Лав Толстој (1828-1910)

петак, 20 август 2010 12:40

lav-tolstoj Читаво једно столеће протекло је откако је Лав Николајевич Толстој (рођен 1828), руски романсијер и мислилац који се убраја у ред највећих умова у светској књижевности, у својој 82-ој години, у позну јесен, тајно, без знања породице, напустио свој дом у Јасној Пољани.

На путу се разболео, те је био принуђен да сиђе са воза на малој железничкој станици Астапово, где ће у дому шефа станице, после седам дана, дочекати смрт – 20. новембра 1910. Извештаје о том догађају, као и о сахрани чувенога писца, религиознога мислиоца и проповедника нове вере, пратила је цела Русија. Толстој, како је записао у свом дневнику још 1895. године, није желео да га сахране са свештеником, или, ако је то непријатно ономе ко га сахрањује, допуштао је да се обави обред по обичајима, али без раскоши и што једноставније. Према сведочанству његове супруге, Софије, сахрана је тако и обављена – са једним свештеником, и скромно.

ЛАВ НА СРПСКОЈ ПОЗОРНИЦИ

Толстојево драмско стваралаштво још за пишчевог живота наишло је на велико занимање српских позоришта. „Царство мрака“, приказано 1904. године у преводу Јована Максимовића, први је његов комад који су Београђани имали прилике да виде. Одмах после вести о Толстојевој смрти, Народно позориште у Београду приказало је 7. децембра 1910. свечану представу „Царства мрака“ пре које је о великом писцу говорио преводилац Јован Максимовић.

Није случајно што је управо ова драма прво Толстојево дело на српској позорници. Злочини приказани у драми „Царство мрака“ без двоумљења схватају се као законите последице робијашкога живота у тмини руског села, у које незадрживо продире моћна и цинична власт новца. Било је то занимљиво и нашим гледаоцима, који тек што су преживели првобитну акумулацију капитала у Србији, која је имала катастрофалне последице на селу.

После „Царства мрака“ на српским позорницама приказане су и остале довршене Толстојеве драме, као и драматизације његових романа „Васкрсење“, „Ана Карењина“ и „Рат и мир“. Све драме и драматизације дела писца из Јасне Пољане наишле су на веома повољну рецепцију наших гледалаца и критичара.

Многи српски позоришни глумци остварили су животне креације тумачећи Толстојеве јунаке на сцени. Можда најлепши пример налазимо у највише приказиваној драми „Живи леш“, неколико пута успешно постављаној на сцену Народног позоришта у Београду. Три великана наше сцене – Добрица Милутиновић, Миливоје Живановић и Раша Плаовић – наступали су у улози Феђе Протасова. Добрица Милутиновић је у своје тумачење те улоге уносио јаку, непресушну глумачку снагу, те је зато личност Феђе Протасова у његовом тумачењу од почетка до краја била „трагично згуснуто тамна и експресивно болна“ – како је оценио Велибор Глигорић, уз напомену да је та креација дата „у крупним трагичарским димензијама, у црном оквиру, који стално указује на то да је Феђа на један корак од гроба.“ Исти критичар оценио је интерпретацију Миливоја Живановића као врло добру и интересантну, истакавши да се он „трудио да ону карактерност Феђе, његову савршену моралну чистоту прикаже у топлом светлу добродушне узвишености.“ О Феђи Протасову Раше Плаовића критичар Ели Финци написао је: „Високо етички постављена и трагично наглашена личност Феђе Протасова, коју је Раша Плаовић докраја верно с потпуном уживљеношћу, показала се као необично погодна за онај тип глуме, с трагично наглашеном унутрашњом болећивошћу и спољном мекоћом, коју Раша Плаовић већ две и по деценије неуморно остварује.“

Сигурно да је Лав Толстој био обавештен о извођењима својих дела на београдској сцени. Пратио је он и кретања у српској књижевности, посебно у драми. Читао је у преводу поједине драме наших писаца. Могао их је читати и на српском, јер је и наш језик био међу тринаест што их је велики писац разумевао.

ПОСЕБНО ВОЛЕО ДРАМУ

Познато је да је у делима естетичке проблематике Толстој негирао уметност виших слојева, нарочито на Западу, залажући се за дидактичку уметност намењену широким слојевима. Поред осталог зато је и сматрао драму најделотворнијим књижевним родом и са великим интересовањем пратио збивања у позоришту.

Још на самом почетку своје књижевне делатности Толстој је покушао да пише комедије. Сачувано је више фрагмената његових раних комедија, од којих поједине у две или више верзија. У тим првим драмским покушајима Толстој приказује свакодневицу племства, али и природно распадање племићких породица. Његово обраћање драматургији повезано је са идејним преломом у личном погледу на свет, када су се пред њим указале фаталне последице бројних трагичних друштвених противречности тога времена. Толстој је придавао велики значај пучком позоришту и зато је протестовао због ниског нивоа представа које се изводе на вашарима и другим народним светковинама. Залажући се за заштиту сељаштва, осамдесетих година 19. века, напоредо са причама за народ, написао је и неколико комада за пучка позоришта. Изузетно велики успех постигла је његова комедија „Први ракиџија или како је ђаволчић окрајак (хлеба) заслужио“, тематски уперена против пијанства. То дело приказано је 1886. године на сцени код Фабрике порцулана крај Санкт Петербурга, да би га убрзо забранила цензура.

Водећи рачуна о захтевима гледалаца из народа, Толстој своје народне драме пише са посебном пажњом, делећи их на кратке сцене, често мењајући места догађања радње, непрестано настојећи да саму радњу учини живом и занимљивом и обогати је различитим сценским ефектима.

За народска позоришта Толстој је написао драму „Царство мрака“. Међутим, сложеност овог дела не допушта да се оно третира као изразито поучна и нарочито упрошћена драма. Толстој је ово дело написао 1886, али је оно приказано тек 1895. на сцени Књижевно-уметничкога кружока у Санкт Петербургу, да би га исте године приказали Александрински театар и Мали театар у Москви. Драма „Царство мрака“ са комедијом „Плодови просвете“, у којој извргава руглу паразитизам виших слојева друштва и драмом „Живи леш“, у којој са малом изменом преузима један истинит случај из живота и расправља о браку и љубави, сачињава златан фонд драматуршког наслеђа Лава Толстоја: то су највише приказивана његова дела у Русији и на најугледнијим позоришним сценама у свету.

РАЗБОЈНИЧКА ГНЕЗДА ВЕЛИКИХ ДРЖАВА

У последњој деценији свога живота Толстој је протестовао против репресија царског режима у књизи чланака и огледа „Не могу ћутети“, објављеној 1908, изван Русије. Довољно је навести наслове текстова објављених у овој књизи да би се сагледала проблематика којом се Толстој бави: „Крај једног века“, „Не могу ћутети“, „Радничко питање“, „Шта је новац“, „Мора ли збиља тако бити“, као и новела „Обнова пакла“. У свим тим текстовима Толстој обрађује и данас актуелне теме, јер је савременост обележена катастрофом људског морала и нестанком етике, крахом цивилизацијских тековина, које се наводе у свим филозофијама и пројектима праваца друштвеног развоја. Сматрао је да је проблем код хришћанских народа настао онда када је хришћанство признато као државна вера.

За нас је особито значајан Толстојев чланак „О припајању Босне и Херцеговине Аустрији“, објављен после срамног завојевачкога потеза Аустро-Угарске. Истакавши да се аустријском анексијом Босне и Херцеговине 1908. године догодило оно што се обично и стално понавља, Толстој пише:

„Једно од оних највећих разбојничких гнезда, названих великим државама, које помоћу свакојаких обмана, лажи, насиља и најразноврснијих злочина против основних захтева морала држе у страху милионе и милионе људи пљачкајући их, једно од тих гнезда, присвајајући све већу и већу власт над њему потпуно туђим стотинама хиљада људи словенског племена, решило је да отворено учврсти ту своју власт и, кад је сматрало да му је за то погодан тренутак, објавило је да оно одсада сматра те народе потпуно својим поданицима. То разбојничко гнездо које се зове Аустријска Царевина рачунало је да ће друга, иста таква разбојничка гнезда, заузета у датом моменту својим бригама, пропустити то освајање и неће потраживати право да и свако од њих учествује у тој пљачки. Али се десило да су шефови других сличних установа зажелели да учествују у тој пљачки, и већ неколико недеља расправљају на свом лоповском жаргону о разним врстама анексија, компензација, конгреса, конференција, декларација и сл., и још не успевају да дођу до било каквог решења.“

Потом Толстој указује да у таквој ситуацији може избити рат, посебно зато што су се побуниле „стотине хиљада Босанаца и Херцеговаца и милиони Срба и Црногораца“.
Осуђујући рат и међусобно убијање Толстој, као што су то доследно чинили још само Махатма Ганди и Бернард Шо, указује: „У наше време, народима над којима се врши грубо насиље, какво је ово које се сада врши над словенским народима, није потребан обрачун бајонетима и батеријама, нити улагивање ништавним, несрећним, заблуделим, својом тобожњом величином ошамућеним људима као што су разни Хабсбурговци, Романови, Едуарди, султани и њихови дипломати, министри, генерали и војске, него је потребно нешто сасвим друго. Потребна је свест људи о свом људском достојанству једнаком за све људе, које не допушта нити да једни људи располажу животима других, нити да људи буду потчињени било којим људима.“

Толстој је сматрао да то могу постићи „само они људи који имају религију.“

И ДАНАС АКТУЕЛАН „ГЕОАНАЛИТИЧАР“

Не треба посебно указивати колико је Толстојево виђење међународних односа актуелно. Што је још горе, његово виђење ситуације на западном Балкану као да је написано данас, и том тексту ништа се не би морало ни додати, ни одузети, већ само заменити име велике силе коју наводи! Велики писац и хуманист, проницљив и вазда загледан у горке истине живота, веровао је у могућност једног бољег и праведнијег света. У том уверењу истрајавао је до самртног часа, вероватно и не слутећи да ће и после једног столећа његове идеје човечанству бити и те како потребне, можда потребније но у његово време.

Годину дана после Толстојеве смрти, драматичар, песник и приповедач Иво Војновић, написао је песму „Успомени Лава Н. Толстоја“. У тој пригодној, али надахнутој песми Војновић је нагласио култ хришћанства који је писац „Рата и мира“ и „Васкрсења“ неговао нарочито у зрелим и позним годинама живота. Међутим, то није умањило вредност живе поетске слике, нити је пак сметало да песник прикаже великог писца метафорички, послуживши се његовим именом, као „господара пустара без краја“, уздигне га, да би у последњој строфи истакао његову приврженост духу хришћанства: „Пред пламеном откривене тајне / Лав / пригну главу и протрну / јер Глас без гласа ни тијела, / што на земљи му даде знамење, / а смрћу га до истине узнесе, / бјеше / Мученик истијех пакленијех Сила / што Мајку нам Земљу од искона газе / – Христ.“

Извор: Печат