Супрематизам – опште место.

Познато је да  су  1920-их година били  распрострли примери супрематизма  тако да  су често постали опште место, као на пример у рекламним плакатама, које од тадашњих рекламних   агенција нису подржавали само оне у којима су били запослени све сами лењивци.

Разумљиво је онда што је сама реформа свакидашњег живота била “окићена” наказним  стварима, не у  естетском смислу,  него са становишта извештачености и умишљених представа да су баш оне потребне “новом човеку “.Али, поред тога ,с једне  стране постигнуто је веома много , а на  интелектуалном плану урађено је невероватно велики број  новина, од градитељских  теорија и подухвата  Ладовског  и Ленидова, до  школе формализма у науци о књижевности. На другој страни у свему томе постоји  у суштини многострана и необична генеалогија: напредни европски “изми“ помножени са чисто руским, још сребрновековне  у основи својој истрживања руског  космизма попут Фјодорова и Циолковског.

Дражва није обраћала пажњу на дела авнагардне уметности

И све то витално цветање потпетица на државној чизми  састоји се из два дела. Руска држава  коначно то уме, али чак и при таквом умењу  авангардној умтности као пројекту зачудо  није обратила пажњу.Куће-комуне и фабрике-кухиње  као атрибути удбоног становања и живота могу само да насмеју децу. Авангардни живопис,  у функцији  чистог  и бескорисног служења форми ,само је још један предмет раскоши у дизајнерским смицалицама Родченка и Мајаковског–у материјалима за рекламне , пароле  које се понављају све отрцанијим  порукама типа “Нигде на свету, осим у Моспромету“. Има у свему томе нечег чудног и дисонатног као у што је од  руског космизма  остао један једини   проналазак за широку употребу “лустер Чижевског “који су покушали да уграде у електричне централе и подземне пролазе-што  само по себи представља врло тужну појаву.

 У  Центру културе Гаража у Москви недавно су прошле две изложбе  „Футурологија“  и „Руска утопија“. Две изложбе у „Гаражи“ изгледају као два раздела исте експозиције: у случају „Руске утопије“ реч је о авангардној уметности  и социјалном стицају утопије уопште , док се у „Футурологији“ истражује утицај Казимира Маљевича на сликарство последњих  покољења , па би се могло рећи да је на њој питање постављено конкретније, јер је у фоуксу феномен руске авангарде. И то заједно са оним утопистичким начелом које је она у себи садржавала.

Руска авангарда је од уметничког постала социални пројекат

Такво  оптрећење не долази зато да би тему чинило мање исцрпљујућом. Једна је  ствар представити  просто Маљевича и његове следбенике, а друга показати у свему томе и чврсто идеолошко „зато што „и сликарев светоназор, дајући до знања  при том да се руска авангарда обрнула не у уметнички ,него у чисто   социјални пројекат.

Привремено васкрснуће “Русије коју смо изгубили”

Ту прву деценију након окончања Грађанског рата и црвеног терора до године великог прелома, сви представљају на различите начине како одговара њиховим убеђењима: за једне је тај период обележен “филозофским бродом “ којим је совјетска власт послала у изгнанство и већину од преосталих најутицајнијих  својих поданика, међу којима су у ”потпалубљу” били претежно философи  попут Лава Шестова, као и друге мере за потпуно уништење “Русије коју  смо ми изгубили”, за друге пак  то је радост коју је донела  Нова еконмоска политика (НЕП), поново отварање кафе-посластичара , кабареа и позоришта оперета. Трећи су били фасцинирани чињеницом да је уметничка авангарда овладала практично свима: масама усхићеним подршком власти, слободним трибинама и предавачаким катедрама, књижевношћу, издавачким процесом итд.Чак и да се не идеализује и не претерује са симпатијама према том времену, немогуће је пренебрећи стварне  разлоге да се осети дивљење према свему ономе што је написано и штампано у то време. Када данас публицисти, политичари или теоретичари стално увикују: ми ћемо овладати, ми ћемо постићи,ми ћемо модернизовати, та интонација на почетку XXI века прима се ако не  са озбиљном неверицом,оно у сваком случају са скепсом.

Владавина заноса, скоро екстазе

У Русији је 1920.-их година владао занос, скоро екстаза не само од сазнања тога да скоро све треба преиначити него и од самог тог процеса реформе.Библијски ликови, са ретким изузецима, су били  преплавили  тадашњи стварлачки естаблишмент у Русији , па је сво то првобитно наивно расположење у понечему подсећало на Адама који је као што у Библији пише, давао имена  свему живом на земљи па је тако, како су објашњавали  тумачи,по свом укусу сатворио израслу појмовну структуру  свега видљивог  света на планети.

Зашто је Бог створио Адама

Тај невелики фрагмент из Библије је  привлачио  мислиоце из епохе Ренесансе  који су размишљали о достојанству човека и његовој   истинској  мисији на земљи ,почевши од Пика дела Мирандоле  код кога је Бог говорио  Адаму: ”Ја те нсиам сатворио ни небеским, ни земаљским, ни смртним, ни бесмртним да би сам, слободан и славан мајстор формирао себе  у лику који  ти замишљаш. ”Грађани  из италијианских градова-република и комесари у прашњавим шлемовима, истицали су  та два ретко  лоше помешана типа реалности, али шта се ту може, кад се узме у обзир да су управо филозофи-утописти касне Ренесансе попут Томаза Кампанеле постали пуноправнни припадници реда светаца  прве на свету пролетерске државе.

Острва свеопште среће и благостања

Они су, тобоже, измислили острва свеопште среће и благостања, а ми смо дужни да ту свеопшту срећу остваримо и изградимо. Живот, уметност, устројство градова , друштевене,па чак и природне науке, - све  је то требало створити наново.Тај занос сада, 90 година после, изгледа по својој идеалистичкој замисли некако силовит, али једна на свој начин обликована његова карактеристика се посебно издваја и доминира целим концептом:  то преуређење свега постојећег је требало извести тотално, али не и тоталитарно у савременом схватању тог појма: у то време, ако не сви , оно многи, су решавали не наредбодавне директиве него су  се  спорили  у дискусијама. У којима је, неоспорно, бивало свега и свачега, и узвишених и приземних тема, од полних односа до бесмртности душе.

Контраст окошталом  совјетском  светоназору који је потрајао до недавно

На то време се може гледати као на  један буран период историје идеја, као својеврсни контраст догматском  окошталом совјетском периоду  једнообразном светоназорау  који је ускоро потом наступио   и потрајао до недавно. А све се то збивало у првој деценији после Октобра кад у Русији индустријализација није била још ни почела, па су зато  дела која су настајала у то време више била преплављена романтизмом и естетиком, него што се у њима осећала  нека врста  антиутопијске језе. Високопарност  тадашњег  ентузијазма могуће је схватити ако се сетимо да је нефигуртативно сликарство  још само  неколико година  пре тога  било”занимација “ само уског круга посвећених, и само поједници попут Шћукина су га схватали и у потпуности разумевали,а сад се дједном “прорадиле “ метафоре Мајаковског да  су “улице –наше кичице, тргови-наше палитре.”

Сликар се баца на-врат-на-нос у новоградњу социјалне  утопије

Сликар се баца на- врат-на- нос на новоградњу социјалне утопије, ризикујући да на тој грађевини сломи врат, а и нос.Зато његови наследници, ивршиоци тестамента,багодарећи аукционим кућама , у правом смислу су се домогли светле будућности,па могу колико им је воља, у доколици,  лишени свих брига, да путују  кроз машту  обилазећи  најфантастичније   пределе планете Утопије .

Аутор Бранко Ракочевић