Индекс чланка
Бежање Лава од лавице
Страна 2
Све стране

Тачно пре сто година у Јасној Пољани се десио догађај који је потресао свет. Гроф Лав Николајeвић Толстој  је ноћу тајно побегао из свог дома  у непознатом правцу у пратњи свог лекара Маковицког.

Ако најава катастрофа догађајима из Делфа новог века, Јасне  Пољане, у прво време није било свима јасно, оно је коначно постало сасвим разумљиво неко време касније. Како би се рекло језиком философа, "епоха је потекла", цео свет се покренуо, иако се није знало куда ће кренути ни због  чега…
Толстојево путовање од Јасне Пољане до станице Астапово,  до његове смрти и повратка у храстовом сандуку, трајао је свега десет дана.Који су потресли свет.  Ноћу између 27. и 28. октобра 1910. године један 82-годишњи болесни старац побегао је од куће. Звао се Лав Толстој. Зашто је побегао, није могла да схвати чак ни његова жена. У Русији воле легенде. У овој огромној земљи за коју је песник Фет рекао да се умом не може схватити, него да је, једноставно, треба волети, легенде су нешто више  него легенде, оне се преобраћају у егзистенцијалне симболе.Тако се то збило и са том загонетном епизодом у  историји велике руске  културе. Сада, након  једног века од тог извршења  историјске заповести  Хомо  фуге! (Човече, бежи!) у Русији  је изашла књига која  новом  светлошћу  обасјава одговор на питање: ипак, зашто је побегао Толстој?

Бегство из раја

Дело писца, кртичара и публицисте Павла Басинсог „Лав Толстој. Бегство  из раја“  номиновано је  за највећу руску књижевну  награду „Велика књига“. Иначе у том“великом“   Толстојевом ирационалном одласку,  морала се расветлити логика  руског националног карактера  чак и историје. Скоро на свакој страни се понавља  питање: ипак, зашто? И Павел Басински,  након што је обавио огромну истраживачку делатност, дошао је до закључка да је цео живот Толстоја водио к таквом  исходу. Толстој ,кога ми знамо као фамилијарног човека, који се срећно разбашурио у породичном гнезду Јасне Пољане , аутор епохалних романа и хришћанских повести, трактата и проповеди  о смирености и љубави, по придроди је увек био бежанац, устрептао, који стално вребао повољну прилику и сваког момента је био спреман да изненада прхне из породишног гнезда и одлепрша у тај бели, бели свет.

Ноћ старог  бегунца

Ту ноћ старог бегунца је могуће реконструисати буквално из минута у минут. Утисак је застрашујући. У три сата Лав Николајевич је пробудио свог личног доктора Маковицког. У запису лекара читамо: “Лице страдалничко, напаћено, узбуђено и одлучно. –Решио сам да одем. Ви ћете поћи са мном .-Мој  задатак се састојао да најпре донесем из спаваће собе кофер, али тако да пазим да се не разбуди Софија Андрејевна која је сва врата држала отворена. Она би се разбудила чим би осетила и најмањи шум. Толстоју је ипак успело. Кћерка Саша и  њена пријатељица Варвара Феокритова  спремили су кофер, огртач и корпу са храном. Лав  Николајевич је потом пошао у коњушницу да помогне да се упрегну коњи“. У Дневнику се писац бегунац ,који је себе називао “матора човечина“, сећа како су му те ноћи очи биле исколачене, како је јурио према баштинској кућици по мрклом  невиделу и упао у густи честар, а тај “честар “ није било ништа друго  него воћњак  јабука који је Толстој данима прелазио уздуж и попреко, коментарише Басински.

Кога или чега се то Толстој  толико плашио?

Пре свега “матора човечина “ се плашила  да се не разбуди Софија Андрејевна. А  управо  је баш она створила јаснопољански рај  који се при крају живота његовом  господару, Лаву Николајевичу , био претворио у јаснопољански пакао. Розанов је  писао: ”Сужањ је побегао из деликтне тамнице”. Замислите само: жена с којом је проживео 48 година, која му је родила тринаесторо деце од којих је седморо живо,  од  којих је добио 23 унука, жена на чија рамена он  свалио  целокупно јаснопољанско газдинство, све  послове у вези са издавањем својих уметничких дела, жена која је по неколико пута преписивала два његова најзначајнија и најобимнија романа (“Рат и мир” и “Ану Карењину”), и уз то обављала још стотину других свакодневних неодложних послова. Кад Софија Андрејевна је сазнала да је њен Лав Николајевич побегао, два пута је покушавала да се утопи, писала писма  и добијала жестоке нападе хистерије.

Како  су се те две различите особе нашле заједно?

Како  су се те две поптуно различите особе  могле наћи заједно? У породици Берс све три сестре –Лиза, Тања и Соња  биле су заљубљене у њега. Карактерна Соњина особина  је била да се никад у потпуности не предаје весељу или срећи… њој је увек изгледало  да ће баш сада испати нешто што ће му сметати. Просидба је била нервозна, бојажлива,  преплављена љубомором, своју супарницу Лизу Соња је умела да елеминише, и зато се пред сестром  касније осећала кривом. Истина, знаменита сцена  са изјавом љубави  са узвишеним патосом и заносом није била сасвим онаква као у “Ани Караењиној: “Соња, за разлику од Кити,  није могла да  се снађе у сложеној скали абревиатуре“. Још да не би ! Абревиатура је била следећа: ”В.м.и.п.с.с.ж.н.м.м.с.и.н.с.” А то је управо значило: ”Ваша младсот и потреба за срећом исувише живописно  ме опомиње на моју старост  и немогућност среће!” Касније  ће гроф Толстој записати: ”На дан свадбе страх, неповерење и жеља за бегством…”