Штамбиљ у Ситинској

понедељак, 05 јул 2010 17:06

На сцени минијатурне дворане у Ситинској уличици, неки чудак смушеног осмеха у кожној јакни, са ружном капетином на глави тражи ...смисао Москве! У препуној дворани филијале позоришта А.С. Пушкин „пријатна нека тишина“. Реч је о премијерном извођењу монодраме „Штамбиљ: Москва“ коју у режији Радиона Букајева игра глумац Маским Пешков. Оба ова млада драмска уметника тек што су завршили позоришни институт „Борис Шћукин „Ова монодрама која је одмах након премијера већ стекла поверење и симпатије гледалаца, није ни комедија, а ни представа –провокација, толико популарне у овом тренутку.То је „само“ занимљив и садржајан разговор са гледаоцем (мало ли је?) Посве неочекивано у ужурбаној Москви, ту и тамо озбиљно пољуљаној економском кризом, изнеда се нашао неко да проговори о души града препуног противуречности, често непомирљивих. А што је инетерсантније од свега је чињеница да је пре „шћукиноваца“ то једино урадио до дана данашњег мало коме познат писац Сигисмунд Кржижановски. По мотивима његове новеле „Штамбиљ: Москва“ је и постављена ова представа.

Први пут је новела Кржижановског објављена 1925. г. у часопису „Русија“ и то у истом броју у којему је публикован и роман Булгакова „Бела гарда“. Имала је среће што је штампана, пошто Кржижански није успео за живота да објави ниједно друго своје дело. Међутим, то му није сметало да постане познат у књижевном и позоришним круговима одмах пошто се настанио у престоници. Славни Александр Таиров му је у свом Камерном театру 1923. г. поставио комад „Човек који је био Четвртак“. Дуго времена је та поставка била једини доказ о постајању позоришног „минулог рада“ поставка била једини доказ о постајању драматуршког „минулог рада“ Сигисмунда Кржижановског.

Садашњи „Штамбиљ“ на пушкинској сцени је трећи покушај да се изведе представа по текстовима тог писца, и како се показало, врло успешан. Треба рећи да овог писца, преокупираним Кантовом рефлексијом о чистом уму, није лако читати, али слушати његова расуђивања из уста младог, даровитог глумца у спокојној полутами позоришне дворане је велико задвољство. Ако ништа не знате о писцу, неће вам пасти напамет да се у представи говори о Москви пре скоро сто година. Гледаоци су се осведочили да се у њиховом граду до дана данашњег топи жива душа руске престонице. Она је као и раније саграђена с брда с дола: громаде новоградње су испреплетене са палатама , црквама и тржницама.

Све је и сада, као што је то запазио својевремено провинцијалац Кржижановски који је беспомоћним погледом посматрао куће и кућишта“ од подрума до самог крова набијене некаквим „рстреситим“ коначиштим, квартиорима, људима, који живе на разним странама, одвојено и заједно, обилазећи један другог у непрестаном мимоходу“. Као и пре, град је „поплављен“ придошлицама, којима у почетку изгледа тако чудан, али убрзо им постаје близак, пријатан, свој, као да су или род рођени или су се сами у њему родили, или су се њихови преци ту овајкада настанили. Некад је то сазнање било само лично откриће писца Сигисумнда Кржижанског, а онда се пренело и на све оне који су учествовали у припемању и извођењу представе „Штамбиљ:Москва“- Вечерас у реду за тобом гледалац као и ти сам што си, одушевљавајући се писцем, шапуће ти за вратом: „Сад ћу отворити план Москве, с надом да ћу у њему наићи на иненађења која ће ми причинити узбудљив доживљај док будем разгледао тај и попут штамбиља крупни прстен осликан обојеним, дуготрајним пегама“.

(Превод:Бранко Ракочевић)