Подсећање: Солжењицин: Идеолошко поље терора

уторак, 24 јануар 2012 00:00

Александар Солжењицин: Пуцањ у Столипина је решио судбину Русије

11. децембра 1918.рођен је Александр Исајевич Солжењицин. Он је био редак пример међу великим светским писцима који је усепо да преживи све главне узрасте човека. Нама су познати његови погледи које је изражавао са позиција великог животног искуства. Знамо како је он видео савремену Русију - у шта је веровао, чему се надао, на што упозоравао, од чега је стрепео.

Уочи његовог рођендана у Дому руске дијаспоре приказан је интервју који је руски нобеловац и изгнаник дао Телевизији Француске 1983.г. одговарајући на питања које му је постављао Бернарт Пиво. То је једно од ретких иступања у коме је велики писац подробно говорио о свом опсежном животном делу „Црвени точак“ чије је пуно издање недавно објавила московска издавачка кућа „Време”.

Одговарајући на питање новинара Француске телевизије Бернарда Пивоа: Да ли је „Црвени точак” метафора, Солженњицин је рекао:-Нашао сам да та синтагма најтешније изражава закон свих револуција међу којима и вашу, Француску револуцију. Када се закотрља грандиозни, скоро космички точак револуције, он захвата у себи цео народ и све народе, и своје иницијаторе закачи као ништавна зрна песка тако што оне који су револуцију почели витла у вихору неслућене снаге у којему они најчешће и гину.

У десетој години прочитао “Рат и мир“

На питање: да ли је овако колосално дело замисао младости који је започео да пише још пре Другог светског рата, писац је одговорио:-Први подстицај да напишем неко велико дело добио сам кад сам имао само десет година. Пошто сам прочитао Толстојев „Рат и мир“, одједном сам добио тако неодољиву жељу да и сам нешто слично створим сматрајући се способним за велике стваралачке подухвате. Те године су у Совјетском Савезу објављене успомене некадашњег члана Државне думе Шуљигина које су написане не у корист бољшевика, што је, не зна се како, промакло иначе свемоћној партијској цензури. То дело је написано са великим емоцијама, и тој књизи сам веома захвалан. Међутим, у раном узрасту та два утиска се у мени нису спојила, па у то време још није изникла никаква реална замисао да напишем нешто слично. Од тада је прошло осам година. Завршио сам совјетску школу, напунио сам осамнаест година, и добро се сећам тог момента 1936, кад ме је одједном та замисао почела обузимати. То се десило пре скоро пола века.

Са 18 година одлучио да напише епопеју о Октобарском преврату

Тада сам одлучио да напишем такву крупну епопеју о нашој револуцији. Али у то време совјетско васпитање је већ било испрало мој мозак, и ја сам мислио да је главни мој задатак да опишем октобарски преврат. Изгледало ми је да је управо у томе корен догађаја, главни њихов центар. После тога сам почео постепено да одустајем постајући све више свестан да не треба почињати од октобарског преврата, треба почети од ранијег периода, показати целу Седамнаесту годину, треба приказати Четрнаесту годину, рат. А пре неколико година схватио сам да сам још недовољно спреман за описивање револуције, да само из рата револуцију је немогуће схватити, треба ћитаоцу предочити ток револуционарних идеја и догађаја, рађање и раст револуционарног терора и револуционарног покрета у Русји током знатно дужег периода. И онда сам почео да одустајем од 1914. Узевши за почетак 1911. убиство Столипина.

Други део “Августа Четрнаесте” посвећен убиству Столипина

Репортер Фрацуске телевизије је подсетио свог саговорника да је други део романа „Август 1914.“ скоро у целини посвећен убиству руског премијера Столипина које је извршио револуционар Богров.

“Ви се дивите Столипину, описујете његову моћ ума, сматрате га за јаку личност са постојаним, непоколебљивим погледима, па чак и тврдите да је Столипин био последња царева шанса. Да ли је то у складу са историјским оценама?”

Пуцањ у Столипина, пуцањ у Русију, у целу њену судбину

-Да ја сам дубоко уверен да је то било управо тако. Столипин (узгред, његов поретрет форографисан дан –два пре убства виси на зиду у мојој кући) је истакнути државник, по размери један од највећих за неколико столећа у Русији уопште. А у двадесетом веку ми нисмо имали крупнијег државника. У својој ретроспекцији пошао сам од почетка владавине цара Николаја ИИ, и нерадо сам показао да у првих једанаест година његовог царевања, 1905. г. на пример, тако је много било изгубљено, да је Русија била на корак од пропасти. И Столипин је умео да спасе Русију из тог бездана и да је постави на чврсти пут развоја.Да којим случајем Столипин није био убијен, само још неколико година наставка тог развоја одлучујуће би променило целу структуру, социјалну структуру државе, а не само економију и Русију не би било тако лако разорити и упропастити. Дубоко сам убеђен да је убиство Столипина био онај пуцањ који је решио судбину развоја Русије, зато што је после тога рукводство допало у немоћне и неспосбне руке које није могло правилно да води Русију.

„О та два пуцња којима је убијен Столипин, Ви сте казали да за руску историју ни у ком случају нису били нови, али су тако много предсказали за цео XX век. Може ли се рећи да су то били први меци у саму царску династију?”

Да, ја сам их назвао првим од јекатаринбурских. То је био пуцањ у Русију. У целу нашу судбину.
Цар Николај II је био најчистији човек, последњи хришћанин, али недорастао владар у тешким временима

„Али ви се сурово односите према лику Николаја II. Приказујете га као слабог, плашљивог, незахвалног према Столипину.“
Једно могу сасвим поуздано рећи: ја нисам правио његов портрет, него сам га очистио од свемогућег казивања о њему и узео само оно што је уствари било. Бивши император је за мене био сасвим необична личност. Досад нисам никад сликао људе таквог психоилошког склада. Био сам приморан да изучим скоро цео његов живот и то сам урадио крајње брижљиво, без иједног сувишног потеза, иједног оштрог прекора са моје стране и немогуће упоредити тај мој портрет са оним каквим га је сликала сва радикална јавност Русије која га је псовала најгрђим речима. Од свега тога сам га очистио, представљајући га онаквим какав је био, описао ток његовог живота. Он је био човек високих духовних квалитета, искључиво чист човек. Он је био последњи хришћанин. Али, да, –он није могао држати кормило Русије у таквим бурним временима кад тоне брод.

“Ипак, Александре Исајевичу, цар чак није ни пришао Столипину кад је овај био рањен, није седео код његовог узглавља док је умирао. Значи да ипак није био човек са великим срцем.”
-Не, није тако. Он није тако поступио зато што није имао добро срце. Он је једном пришао ка умирућем али кад је Столипин већ био у несвести. А други пут није дошао зато што није било предвиђено протоколом. Не, не ради се уопште о томе да је цар био без срца. Али он није схватио сав значај онога што се десило, он није разумео шта смо ми са Столипином у том моменту изгубили.

Опис тероризма актуелан и данас

“Ваш опис тероризма чини роман “Август Четрнаесте “ веома актуелним за савременог читаоца. Ви посвећујете много страница Столипиновом убици, Богрову. Мени Богров много личи на савременог терористу, нарочито по томе што је егзалтиран и што се њиме манипулише .”

-Да, један од разлога актуелности другог тома “Августа“ је у томе што је то историја руског револуционарног терора. Не само Богров. Ја, ако се сећате, тамо дајем целу галерију терориста и пошто је немогуће обухватити све терористе Русије, ја сам изабрао жене терористе. И тако се добија страшна слика.

У роману је цела једна глава посвећена женама. Али бих хтео да издвојим једну од њих, она је потресна. То је Евлавија Рогозиникова. Она је сакрила у недрима 13 фунти динамита да би га бацила и експлодирала заједно са високим личностима. То ме подсећа не само на јапанске камиказе у време рата, него и на садашње терористе на Блиском Истоку који жртвују при експлозији динамита и свој соптвени живот .

Револуционарни терор у Русији са свим одликама данашњег

Очигледно је колико је револуционарни террор у Русији имао каралтеристичне црте данашњег терора. У неким односима Русија је прошла савремени пут мира пре неколико деценија, можда и пола века. Да, није реч само о Богрову, ја сам хтео својом галеријом терориста да покажем сву снагу терора и опсаност од њега, од његових убитаћних идеја, негових метода…То сам, по мом мишљењу, показао на примерима тих жена терориста. Оне су све биле припаднице своје организације, све их припремала подземна организција и слала у ту смрт, али најпре са циљем да убијају.

Идеолошко расположење друштва, идеолошко поље подстиче терор

А Богров је сасвим особена појава. Све остале терористе је слала снажна тајна организација: иди, убијај, и није важно шта ће бити с тобом! А Богрова нико није слао. Њега је усмерио, страшно је казати, јавно мњење. Около њега као да је постојало Поље, идеолошко поље. И у том идеолошком пољу државни поредак Русије је заслуживао да буде уништен. Столипин је сматран за омражену личност – зато што је он Русији помагао да оздарви и тако је спаси. Нико није наређивао Богрову: иди и убијај! Он практично није био повезан ни с каквим подземљем. Њему је било само 24 године, и он је са своје 24 године сам одлучио да убије Столипина и врати Русију назад. То је био сложени, структрурно веома деликатан начин манипулације –не просто подземља, него идеолошког поља, општег расположења. Али то је још страшније, јер, као што видите, само идеолошко расположење друштва може подстаћи терор.

Богатство уметничке технике “Августа Четрнаесте“.

“Поражен сам, Александре Исајевичу, богатством уметничке технике коју примењујете у “Августу Четрнаесте”. Поред класичне толстојевске нарације и дјалога Ви користите и унутрашњи монолог, прелазак од трећег лица приповедача на прво-исповедника и обратно, к трећем лицу, затим следи колаж, па монтажа од новинских чланака, фотографије. Да ли то значи да ви придајете посебан значај разнородности жанрова ?”

-Не, ништа посебно нисам измислио, никакве нове форме, рукводио сам се само тиме како да на најбољи начин и најефектније пласирам материјал који је лежао предамном. Пошто сам знао да ће све то испасти опширно, мислио сам на читаоца који не би смео да се досађује док буде читао то штиво. Код мене има доста поглавља у којима се прича, што може заморити читаоца, а све се мора пластично дочарати. Отуд поред поглавља чисте нарације у том роману сам прибегао и другим формама приповедања. Ако је потребно нешто фиксирати, показати неку малу сцену са свим подробностима, ту је филмско кадрирање незаменљиво. Али, ако се њиме премного користимо, постаје неефикасно. Новински чланци и коментари играју посебну улогу. С једне стране у њима се веома прецизно и кратко описују неки догађаји, а с друге стране веома је важно каквим језиком, којим све реченицима и појмовима се све то предочава, како би се схватио концетрисани однос друштва према оном што се догађа.

Прекасно је да буде филмски режисер

Занимљиво је било последње питање које је Бернар Пиво поставио Солжењицину у интервјују за Француску телевизију 1983.г. : да ли можда велики писац намерава да сам буде филмски режисер неког свог дела.
-Сада је касно да се о томе говори, јер ми је преостало превише животних задатака до смрти… И некако ми се не одустаје од тога приповедања. Али моја дела су погодна за преношење на филмско платно.

Извор: Россијсакаја газета; приредио и превео: Бранко Ракочевић