву! Касније смо провели и неко време на Брионима. Тито је заиста био велики човек, личност, прави “менаџер за односе са јавношћу” тадашње СФРЈ. Ваша земља као “несврстана”, ни ка западу, ни ка истоку, тај његов план био је сјајан.

* С ким сте се дружили током снимања?

- Дружење с колегама док радите је изванредно, а посебно бих издвојио Милену Дравић. Успомене су заиста лепе, али како то већ бива, док снимамо сви смо велика, срећна породица, по последњој клапи свако се враћа у своју животну колотечину.

* Има ли нека анегдота везана за “Битку на Неретви”?

- Када сам после премијере филма у једном хотелу изнајмио собу, нису хтели да ми наплате боравак, јер сам, тако су ми рекли, погинуо бранећи своју отаџбину, па хероју нико неће да наплати рачун.

* Да ли вам прија надимак “руски Роберт Редфорд”?

- То је више смишљено као маркетиншки трик. Тако ме је прозвао пријатељ који ми је помагао када сам стигао у Америку и почео каријеру.

* Које обавезе вас очекују када пређете Атлантски океан?

- Уз глуму, као приоритет, ја сам и продуцент, па сам стално у потрази за новим послом. Цртана серија “Михаил Баришњиков: Приче мог детињства” представила је Русију у добром светлу, па се опет надам таквом пројекту.

* Последњи пут били сте овде пре четврт века. Колико вам се Србија променила?

- Ух, много. Људи су јако весели, насмејани, на лицима има мање бриге, а више жеље за напредовањем. Сви су окренути будућности. Време када сам одлазио из Србије, после снимања серије “Вук Караџић”, било је веома тешко и напето. За вама су ратови, бомбардовање, много тога сте прошли и сада је једино важно ићи напред.

* Кажете да сте дуго били у Србији. Које је онда ваше омиљено домаће јело?

- Свако јело из Србије је моје омиљено јело. Чим сам стигао наручио сам пљескавицу. Боже, како је била укусна! Морам да кажем да веома волим и - дудиње и шљиве. Шака дудиња је прави ужитак за мене.

* Вотка, ракија или виски?

- Свако пиће на свој начин, али само у друштву правих људи. Ипак, ракија у човеку буди најдубље емоције, па песма, онда, крене сама од себе.

КАПИТАЛИСТИЧКА СФРЈ

У домовини сам пуно радио, а онда сам пожелео да се опробам и на другим местима. Пут ме је довео у Југославију на 72 дана, али сам остао много дуже. Касније сам у Русији био глумац из капиталистичке земље, јер је моја отаџбина тако доживљавала СФРЈ. Затим сам кренуо у Америку, да и тамо опробам свој таленат. Све у свему, задовољан сам одлукама које сам доносио.

Извор: Новости