Индекс чланка
Вагрич Бахчањан - последњи футуриста
Страна 2
Све стране

У Њујорку је  у јесен  2009.г.  у 72. години  умро  Вагрич Бахчањан, класик соцарта, концептуалист, сликар и писац, вероватно један од најоштроумнијих  људи свога покољења, чије су ангедоте и афоризми попут оног „Ми смо рођени да бисмо Кафку учинили могућим„ одавно постале део народног  стваралаштва. За њега је Сињавски сасвим исправно рекао да је последњи футуриста.  По њему се могао израчунати онај дух  револуционарне епохе којој ни Амерканци нису  могли нашкодити.Очекивао  је целог свог живота  да свет буде праведнији, а људи часнији, па је по томе личио на јунаке из прозе Платонова. И њему се десило да га совјетска власт никад није признала за свог оценивши (исправно) да он само глуми оданост.

Вагрич Бахачањан је себе називао „уметником речи„ и то је било сасвим озбиљно, као уосталом што су то биле и све његове шале. Обично су га сматрали сликаром, што је било само делимично тачно. Са истом том тачношћу бисмо га могли називати  и писцем, или још боље ‒ поетом. Главна, али далеко од тога да би била и једина, његова особина је способност и склоност да делује на туђјој територији. Бахачањан је сликар који не слика  и писац који не пише. Још у младости је спознао опаснот од хиперпродукције  у уметности, па је маказе  сматрао својим највећим  „проналаском“. Од тога доба његово омиљено, премда не и једино, убојито ствралачко оружје је био колаж. Служио се туђом сликом и туђим речима и   мењајући им контекст и поредак досегао до тада незабележене оштрине ефекта чисто смешних, понекад дубоко мислећих, увек изненадних. Он је измислио синкретичку уметничку форму у којој су се реч и слика слиле у једну целину, а из његових експеримената са писмом  рађала се свежа поезија. Његови колажи су били склепани  по принципу каламбура,  са осећајем да ће се чим се пипну  указати распрслине  из којих допиру замрзлине васељенског  апсурда. Каламбур је Бахчањан  схватао као срећан  брак између случајности и неминовности. Својом једноставношчу  и сведоступношћу  његови каламбури су блиски наивној уметности којој Вагрич не престаје да се диви. Они су се, писани и визуелни, одликовали  магичном моћу да шире, мењају и замењују оригиналне саставне делове  из којих је то дело сачињено. Ефекте је постизао минималним премештањем и размештањем реалних слика,  стврајући тако непоновљиву потку апсурда.Био је поклоник минимализма: што је мање смисловних промена, тим је више експлозивних потенцијала. И  његов плакат на коме је умилни Иљич са девојком  на рукама испод којег је потпис „Владимир Набоков Лолита„ постаје слика земље у којој се срећно сјединили  државни тоталитаризам и друштвена инфантилнот. Као што збораше Алекснадар Генис:“Вагрич делује у жанру Бахчањана „Једно из карактеристичних дела тога жанра је натпис:“ПРАВ ДАДА  „ словима којима је исписан назив главних совјетских новина, ПРАВДА , којима се указује на корен из којег је израсла сва уметност Бахчањана: дада и ОБЕРИУ.

Дадаистичке игре  с језиком, са говорним и ликовним клишеима, којима је он жонглирао са лакоћом достојном једног Данијела Хармса, биле су његове омиљене теме у свим облицима креације: цртежима, сликама, инсталацијама, перформансима, колажима, у књигама –објектима као и у књижевним опусима чије  се  жанрвско опредлејење тешко може прецизирати. Необичним  текстовима је продужавао своје визуелне експерименте, па су тако резултати његових књижевних покуса  постали значајни за обнову свих литерарних жанрова које је разаро и поново успотављао новом концептуалном обрадом. Ти текстови  ‒ „новостворене књижене вредности „ ‒намењени су не само читању, него и разгледању са „предумишљањем“. Сви они представљају  експонате у имагинарном музеју по којему бисмо могли организовати „визиту“ као што докторски тим посећује пацијенте у болничким одајама, тим пре што није мали број Вагичевих сочињенија који су блиски, ако не и истоветни поретку   „Записа лудака“. Међутим, време пређено од Гогоља  „Записи“  су  скратили и упростили  испрекиданим тачкицама, што не значи да се мањим интезитетом уграђују  у,  због своје  неподношљиве осредњости,  безумни живот покољења.

Дружио се и са Велимиром Хљебњиковим

Вагрич Бахчањан родио се у Харкову  и још као питомац ликовног студија  упознао се са легендарним харковским конструктивистом Васиљем Јермиловим, пријатељем Владинира Татлина,Велимира Хљебникова и Давида Бурљука. То што је о настанку руске авангарде сазнавао из прве руке, утицало је да се  врло рано код њега развије осећање личне припадности  тој култури која  се због  ригорозних притисака совјетске власти притајила  у дубоком подземљу. Живети са таквим непатворним осећањем авангарде у  добу развијеног социјалистичког реализма није било најпријатније, али га је спасило једино осећање хумора и урођени смисао да увек изабере право друштво у коме може  са увек сигурном дозом комодитета да се креће. У Харкову је то био тајни књижевни кружок у коме су били Јуриј Милославски и Едвард Савенко којему је он измислио псеудоним Лимонов.

Сарадник „Знања-силе“ и члан „Клуба 12 столица“

У Москви, где је прешао средином шездесетих година прошлог века, ушао је у  групу неофицијелних уметника коју је Јуриј Собољев окупио  око часописа „Знање-сила“ и легендарни „Клуб 12 столица“ (назван по истоименом сатиричном роману Иљфа и Петрова ) – рубрике за  хумор  и сатиру „Литрературне газете „на последњој страни листа , на којој су   колажи и карикатуре Бахчањана  излазили  све до његовог одласка у емиграцију 1974.г. Једном приликом су у Клуб довели  правог  правцатог мајора чији су војници аранжирали музеј апсурдних фигура, рукотворине Бахчањана, међу којима се истичу маказе са сечивом које се завршава  виљушком и кашиком.

Абоненти дисиднетских уметничких кухиња у Њујорку

У Њујорку је нашао родну средину не само у смислу језика него и у смислу мишљења  којој су припадали Александр Генис, Петр Вајљ, Сергеј  Довлатов. Учесници тих ужих кругова,  абоненети и „ползници“ дисидентских кухиња, изложби по становима, издавачи самиздата, постали су убрзо народни миљеници, а њихове досетке  су се  „улиле“ у бистре и брзе потоке народних умотворина.

Ни на Западу се Вагрич није осећао насјрећније пошто није трпео насиље,  укључујући и насиље наметнуто душебрижништвом, нарочито оне што би стизали са „другарске“ стране. Довлатов се према Вагричу понашо покровитељски  јер он није пристајао да му опрема књиге слутећи да Вагричове илустрације могу да помраче текст. Часопис „Седам дана“ био је јединствена публикација која је штампана због илусртација  једног аутора ‒ Бахчањана, док су текстови били у другом плану.  Тај часопис је одавно постао драгоцена бибилиофилска реткост. И данас је мало коме познато да је управо Бахчањан, и нико други, аутор популарних каламбура као што су да се град Владиниру  назове  Владимир Иљич, или афоризам „Русија је отаџбина слонова и костију“  и др.

Истина, каламбури и карикатуре не припадају особено високом уметничком жанру на естетској лествици, али у једној затвореној средни као што је био Совјетски Савез, где је причање вица могло стајати човека живота, а у најбољем случају „само“ 10 година робије, они се подижу до нивоа егзистенцијелне уметности.