Јозеф Нађ гостује на Чеховфесту

уторак, 06 јул 2010 10:17

У конвоју премијера које пристижу у Москву на IX међународни позоришни фестивал Чеховфест представа Јозефа Нађа „Стварање” ће по много чему заузети посебно место.

Француског кореографа, мађарског порекла у Москви добро знају и уважавају, будући да су у номинацији „Најбоља инострана представа одиграна у Русији“ два његова остраврења удостојена наградама „Златна маска” и то „Поноћници” 2001. и „Војцек” две године касније.

С једне стране би се веза Нађ-Чехов могла учинити сувише произвољном имајући у виду чињеницу да Нађ ретко кад црпи надахнуће из литературе. Уколико се пак понекад и послужи текстовима, он се удаљава од њих и напушта их пре него је и почео сасвим да их користи, „отплеше“ их у таквој даљини тако да се извори маште никада и не назиру, па су стога неопходна објашњења редитеља. С друге старне, у делима Јозефа Нађа препознатљива је нека врста дубоке меланхолије, неког још неисказаног скептицизма, и то га чини сродним с класиком чију 150-годишњицу рођења обележава московски фестивал. Уосталом, његов рад на књижевним примарним изворима никад се не своди на просто пластично препричавање догађаја.

У књижевном смислу Нађ је типични „маргиналац“. Он сам о томе каже: „Ја читам практично све што је написао аутор који ме интересује, а ништа не пропуштам да прочитам ни од оног што су други написали о том аутору. Волим да лутам по лавиринту снова и коментара и никад не правим сценску адаптацију конкретног дела“. Али управо такав прилаз омогућава кореографу да искаже најтање нијансе књижевног извора. Она осећања која код Чехова остају најчешће између редова, која су скривена у музици језика, као што се показало, најпрецизније се преносе на сцену посредством пластичних слика. Плесач овде може да изрази више и дубље него глумац, посебно , што је код Чехова чест случај, ако је реч о стварима у које је убризган допунски театрлани смисао, као што је позориште у позоришту.

Овог пута Јозефа Нађа је привукла Чеховљева једночинка „Лабудова песма” о остарелом глумцу Светловидову који остаје ноћу после представе у пустом позоришту опраштајући се у суштини и са сценом и са животом. Он први пут види позориште без људи, без његових репликa које гледаоци у сали ишчекују и без другова по занату на сцени. Пред њим се отвара „црна јама безданица, попут гроба, у којему борави сама смрт“. Глумчева борба са том смртном пустоши представља основни смисао ове представе Јозефа Нађа. У позоришту притиснутом тамом, сцена представља простор који с једне стране није ничим попуњен, док, сa друге стране, по њој врзумају и продиру у гледалиште успомене, сенке , полузаборављене старе улоге. Глумац може дозивати да се врати у живот прохујала епоха, да пабирчи снове минулог доба и да их материјализује, да их поново оваплоћује. У представи „Стварање” која је продукт сарадње Чеховфеста, Театра де ла Виљ и Националног кореографског центра Орлеана, учествује 12 плесача и један глумац и није тешко погодити да су управо Нађови плесачи ти који преносе и емитују својом игром мисли и осећања престарелог слуге сцене, Чеховљевог Светловидова из једночинке „Лабудова песма“.

Фото www.chehovfest.ru

Са руског превео Бранко Ракочевић