Црква светог Александра Невског

петак, 17 јун 2011 00:00

Прва дорћолска црква била је покретна војничка руска црква коју је 1876. године у Србију донео добровољачки руски корпус у време ослободилачког рата од 1876 до 1878. године. Ова црква, чији је патрон био Александар Невски, славни руски војсковођа и кнез, била је постављена на простору Велике пијаце, данашњег Студентског трга.

После рата она је премештена у порту Саборне цркве, а онда у зграду Велике школе и, уместо ове богомоље, за потребе верника дорћолског краја 1877. године саграђена је мања црква посвећена светом Александру Невском на простору које формирају Душанова, Дубровачка и Скендербегова улица. Општина је 1891. године порушила ову цркву и на њеном месту изградила школу. 1894. године митрополит Михаило освештао је темеље новог храма на углу Добрачине и Улице цара Душана, али због подземних вода и пуцања темеља није се наставило са градњом. Тек 1912. године на новој локацији, на простору које образују Душанова, Доситејева, Скендербегова и Француска улица, почело је са изградњом нове цркве, чији су темељи освештани 12. маја исте године (чин освећења извршио је митрополит Димитрије у присуству краља Александра Карађорђевића који је положио камен-темељац), а градња је настављена после Првог светског рата. Овај храм, изведен у архитектури српског стила, тј. угледања на српско средњовековно црквено градитељство моравске школе, саграђен је по пројекту Јелисавете Начић, прве жене-архитекте у Србији (када је, после Првог светског рата, настављена градња, у њен пројекат извесне измене унео је архитекта Василије Андросов).

Црква је у основи у облику триконхоса (триконхос – основа храма у облику тролиста), са полукружном олтарском апсидом и полукружним певничким испустима, осмостраним кубетом и припратом изнад чијег средишњег дела је звоник. Мермерни иконостас, дар краља Александра Карађорђевића из 1930. године, испуњен је иконама урађеним у радионици руског сликара Бориса Сељанка.

Унутрашње зидове храма у ал-секо техници осликао је јеромонах Наум Андрић од 1970. до 1972. године, у стилу српског средњовековног фрескописа. У то време, тачније 1971. године Андрић је живописао и цркву манастира Рукумије недалеко од Пожаревца (1978. године живопис је већим делом страдао у пожару, а 1994. године је рестауриран). Како у манастирској, тако и у цркви светог Александра Невског, Андрићев живопис је у потпуности у складу са православном иконографијом које се он доследно придржавао (изузетак је сцена Смрт сестре Јелице, означене као свете, коју је Андрић приказао на зиду манастирске цркве, на основу народне песме неисторијског циклуса „Бог ником дужан не остаје“, у којој су браћа Павле и Радул, на оптужбу снаје Павловице, коњима растргли сестру Јелицу), али у технолошком и сликарском погледу лошег квалитета. Због коришћења неодговарајуће, неприпремљене подлоге и слабог казеинског везива, данас је живопис цркве светог Александра Невског готово потпуно оштећен.

По подацима Бранка Вујовића из 1979. године (Бранко Вујовић, Дорћол и Црква светог Александра Невског, Годишњак града Београда, књ. XXVI, 1979, стр.133–148), распоред композиција које је Андрић насликао у храму је следећи:

„У олтарској конхи Богородица Оранта са Медаљоном Христовим, испод ње Причешће апостола, у доњој зони су стојеће фигуре црквених отаца.

У северној певници источни зид – свети архангел Михаило, а на своду Силазак у Ад, испод њега Прање ногу, на доњем делу зида српски светитељи: свети Симеон Мироточиви, свети Стеван Високи и свети краљ Милутин.

У јужној певници на источном зиду свети Јован Крститељ, на своду Оплакивање Христа, испод – Исцељење одузетог и Свадба у Кани, испод свети цар Урош, свети цар Лазар, свети краљ Владимир и свети Сава III архиепископ.

У солеји на своду је Исус Христос у мандорли, источно Анђео на Христовом гробу (Васкрсење), јужно Вазнесење.

У куполи: Христос Пантократор, у тамбуру – праведни праоци, у пандантифима су четири Јеванђелиста.

На северном своду – Подизање Крста. На зиду изнад конхе – Рођење Христово, у конхи Ваведење Христово. На источном зиду – Исцељење губавца и Крштење Христово. У конхи 12 мученика, испод – Исцељење слепог, света Параскева и мученица Марија.

На јужном своду – Моленије о чаши и Сретење. На источном зиду Преображење, на западном зиду Отрок Исус у Јерусалимском храму. На јужном зиду изнад конхе: Скидање с крста, испод у конхи Рођење Богородице, испод 12 мученица у медаљонима, испод свети ратници и Неверовање Томино.

У западном делу наоса: северно – Улазак у Јерусалим; јужно – Васкрсење Лазарево; северни свод – Издајство Јудино; јужни свод – Прогнање Христа; испод ова два свода фриз: дванаест мученица; испод двадесет четири испосника; на западном зиду велика композиција Успење Богородичино; испод: Козма Песмотворац и Јован Дамаскин. На стубовима изнад капитела: северозапад – Давид; североисток – Петар; југоисток – Павле; југозапад – Соломон“ (Бранко Вујовић, Дорћол и Црква светог Александра Невског, Годишњак града Београда, књ. XXVI, 1979, стр.144.).

У припрати је живопис у нешто бољем стању, па се види насликано Недремано око (Недремано око је иконографски тип Христа који „бди над светом отворених очију и кад спава“, на коме је млади Богочовек приказан како наслоњен на шаку, почива полуотворених очију на лежају и окружују га Пресвета Богородица и анђели; од 14. века овај приказ се слика у припрати, изнад врата), архангели Михаило и Гаврило и Рука Божја. На северном зиду припрате представљен је свети Никола како помаже потребитим, а на јужном зиду је Силазак Светог Духа на апостоле. Један од Васељенских сабора приказан је на западном зиду припрате. Северно од улаза у храм, на зиду је записано: „У име Оца и Сина и Светога Духа овај храм је живописао јеромонах Наум Андрић од 1970. године до 20. IX 1972. године. Славске дане завршио његов ученик Момир Кнежевић 1973. године.“

Као што је већ речено, због лошег технолошког поступка у сликању, а и због наталожене чађи, зидови једног од централних београдских храмова, који је недељом и празницима мали да прими све вернике који у њега долазе, тридесет пет година након осликавања су тамни, скоро потпуно црни. Понегде се назиру ликови светих, додуше непрепознатљиви, као део живописа који се „не намеће посебним ликовним квалитетима“.

1998. године у фреско-техници осликана је олтарска апсида. Академски сликар из Истока Милован Бјелошевић на своду олтарске апсиде представио је Пресвету Богородицу са Христом у крилу, окружену анђелима. Испод ње је приказано Причешће апостола, а у доњој зони Служба архијереја.

Исте године реновирана је спољна фасада цркве. У лунети изнад улаза налази се икона у мозаику светог Александра Невског, али у црквеном летопису нема података о њеном аутору.

Извор: часопис СПЦ