Милосрђе – то је саставни део човека

понедељак, 30 август 2010 17:38

2 Коментари

– Вера Михајловна, данас домаћа кинематографија не обилује филмовима о милосрђу. Зашто сте Ви одлучили да снимите такав филм?
– Сви моји филмови су о љубави и милосрђу, тако да не могу рећи да је та слика за мене на неки начин ексклузивна, она излази из низа мојих других радова. Режисер-документарист Ирина Васиљева је снимала документарни филм о подворју минског Јелисаветинског женског манастира, који је основао отац Андреј Лемешонок. После снимања филма, она је написала играну причу.

– То значи да за једну од главних јунакиња филма постоји реални прототип?
– Једног прототипа нема. За основу смо узели ситуацију када људи долазе у манастире, на подворја, примају послушања. Што се тиче главне хероине, она је таква, какве су монахиње - настојатељке – образоване жене, које су из неког разлога напустиле свет и дошле у манастире. Зато се овде може говорити о прототипу, али не у буквалном смислу.

– Колико вам  је било занимљиво да снимате филм о милисрђу на примеру манастирског живота?
– Oзбиљно говорећи, у филму није реч о манастиру, него о подворју где окупљени људи живе према својим могућностима. На правом подворју је ситуација таква да: неко се укопа и оде, па се после враћа, долазе нови, неко дође само да презими, некоме је стало само до физичког спасења – тамо налази кров, храну итд. У том смислу, прича је интересантна зато што се тиче љубави и милосрђа, као и троугла односа : монахиње Јекатерине, послушанице Олге и бизнисмена Павела. Олга је за сада само послушаница, али има дар милосрђа. А мати Екатерини треба да се уздигне до тога. У филму су приказани разни сегменти људске душе. Неки људи у животу стреме ка одређеној духовној висини, а другима је то даровано.

– Па ипак, гледалац види главну јунакињу филма, монахињу, која се спашава испуњењем заповести «Блажени милостиви, јер ће бити помиловани» (Мт. 5: 7).
– Али ви већ видите да матушка, без обзира на то што је дошла у манастир није опростила људске увреде из претходног живота. Уопште није важно ко је стварно главни јунак филма. Свих троје су важни зато што су носиоци различитих људских особина. У филму видимо неку ивицу живота која се разликује од општеприхваћеног, нормалног живота у градовима, мегалополисима са успешним и мање успешним људима, ивицу на коју доспевају људи различитим поводима и под различитим околностима, то је место за «другоразредне» људе.

– Можда је то за људе нека одскочна даска да учине други, трећи покушај у животу?
– Без сумње. Али за малограђане су то другоразредни људи, који су тамо доспели са хоризонта. И бизнисмен Павел Николајевич, један од главних јунака, се због своје болести нашао на тој ивици.Мада, ко зна, можда је Богу то главни пут. Желела сам да проучим људе који живе ван основног мејнстрима, негде на граници, где живе и где се спашавају , док свако од њих ради нешто према својој моћи. Чини ми се да је та средина веома необична и ретко проучавана.

– А колико сте ви упознати са том средином? Нашли сте се у њој преко филма или сте се и раније сусретали са њом?
– И једно и друго преко професије –  много сам снимала и документарне филмове, у том смислу и о Цркви, – видим те људе. Професија ми даје могућности да продрем у суштину живота тих људи. То је  чињеница. Професија ми налаже да одем негде, да се идентификујем са људима. И Ирина Васиљева нас је возила на подворје о којем је снимала филм. Разговарали смо са тим људима. Убрзо сам могла у потпуности да осетим атмосферу. У самом раду је веома важна средина, важни су међуљудски односи. Иако ми ту средину не преносимо  у филм буквално. Реалност живота је увек оштрија и суровија.

– Као консултанти филма су радили три житеља  Псковско-Печерског манастира. У чему се састојала њихова помоћ?
– Они су нам помагали да организујемо снимање у храмовима. Главни консултанти су били отац Андреј и матушке, који живе на подворју и раде са радницима при манастиру и људима који су изгубили дом, породицу, посао и нашли се на рубу живота.

– Колико Вам је било интересантно да снимате филм о манастирском животу?
– У том моменту, то је било нешто најинтересантније у мом животу. У сваком периоду живота постоји жеља за снимањем нечега одређеног, тада је то била баш таква прича. Тај филм није баш добро прихваћен од фестивалске и иностране публике јер им се чинило да у њему има много црквеног живота. Када угледају крст или иконе, ти људи кажу: «То нам није потребно!». С обзиром да су многи оснивачи филмских фестивала левичари по опредељењу, тема Православља им је страна. Знала сам то, али ме то није спутавало, желела сам да испричам ту причу. За обичног гледаоца је то веома душевна мелодрама и реакција публике то потврђује.

– Да ли сте, када сте одлучили да снимате филм, размишљали о томе колико ће он бити интересантан гледаоцу?
– Да, наравно, размишљала сам о гледаоцу. У филму је испричана људска прича која је увек интересантна. И показала се интересантном. Таква средина, као што је подворје, више није толико егзотична у свести руског човека. Тамо нема ништа толико посебно, што би могло бити неразумљиво.

– Живети на подворју, уздићи се изнад животне збрке, да ли је то судбина несрећних људи или је уопште људима корисно да поживе у манастирима, раде у славу Божију, духовно се прожму?
– То је потреба душе. Не треба говорити људима: иди поживи као радник при манастиру или послушаник. Не постоје готови рецепти. Увек у животу има места за покајање, независно од тога где се живи- у манастиру или у свету. Савременом човеку је тешко да живи. Он свугде наилази на искушења, испите. Манастир – то је чиста средина, где  су се сабрали људи који себе посвећују Господу.
Кинематографија је стваралаштво које је динамичије од литературе. Ако је у руској литератури тема покајања отворена, та тема је данас неопходна домаћем филму, колико је он способан да је отвори!
Кинематографију чине разни људи. Данас верске теме више нису тако егзотичне за наш филм. И већ је могуће видети бројне филмове на ту тему. Уколико Црква на тај или други начин заузима велики део наших живота, а наша земља је прошла свој пут установљења баш као православна држава, било би неприродно да се ова тема сасвим игнорише. Она мора постати, као и свака друга тема, која је присутна у нашем животу, традиционална и нормална. Знам да према мом филму постоји такав однос: кажу- то је религиозни филм и само за православне.

Коментари  

 

+1 #1 milan 2010-08-30 18:30

Divan intervju, dirljiv i mudar. Hvala

Цитирај

 

 

+1 #2 marinko 2010-12-28 00:58

NEGDE SAM PROČITAO DA RUSIJU NE MOŽEŠ POJMITI UMOM-NEGO SAMO SRCEM.VERUJEM DA JE JEDAN OD RAZLOGA ZA TO I VELIČINA DRŽAVE. NA ISTI NAČIN MOŽEMO RAZUMETI I MILOSRĐE ILI ŽRTVOVANJE ZA DRUGOG.....JOŠ SAMO DA NAM JE SRCE ČISTIJE, DA ŽELIMO,DA MOŽEMO DALJE VIDETI !

Цитирај

 

Освежи листу коментара
РСС за коментаре на овој вести.

Додај коментар

Име (захтева се)

Е-маил (захтева се)

Обавести ме праћењем коментара

Освежи

Пошаљи

Одустани

JComments