Индекс чланка
Грешни сан љубитеља лептира
Страна 2
Све стране

„Никада нисам веровао да ћу моћи да живим од књижевности, а сада ме храни мала девојчица по имену Лолита”, говорио је писац Владимир Набоков, који је истоименим романом стекао светску славу Али, осим славе и богатства, прича о дванаестогодишњој „нимфи” која заводи одраслог мушкарца донела му је много невоља – забрану књиге „због порнографије”, нападе да је манијак, претње затвором... Таман кад се мислило да су сви скандали прошли, чула се озбиљна оптужба да је његово чувено дело плагијат!

Владимир Набоков рођен је у царској Русији, 22. априла 1899. године, у Петрограду, у веома богатој, племићкој породици која је водила порекло од Набока Мурзе, словенизованог татарског кнеза.    Његово детињство наликовало је бајци, посебно што му је као првом од петоро деце мајка посебно угађала. Уместо звечке давала му је да се игра скупоценим, сјајним огрлицама, дијадемама и прстењем, а пре спавања читала му је приче на енглеском, француском и руском језику. Набоков је касније тврдио да се живо сећа тих догађаја из раног детињства, који су га умиривали и очаравали.

До осамнаесте године живео је с породицом, педесет чланова послуге, дадиљама и учитељима у монденском дому у Петрограду, а лети на дивном сеоском имању Вира, седамдесетак километара од града. С осталом децом уживао је на последњем, трећем спрату градске куће, саграђене од финског гранита у италијанском стилу. Родитељи су му у енглеском дућану куповали све што пожели: воћне колаче, слатке сирупе, миришљаве соли, слагалице, играчке, карте, спортске капутиће, чак и украсе из излога продавница. Водили су га и на узбудљива вишемесечна путовања, па су једном приликом њих једанаест особа и један јазавчар, путовали возом из Петрограда у Париз.

И поред живота у раскоши и изобиљу, Набоков је одмалена имао обавезе које су подразумевале бројне часове с разним учитељима. Уз приватног учитеља, који му је говорио „Ви”, у шестој години научио је да чита и то прво енглески, па тек онда руски језик. Имао је и часове цртања, мачевања, тениса, бокса, али кад је једног лета отишао у село, схватио је да је рођен за „најотменији спорт на свету” – лов на лептире!

Шарена машта

Лети, кад су стизали на сеоско имање, Набоков је гледао мајку како се спушта на колена да пољуби земљу. Убрзо је попут ње и сам веома заволео природу, јер је у њој видео чаролију сачињену од мноштва веселих, изненађујућих, непоновљивих детаља. Ту чаролију касније је препознао још једино у уметности!

Првог лептира ухватио је случајно и тај „залутали лепотан”, кога је чувао у капи, брзо му је побегао. Мало касније, у осмој години, на тавану сеоске куће открио је прелепе књиге о природи и похлепно је почео да чита све о лептирима. Посебно су га одушевљавали они који имају тајну мимикрије па се претварају да су листови и, пошто се надао да ће их у природи препознати, своје занимање (за лепидоптерологију) употпунио је ловом. Обучен у пумпарице и с морнарском капицом на глави, ишао је бициклом у обилазак шума и поља, а на сваког уловљеног лептира гледао као на прави драгуљ! Родитељи су разумели његову опседнутост „живахним љубитељима сунца” и пуштали су га да лови лептире и у ноћима без месечине. Иако је то искуство описивао као највеће блаженство, није престајао да у својој „шареној машти” замишља нешто више – откривање ретких и непознатих врста.

Од 1911. године Набоков је кренуо у Тенишевску школу, која је у Русији његовог дечаштва важила за најскупљу и најнапреднију образовну установу. На наставу га је „ролс-ројсом” довозио возач у ливреји, због чега су другови почели да га оптужују да се прави важан. Замерали су му и што користи енглеске и француске изразе, с којима се у свом дому саживео. Све то навело га је да одбија школска дружења и да се код куће игра својим предивним играчкама, пиштољима, пушкама са стрелицама, возићима, индијанцима... Кад је мало порастао, кренуо је на часове плеса, где су га очарале „нимфете” – девојчице с уредним сокницама и лакованим ципелицама. С најбољим другом крвљу је потписао заклетву да један другом поверавају своје љубавне тајне...

Његова прва романтична веза завршила се пре него што је и почела: иако се „на смрт” заљубио у једну девојчицу, кад ју је видео како игра канкан у некој представи, дубоко се разочарао. Уследила су нова заљубљивања, због којих га је у петнаестој години обузело „тупо лудило ковања стихова”. Тада је написао стотинак песама које је у тајности посветио својим драганама. Годину дана касније почео је да се забавља с једном Тамаром: држали су се за руке, шетали шумом, ишли у музеје и паркове... Губитак ове љубави погодио га је страшно, као касније губитак земље!

Привремене домовине

После Октобарске револуције, три породице Набокова побегле су, преко Крима и Грчке, у западну Европу.    Свесни да су неповратно изгубили немерљиво богатство, носили су са собом драго камење, за прву помоћ. На Криму су боравили код породичног пријатеља. Те тешке дане Набоков је проводио радно: писао је песме, преводио на руски „Алису у земљи чуда” Луиса Керола... Лептире је ловио више него икада: уловио је седамдесет седам врста, плус сто ноћних, што му је створило основу за први научни рад, који је 1923. године објавио у стручном часопису.

После Крима с породицом је отишао у Лондон, где је уписао студије – француску и руску књижевност на Кембриџу. Међутим, због избеглиштва осећао се веома лоше.   Плашио се да ће заборавити руски језик, „једино што је спасао из Русије”, па је свакодневно читао десетак страница речника живог руског језика. Иако је тврдио да није крочио у библиотеку колеџа, осим што је у њој одржао свој први и једини политички говор, дипломирао је с одличном оценом. Касније се сећао те расправе о бољшевизму коју је изгубио, а у којој је изразио сав свој презир према комунистичком уређењу.

Кад је из Лондона отишао за Берлин, прикључио се друштву Руса у изгнанству који су попут њега живели у „материјалној оскудици и моралном изобиљу”. Почео је да сарађује с емигрантским часописом „Рул” („Кормило”) у коме је његов отац постављен за уредника. Нажалост, 1922. године отац му је страдао као случајна жртва десничарског атентата на политичара Павела Миљукова. После тог несрећног догађаја Набоков је почео да живи сам: није хтео да се с мајком пресели у Праг, већ је остао у Берлину и наставио да гради књижевну каријеру. Објављивао је песме и новеле, и роман у наставцима „Машењка”, под псеудонимом Владимир Сирин (у руском фолклору Сирин је легендарна рајска птица).  Генерација старијих писаца – Буњин, Марина Цветајева – истицала га је као најдаровитијег млађег писца и хвалила је његов јединствен, осећајан стил, који је стајао ван помодних струја. Године 1923. сусрео се с великом песникињом Марином Цветајевом, о чему је записао: „Шетали смо дуго, по дивном, ветровитом дану. Њена хаљина лепршала је као застава.”

Додај коментар

Име (захтева се)

Е-маил (захтева се)

Обавести ме праћењем коментара

Освежи

Пошаљи

Одустани

JComments