Филм о Ани Ахматовој

уторак, 31 јануар 2012 01:58

ahmatova Петербуршки редитељ Владимир Непевни снимио је документарни филм о Ани Ахамтовој (1889-1965) и композитору Артуру Лурјеу,(1892-1966), њиховој сентименталној вези која је потрајала неколико година, а о којој се досад није говорило. Докуметарац под називом „Ана Ахматова и Артур Лурје. Реч и музика“ биће премијерно приказан на телевизијском каналу „Култура“ 5. марта кад се навршава 45 година од смрти највеће руске песникиње.

Само дилеја, не зна ко је Лурјеа!

Мајаковски је својевремено „на сав глас“ говорио: “Свако је дилеја, ко не зна Лурјеа" (Тот дуре, кто не занет Луръе). Почетком XX века име тог композитора и музичара значило је ништа мање од имена Прокофјева или Стравинског. Звезда кафане “Пас луталица“ (Бродячая собака) му којој се окупљала уметничка боемија Питера, у којој су најбучнији били футуристи, сарадник Хљебњикова, Митурича, Анекова, Мандељштама, да би после Октобра постао главни у земљи „по питању музике„.

Проживели заједно само неколико година
Тада је и дошло до његове љубавне везе с Аном Ахматовом. Они су заједно проживели само неколико година пре него што је Артур Лурје одлучио да оде на Запад. Поново су могли бити заједно тек након пола века .

Сaрадници у филму - све сами народни уметници Русије
Стихове Ане Ахматове у филму говори народна уметница Русије Светлана Кручкова, која је иначе играла Ахматову у серији од четири епизоде ”Месец у зениту“ редитеља Дмитрија Томашпољског, а сваке године 5. и 23.марта наступа у Спомен музеју Ахматове на Фонтанки говорећи њене стихове; народни уметник Русијје Валериј Кухарешин чита текст Артура Лурјеа, а наратор је заслужни уметник Русије Сергеј Куришов.

Премало аутентичне фимске грађе
Аутор сценарија и режисер Владмир Непевни се жали да је сувише мало новооткривеног архивског материјала, а филмски записи су сви одавно више пута већ коришћени у разним хроникама. Режиране сцене или како их у документацима називају „реконструкције“, својом буквалношћу више атакују на машту гледалаца, па је зато било неопходно да се траже неки директнији путеви.

Жанр: документарац - колаж
Филм о Ахматовој и Лурјеу се пре свега може назвати колажом. У њему има и елемената телевизијске драме (глумци читају текстове које би трбало да говоре јунаци филма, заступљена је и анимација „оживљене„ су слике Митурича, Судејкина, Бакста и других сликара), преузети су и ретки кадрови из филмова са почетка века, и на крају - ту је и музика! “Пријатно ми је слушати кад ме питају где сам на пример, нашао кадрове из „Пса луталице“. Ти кадрови уствари нису ни постојали, епизоде сам састављао буквално по сценама из салонских мелодрама са почетка вцека“, каже сценариста и редитељ Владимнир Непевни.

Живо извођење музике
Фрагменти у којима се појављује композитор Лурје снимљени су „живи“ како би музика била не на фону и подлози него у живом извођењу интерепретатора. У филму наступају пијанисти Сергеј Осколков, Данил Јекимовски, певачица Викторија Јевтодјева, затим ансамбл „XX век“ под управом Марије Ходине. Принцип избора је био једноставан - сви ти музичари познају и воле музику Артура Лурјеа.

ahmatova11 Име му је било још екстарвагатније од изгледа
Име овог момка је било још екстарвагатније од самог, чудног изгледа његовог. Оно је звучало у комплету: Артур Винцент Перси Биши Хозе - Марија Лурје. Први део, Артур, је било у част философа који ни тада није излазио из моде – Артура Шопенхауреа; други - Винцент, у част генијалног сликара Ван Гога; Перси-Биши-је напомињао на аутора роматичарских поема Перси Биши Шелија; док је име Хозе-Марија узео у част популарног француског песника кубанског порекла Хозе - Марија Ередија. По тананим запажањима Лурјеовог пријатеља, песника Бенедикта Лифшица: „осећајући тескобу свог порекла, он је стално попут неке живе ране на јуродивом патрљку, обмотавао сопствено презиме бесконачним памучним газама двојних имена.”

Звао се уствари Наум Израилович Лурија
Право му је име било Наум Израилович Лурја. И родио се не у Санкт-Петербургу, како је поносно писао у својој аутобиографији, него у Могилевској губернији у забити званој Пропојск. То је ипак за будућу славну личност било непријатно. Судбина је стално искушавала момка, припређујући му тако увредљиве варијанте. Али, момак је решио не само да будућност уређује, него и прошлост да преуређује по својим замислима!

Први наставник и „промотер„ му је био Николај Кулбин. Млади таленат је слободно изводио своја дела. Слушаоци су налазили у њима понешто од Скрјабина, нашло се ту нешто и од Дебисија. Али у целини звучала су свеже и необично.

Часове компоновања Лурје је добијао од композитора Глаузанова. Поштовани маестро није имао превише разумевања за експерименте свог ученика... Лурје напушта наставу у конзерваторијуму. Сада је његова захвална публика у кафани „Пса луталице„. Његови пријатељи постају песници и сликари: Мајаковски, Судејкин, Хљебњиков, Лифшиц, Мандељштам... У групи футуриста постао је „главни“ за музику.

Познаство с Ахматовом 8.фебруара 1914.
У дворани Тењишевксог училишта, на једној од бурних дискусија на тему „Вече о новој речи“ дошло је до првог познанства између поетесе Ане и композитора Артура. Десило се то 8. фебруара 1914. „Колико вам је година?“- упитала је свог суседа важна млада дама коју је красио необичан изглед. “Двадесет једна„ одгворио је младић.

После завршетка вечери, сви су пошли у кафану “Пас луталица„.Лурје и даље седео за столом са Аном Ахматовом. Почели су да разговарају и разговор је потрајао сву ноћ; неколико пута је наилазио Гумљов (Анин муж) и звао је: “Ана, време је да кренемо кући„, али Ахматова није на њега обраћала пажњу и настављала је разговор. Гумиљов је отишао сам. Пред зору Ахматова и Лурје су пошли у кафану “Пас луталица„ на острво...

После страсног почетка, охладиле се страсти
После страсног почетка, роман је почео да „јењава„. Ахматова већ има новог изабраника -Николаја Недоброва. Лурје се у то време жени Јадвигом Цибулском и ускоро им се рађа кћерка, којој посвећује циклус „Клавир у дечјој соби„. После објављивања „Бројаница„ популарност Ахматове расте. Почетком рата она престаје да иде у кафану „Пас луталица„. Артур Лурије као и раније одушевљава публику својим композицијама. Сликари живопишу његове портрете (слике Митурича, Бруниа, Јакулова и других). Музичари и композитори се често односе према њему скептично, али то му не смета да у кругу песника и сликара ужива углед гласника новог звука, ставараоца музике будућности. Ноћна бдења у „Псу луталици„, последњи маскенбал епохе – све то касније васкрсава у „Поеми без хероја„ Ахматове и композоцији Артура Лурјеа Концерто да Камера .

Лурје “прерастао Земљу Совјета “ и одлази у иностранство
У лето 1922. Артур Лурје одлази на службени пут у Берлин, а уствари он је одлучио да емигрира. Његова “комесарска” делатност се завршила 1921.г. Смрт песника Блока доживљена је као страшни потрес и знак краја револуције коју су опевали, којој су били спремни да служе. Лурје је учествовао на сахрани Блока и носио поклопац од сандука. Масовно протеривање философа такође није оставило никакве сумње у још жешћи надолазећи терор. А можда је главни мотив одласка Лурјеа у иностранство ипак била његова жеља да изађе на светску сцену. То што је у Русији био познат, није му било довољно (“Ја сам прерастао Земљу Совјета“, Аненков).

Лурје се поздравио с Ахаматовом, Глебовом - Судејкином обећавши им да ће их позвати к себи чим се мало среди. И Ана Ахматова се одлучила на свој избор.Током страшних 1930-их година, она је свој избор на једноставан начин објаснила :”Ја сам била заједно са својим народом кад је мој народ несрећа задесила.” Лурје је, међутим, наставио да пише Ахматовој, али она није одговарала. Артур је позвао да дође, а да би био сигуран да прима његова писма, слао их је преко своје мајке. Ахматова му мирно давала до знања да је писма добила, али одговора неће бити.” Ја с њим имам своје рачуне.”

Бранко Ракочевић