Повратак изгубљене наде

четвртак, 01 јул 2010 10:21

0 Коментари

Шекспир и Чехов на супротним половима

Замољен да одговори  шта за њега значи Чехов будући да он као редитељ са својим позориштем води дугогодишњи дијалог са руским класиком, Брук је одговорио: “Да. Чехов. За мене је позориште ланац који своје почетке води  од  периода који претходи грчкој трагедији  и протеже се све до дана данашњег. И ако Шекспир открива  оно што одликује човека  као таквог, онда је на супротном полу други  драмски писац, творац невероватно тачног  и прецизног позоришта  саображеног човеку и животу. При томе  ја код Чехова налазим  исто оно богатство као  и код Шекспира. Разлика је  једино у форми. И ту сад настаје једна загонетка. Управо је у Русији настала велика и разарајућа  идеја форме, што је само по себи парадоксално,  будући да су  баш Руси  доказали  да форма нија важна. Она једино помаже да се изрази најдубље значење.

Форма мора да се подвргава сталним променама

Форма мора да  се подвргава  сталним променама. Греше они који стално понављају како је апстрактна уметност чисти формализам, а реалистичка ко бајаги није. Реализам Станилславског је такође формализам  настао  у свом времену. Кад сам постављао “Вишњик”, мислио сам да је Чехов Станиславском написао подробне и прецизне дидаскалије којих се он придржавао.Али, ако данас неки идиот који се припрема да постави на сцену неки Чеховчљев комад, каже :”Па није без разлога  аутор написао толико сценских дидаскалија, зато морамо поступати по њима”, тај не схвата ни позориште ни живот, јер  позориште  је живот, а живот непрестано мења форму.

Главно је - тражење истине 

Током проба “Вишњика“ нисам се спремао да то буде нешто револуционарно, иконоборачко. Главни циљ је био и остао :тражење истине у тој драми. Али, ја сам експериментисао. У почетку смо  пробали  позориште наопачке: да се глумци налазе у разним деловама и нивоима  гледалишта, а неко од њих и на балкону. Оно што се тиме добило, било је врло театрално, али се истворемено у томе губила интимност комада и дубоки Чеховљев  реализам.Постепено смо успели да направимо представу са минималном сценографијом  и реквизитима .Заједно са глумцима  урадили смо своју варијанту комада и пошто смо представу најпре на енглеком извели у Њујорку,  показали смо ту верзију  и у Москви.Дошли смо до одређеног темпоритма  и одлучили  да  представу играмо без паузе. Исто као  и Мајерхолд, али са своје стране ми смо схватили  да је “Вишњик “ јединствена музичка тема  и то од почетка  до краја драме, па је према томе немогуће прекидати или делити на делове. Зато сам ја поставио тај комад збијено, тако да једна сцена вуче за собом другу. Добили смо јединствену целину у којој је  дошла до изражаја Чеховјева човечност. Али сад је та форма већ одиграна  и зато треба тежити ка некој другој.

Твоја рука у мојој руци - преписка Чехова са  Олгом Книпер

Замољен да каже нешто о представи “Твоја рука у мојој руци“ славни енгелски редитељ је рекао: -Послали су ми комад који су раније  играли у Америци. Америчка ауторица сачинила је својеврсну монтажу из преписке Чехова  са Олгом Книпер.У тим тесктовима је сакривено нешто особито јер у комадима Чехов говори устима својих ликова. Кад читамо та писма, потреса нас управо глас самог Чехова. У његовим писмама је такође велико богатство.

Не подносим наивну форму политичког театра

Не подносим наивну форму политичког театра, јер театар не постоји  зато да би неког поучио, него зато да би продро иза предела речи, у сам њихов  смисао. Ми играмо пред публиком која по правилу  врло мало, или скоро нимало,  зна о Чехову, а кудикамо мање о Олги Книпер. Али за различите гледаоце Чехов и Книпер постају реални људи .То није просто читање писама. То је, ако би се тако могло рећи, нова, досада непозната Чеховљева драма.

Велики утицај Георгија Гурџијева

Питер Брук је признао да  је поред руских писаца  и позоришних реформатора од Руса на њега највише утицао Георгије Гурџијев.

-Ја се нисам с њим лично познавао, али сам се сретао са њему блиским људима годину дана након његове смрти 1950. На мене су снажан  утисак оставиле његове приче.Тај човек је донео у XX век до тада скривено знање о човечанству и човеку на Земљи. Гурџијев је истраживао  жеђ за знањем, неопходност да се зна, сам себе је водио све даље и даље. Затим је то знање почео да дели са ученицима. Он је попут Ајнштајна, Фројда и у својој области Маркса овладао најширим знањима, а у многоме је чак  и превазишао Ајнштајна и Фројда јер је  савладао  знања  која су била знатно униврезалнија.

Ајнштајн је био дубоко религиозан  човек и то никад није негирао.Научна отркића тога времена довела су га до истог сазнања до којег је независно од њега дошао и Гуруџијев: суочења са неизвесношћу човека у природи. Гурџијево учење  је било без метода, без система, без теорије и прдедстављало је само позив за испитивање самог себе. Свакоме ко је с њим радио, он је давао један јединствени савет: никад не веруј ономе што ја говорим или пишем, узми све то само као позив за самостално “запошљавање “ мисли. Ја казујем реченице, а ви пробајте да сами проверите  шта оне значе. Тај принцип је изузетно важан и у позоришту.

Представа “Једанаест  и Дванаест“

О свом ангажовању у текућој сезони, славни редитељ каже: Тренутно  моје позориште Боуффес ду Норд се налази на турнеји са представом “Једанаест  и Дванаест” у којој се говори о религиозном сукобу, о томе да човечанство има само једну  јединствену религију, премда се она изражава у више различитих форми. Зато не треба убијати ближњег ради форме. Једни понављају молитву 11 , а други 12 пута. Људи у нашем комаду убијају једни друге управо због припадности различитим формама.То је комад о неоходности  подједнаког уважавања и хришћанства и ислама .Поставили смо и “Великог инквизитора “ по Достојевском,како бисмо показали да не само у исламу, него и у хришћанству постоје  људи који своју религију замењују тероризмом. У хришћанству је инквизиција увела тероризам у циљу тобожњег очувања “светла вере. “Сада видимо да се  тај механизам примењује  и у другим религијама. Веома ми је важно што та представа сада гостује по целом свету. Осим тога,  припремам “Царобну фрулу “ по Моцарту, једноставну представу камерне форме.

Дијалог цивилилизација Исток-Запад

На питања  сабеседнице Наталије Солодилине како функционише трупа Боуффес ду Норд с обзиром на њен интернационални састав и о маестровим искуствима у изучавању  дијалога цивилизација, чему је био  дуго посвећен,  и какав је сада дијалог Истока и Запада, Брук је рекао: ”Говорећи о култури, ми заправо говоримо о форми. Није толико важна форма, премда је и она неопходна, него оно што се данас дешава. Свет се руши и пуца  по свим шавовима остављајући међу људима огромне пукотине. Неправде по свуда  расту  и  умножавају  се. Наивно би било надати се да позориште може било шта променити .Не може,  али се због тога не смемо предавати. Обавезни смо да говоримо како је неопходно да једни друге схватимо без примене насиља, чак   и у случају да насиље никако  не можемо предупредити .

Боље је сачувати наду макар колико то било наивно .Отуда је неопходно да се непрестано боримо, да проналазимо нове  форме не дозволивши им да се завуку саме у себе. Велики успех у узајамном односу форми би се постигао уколико би Рус, Американац, Енглез, Немац, Африканац нашли додирне тачке. Сва наша нада је усмерена ка  налажењу  тог тренутка узајамног  уважавања ,баш зато што је уважавања све мање и мање, на проналажењу наде, зато што је и наде све мање и мање. Неопходно је  тражити нешто што би се разликовало од наше свакидашњице . То би било све”.

Приредио је Бранко Ракочевић