Антонина Пирожкова, невенчана супруга Исака Бабеља, која живи у САД, а 1. јула прославила је 101. рођендан, боравила је летос у Одеси, где јој је показана макета споменика, рад скулптора Гергија Франгуљана, који ће становници Одесе добровољним прилозима подићи славном суграђанину, једном од највећеих светских приповедача прве половине XX века. Руски лист “Известија” искористио је боравак Антонине Пирожкове у украјинској луци за разговар о узроцима хапшења аутора “Црвене коњице” и судбини његове заплењене архиве.

Поводом Бабељевог хапшења, Антонина Пирожкова је рекла да он као писац није био способан да сарађује са влашћу, али да није било ни заплашивања.

“Достава је било, али то је касније објашњено кад је расветљен његов ‘случај’. До хапшења стан му није претресан. Званична оптужба због које је и ухапшен 15. маја 1939. била је да је наводно јапански шпијун. Пријаве са оптужбама и запсиници о ‘случају Бабељ’ објављени су у више издања. Њему је као ‘девер’, пратилац, био додељен, како се касније обелоданило, књижевни критичар Јаков Ерсберг који је довођен у везу и са хапшењима других писаца”, рекла је Бабељева удовица.

По његовом хапшењу, она је наставила да ради на пројектовању московског метроа, а касније је предавала на катедри тунела и метрополитена на Московском институту инжењера транспорта (МИИТ) и била коаутор првог, и колико јој је познато, досад јединог уџбеника за пробијање тунела и метроа.

Бабељева архива, како је рекла, делом је код ње, а део је продала неком колеционару његова старија кћерка Наташа.

“Највећи део архиве је, међутим, одузет приликом хапшења и до сада није враћен”, додала је Пирожкова о заоставштини великог руског писца јеврејског порекла.

О познанству са Бабељом, његова удовица прича као о сижеу за љубавни роман чија се радња дешава у време једне од совјетских петолетки: “То се десило отприлике годину дана пошто сам прочитала његове прве приче. Године 1932. нас обоје, истина, независно једно од другог, били смо позвани на ручак који је у Москви приредио Иван Павлович Иванченко, председник концерна ‘Челик Истока’, који је управљао свим металуршким заводима Сибира и Далеког Истока, а иначе је био велики обожавалац Бабељевог књижевног дела. Наш домаћин је мене познавао из предузећа ‘Кузњецстроја’ у коме сам радила након окончања сибирског Саобраћајног факултета. Бабељу ме је овако представио: ‘То је инжењер-конструктор, звана Принцеза Турандот’. Иванченко ме није никад звао другачије од када је једном, посетивши ‘Кузњецстрој’, прочитао на зидним новинама критички осврт о мени под насловом ‘Принцеза Турандот из конструкционог одељења’”.

Бабељ је у то време добио одобрење да отпутује у Француску, где му је живела породица, а из Париза јој је писао врло често о свему што је тамо видео и с ким се сретао док је био код Горког у посети на Каприју. Она му је одговарала пишући о московским новостима. Њихова 11-месечна преписка одузета је 1939. године, по његовом хапшењу и никада јој није враћена.

Бранко Ракочевић