Револуционарни преврат 1917. године имао је изузетно тешке последице по Руску православну цркву, тај вековни бедем духовних и националних идеала руског народа. Најновији статистички подаци, до којих се дошло након отварања државних архива за јавност током 90-их година, показују да је од бољшевика срушено 25-30.000 православних цркава и богомоља и око 500 манастира, док је број ликвидираних верских објеката Руске православне цркве - затворених или претворених у објекте друге намене - био далеко већи. Тако, само 1921. ликвидирана су 722 манастира, а на крају „безбожне петолетке“, чији је један од задатака био да „све цркве буду ликвидиране“, 1938. године, било је затворено 95% од укупног броја сакралних објеката по попису из 20-их година. Подаци о ликвидацији свештенства, монаштва и верног народа још су поразнији. Само у прве две године револуционарног терора, побијено је 320.000 свештенослужитеља. Већ до почетка 1919. убијено је 18 архијереја, да би до 1941. „нестало без трага“ 205 владика. 

У таквим околностима, посебно ако се имају на уму још и вихор грађанског рата, незапамћена економска беда, гушење слободне мисли и административно-политички хаос, није чудо што су се милиони Руса, а међу њима и десетине хиљада свештених лица, нашли у егзилу. Апсолутну већину руских емиграната чинили су припадници Руске православне цркве - клирици и лаикат. Митрополит Сергије (Страгородски) у преписци са патријархом српским Варнавом (Росићем) назива постреволуционарни талас избеглица духовном, а не политичком емиграцијом, што показује да је за њега револуција представљала пре свега духовну катаклизму, као што је и комунизам доживљавао као својеврсну секуларну религију. Тој „духовној емиграцији“ пало је у део ширење Православља руског стила и руског искуства по читавом свету. Епископ Јован Шангајски овако оцењује њену мисионарску улогу: „Руско расејање упознало је са Православљем све крајеве света, јер су руске избегличке масе (највећим делом и несвесно) постале његови проповедници“.

Наравно, иако нису тежили изолационизму и самодовољности, припадници руске дијаспоре су, кроз деловање Цркве, чували своју духовну самобитност и националне традиције. У том смислу, архиепископ западноевропски (Константинопољске јурисдикције) Сергије (Коновалов) наглашава: „Наше духовне везе са отаџбином никада нису прекидане, нити би се оне могле прекинути. На сваком богослужењу, како је свима добро познато, узносе се молитве за многострадалну домовину нашу, земљу руску, за њена верна чада у отаџбини и расејању“.СТАТИСТИЧКИХ ПОДАТАКА НЕМА

Једну од најсветлијих страница деловања руске дијаспоре у српској и југословенској култури XX века исписала су руска свештена лица - архијереји, свештеници, монаси, пребегли на тле Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Прецизних статистичких података о њиховом броју нема, вероватно не само због чињенице да су се многи од њих на нашим просторима затекли само у транзиту, него још више због чињенице да се нису морали пријављивати државним органима ради постављења на службу, а да су у окриљу Цркве стављани на располагање већем броју епархија, без вођења јединствене и централизоване евиденције о њиховом намештењу. М. Јовановић, према подацима статистичког одељења Државне комисије за прихват руских избеглица, изведеним на узорку од 24342 избеглице, наводи да је 1919-20. регистровано 84 (0,48% од овог узорка) лица запослених у окриљу Цркве, и 55 (0,24%) оних који желе да се запосле у овој сфери (податак за 1921). Православних свештеника, по истим подацима, регистровано је 1919-20. укупно 69 (0,40%) и још 48 (0,21%) који 1921. траже запослење. Ови подаци свакако нису комплетни и због чињенице да се њима не обухвата монаштво, с обзиром да се ова категорија не подводи ни под службенике Цркве, ни под радно активно становништво.

Руска црква у Краљевини СХС добија своје административно устројство, а од 1921, након одржавања Сверуског црквеног сабора у Сремским Карловцима и оснивања Архијерејског синода на челу са митрополитом Антонијем (Храповицким), постаје духовни стожер свих Руса у расејању. Оснивају се руске црквене општине, дижу руске богомоље, утемељују духовно-просветна братства, издају православне новине, часописи и књиге. У годинама између два светска рата, Руска црква показује се не само као кохезиона снага за све руске прогнанике, већ и као стожер руско-српског верског, културног и националног зближавања. Руска црква и њени верници добили су и од државних и од црквених органа снажну финансијску, материјалну и моралну подршку, али су уједно пружили и огроман подстицај оживљавању и развоју духовности код Срба. Утицај руских свештеника и монаха у нашој средини утолико је изразитији, уколико се имају на уму тешке околности у којима се Српска црква нашла у првим послератним годинама. Опустошене у оба балканска и у светском рату, српске земље остале су без многих свештених лица, док су манастири, посебно у Србији, Македонији, на Косову, као и парохије у Далмацији, Крајини и Босни, били крајње запуштени. Стога је, поред указивања сестринске помоћи и азила Сабору руских епископа и Светом архијерејском синоду Руске православне цркве у избеглиштву, Српска црква оберучке прихватила и велики број руских свештених лица - белог (мирског) свештенства и јеромонаха. Ступајући у службу Српске цркве, свештенство руског порекла упућивано је и у села и на удаљене парохије. Заједнички богослужбени језик и готово идентична богослужбена пракса омогућили су им лако прилагођавање у новој средини.

ЧИСТО РУСКЕ ОБИТЕЉИ

Руски монаси, пристигли у таласу емиграције, распоређени су у српске манастире. У некима су се формирале чисто руске обитељи (рецимо, братство манастира Миљкова на челу са јеромонахом Амвросијем (Кургановом) и 25 сабраће у манастиру Миљково, Браничевска епархија, затим Лесњенско сестринство са 80 монахиња у Хопову на Фрушкој Гори), а у већини су руски монаси и монахиње представљали језгро из кога ће се доцније развити нове монашке заједнице. Нарочиту пажњу заслужују случајеви постављења руских калуђера за старешине манастирских обитељи: рецимо, игуман Сергије постаће старешина манастира Тумане, а касније Манасије; архимандрит Кирил - манастира св. Прохора Пчињског, архимандрит, потоњи Епископ сумски Митрофан - манастира Раковице и Дечана (он ће дуго година бити и управник Монашке школе у Дечанима), игуман Венијамин - манастира Преподобног Наума Охридског на Охридском језеру. Захваљујући руским калуђерима, обновљени су неки манастири у Србији који су били готово запустели, као што су Петковица код Шапца, Миљково на Морави и др. У плејади великих српских духовника XX века - да поменемо само упокојене - било је оних који су непосредно формирани под утицајем руских калуђера: поред Епископа Николаја (Велимировића) и архимандрита Јустина (Поповића), међу руске васпитанике можемо убројити архимандрита Тадеја (Штрбуловића), игумана манастира Витовнице у Епархији браничевској, јеромонаха Макарија, духовника манастира Јовања у Овчарско-кабларској клисури (Епархија жичка), архимандрита Рафаила (Топаловића), игумана манастира Никоље у истој епархији, па игумана Преображењске обитељи код Овчар Бање Евстатија (Ракића) и многе друге.

РУСКИ МОНАСИ У ФРУШКОГОРСКИМ МАНАСТИРИМА

Фрушкогорски манастири такође су били запуштени. У братства манастира Беочин, Врдник, Гргетег, Јазак и друге обитељи ступили су руски монаси. Новембра 1920. године у Ново Хопово смештено је осамдесетак монахиња из манастира Пресвете Богородице у Љесни (бивша Холмско-варшавска епархија). Овај манастир пре егзодуса сестринства налазио се у Пољској, преко реке Буг, у руским пределима који су, стицајем неповољних историјских околности, били упропашћени и у духовном погледу запуштени. Становници тих места живели су у великој беди, али и духовној и културној запуштености. Многи нису били ни крштени, и обичан свет их је називао „калакутима“. Манастир доживљава процват од 1883, када у њега, по благослову архиепископа варшавског Леонтија, долази игуманија Екатерина, са којом је било укупно пет сестара и две девојчице сиротице. Настаниле су се у целу Љесна при цркви, у прво време биле су принуђене да станују у једној кућици која им је дата на располагање, и никаквих средстава нису имале. Устројство обитељи извршено је под духовним руковођењем знаменитог оптинског духовника старца Амвросија (Гренкова) (1821-1863), заслужног, иначе, и за оснивање знаменитог Шамординског манастира, који је баштинио најбоље традиције исихастичког делања у Русији. Духовни стил Шамордина, а потом и Љесне, био је, по свему судећи, ближи палестинској традицији него египатској са њеном суровом аскезом, тежећи хармонизацији делатног и молитвеног елемента, што је и иначе својствено руском општежитељном монаштву. Љесненски манастир је пре егзодуса, поред дивног појања, благоустројеног поретка монашког живљења сестара и искушеница, њихових рукодеља, иконописања, био познат и по неговању васпитно-образовног рада са децом: у свом саставу имао је основну школу, гимназију и учитељску школу, у њему се школовало око 500 девојчица и девојака. И газдинство ове обитељи било је изванредно постављено, тако да су сестре чак биле познате по инструктивном раду у области ратарства, повртарства, воћарства, пчеларства. Са чудотворном иконом Пресвете Богородице Љесњенске у рукама монахиње су, спасавајући своје животе, у Србију стигле из Бесарабије, предвођене већ старом и болесном утемељитељком манастира игуманијом Екатерином (Јефимовском) и њеном помоћницом и наследницом, тада већ активном игуманијом Нином (Косаковском). Мати Екатерина, иначе, била је личност великог интелектуалног и духовног формата и несвакидашњег животног искуства: у свету грофица Евгенија Борисовна, дипломирала је на Московском универзитету, објављивала литерарне радове, лично се познавала са И. С. Тургењевим и В. Соловјовим, а у манастир је ступила са 33 године са благословом архиепископа варшавског Леонтија. Имала је духовно руковођење не само од већ помињаног старца Амвросија, него и од знаменитог кронштатског свештеника Јована Иљича Сергијева, који је често посећивао Љесњенски манастир и сматрао га „својим“. Мати Екатерина умрла је у избеглиштву 15/25. октобра 1925. у 76. години живота, а мати Нина упокојила се такође у дубокој старости, после Другог светског рата, у Београду, камо су се сестре склониле након што је Ново Хопово било спаљено од усташа. Одатле су се 1950. одселиле у Француску. Љесњенски манастир данас се налази у Нормандији, у Провемону, где се чува и најпоштованија реликвија ове обитељи - чудотворна Љесњенска икона Мајке Божије.

ОПШТЕЖИТЕЉНИ ТИПИК

Долазак на Фрушку Гору, љесњенске калуђерице наставиле су да негују свој општежитељни типик, да практикују неизмењено вршење богослужбеног правила, да у српској средини шире свој појачки израз, да развијају себи својствено просветитељско-мисионарско и харитативно усмерење. Њих двадесетак се октобра 1923. преселило у обновљени манастир Кувеждин, где су уз српске искушенице и игуманију Меланију (Кривокућин), Српкињу пострижену у Хопову, иначе свештеничку кћер и удову свештеника из Деча (Срем), одиграле кључну улогу у обнављању и ширењу женског монаштва у окриљу Српске православне цркве, чији је континуитет развоја, након златног средњег века, био прекинут тешким историјским околностима петовековног робовања под Турцима, истовремено пруживши допринос и духовном, као и привредном оживљавању фрушкогорских манастира. А каква је атмосфера владала у овим двема руским обитељима у егзилу, сведочи и констатација наше црквене јерархије из тих првих година деловања да су Хопово и Кувеждин „праве кошнице у којима влада савшени ред и духовни мир, где се монахиње пожртвовано старају око неговања сирочади“. Од 1929. кувеждинске сестре, настављајући своју некадашњу харитативну активност, воде и Дечји дом, Забавиште и „Сиротињску трпезу“ Црквене општине Сарајево. Напоменимо и то да су сестре из Љесњенске обитељи заслужне за оснивање бројних женских манастира у нашој земљи у периоду између два рата, и да су у многима од тих манастира Рускиње биле постављене за игуманије или намеснице. О томе колики су импулс оживљавању женског монаштва у српској средини пружиле руске калуђерице, довољно сведоче и најелементарнији статистички подаци: тако, Шематизам Српске цркве за 1924. већ помиње 4 женска манастира са 3 игуманије, 70 монахиња и 35 искушеница; уочи Другог светског рата, према Календару „Црква“ за 1941, у окриљу СПЦ већ делује 27 женских манастира са 286 монахиња и 111 искушеница, док, рецимо, Статистички преглед епархија за 1969. годину побраја 81 женски манастир са 658 монахиња и 187 искушеница. Међу знаменитим монахињама руског порекла које су деловале у српској средини, нашу пажњу и сећање заслужују: Диодора, раније искушеница у Хопову, замонашена 1925. од епископа нишког Доситеја и постављена за игуманију манастира Дивљане (Епархија нишка); игуманија Сидонија, бивша сестра манастира Хопово, настојатељица манастира Петковица са 12 Српкиња и 22 Рускиње у саставу сестринства (Епархија шабачка); игуманија Михаила, манастир Лешак, Епархија Скопљанска; игуманија Ангелина (Грачова) из манастира Ваведења Пресвете Богородице у Београду (упокојила се 1971); игуманија Мелитина (Гогулова) из манастира Темска (Епархија нишка), духовна кћи игуманије Диодоре. Њима блиска по окружењу, у коме је живела након удаје за Руса, била је и игуманија Петронија (Шпаковска, рођена Савић), потоња игуманија манастира св. Меланије Римљанке у Петровграду (данашњем Зрењанину), чије су нетрулежне мошти обретене у јесен 2006. године (Епархија банатска). Такође ваља поменути и њихове духовне кћери српског порекла које ће касније, преузевши игуманство у повереним им монашким заједницама, даље неговати и ширити онај тип духовности који су прихватиле под руским утицајем: Аполинарију (Јокић), настојатељицу манастира Поганово (Епархија нишка), а потом Ћелије (Епархија шабачка), васпитаницу Хопова и Кувеждина; Јефимију (Мићић), настојатељицу манастира Ковиљ (Епархија бачка), а потом Раванице (Епархија браничевска), доброг познаваоца руског језика и талентованог преводиоца патристичких списа, формирану под утицајем игуманије Диодоре; игуманију Михаилу из Благовештења на Руднику (Епархија шумадијска), такође Диодорину васпитаницу; игуманију Евпраксију из Каленића (Епархија шумадијска), васпитаницу манастира Кувеждин; игуманију Аполинарију из Крушедола (Епархија сремска), пониклу из преходно наведене обитељи; игуманију манастира Суводол у Тимочкој епархији Девору, такође формирану у кувеждинском сестринству, и др. Према оцени једног од најистакнутијих српских архијереја и теолога нашег доба, митрополита Амфилохија (Радовића), „пресађено руско општежитељно искуство умногоме је помогло да наше женско монаштво веома брзо, без многих лутања, добије свој прави лик, а већ постојећа и никад непрекидана мушка монашка традиција помогла му је да се дубоко укорени у живот наше Цркве и народа“.

О стилу живљења у руским монашким обитељима сведоче, између осталог, и успомене блаженопочившег архимандрита о. Тадеја (Штрбуловића), старешине манастира Витовница, који је као млад искушеник 1932. године доспео у манастир Миљково, где су живели и подвизавали се руски калуђери из Валаамске обитељи, који су, нашавши се у канонском нејединству са Финском православном црквом под чију је јурисдикцију доспела „Северна Света Гора“, између 1925. и 1927. били принуђени да напусте свој манастир. Они су, предвођени схиархимандритом Амвросијем (Кургановом), духовним чедом преподобног Амвросија Оптинског, овамо пренели тиховатељски (исихастички) дух који је Валаам примио од Оптине пустиње. Архимандрит Тадеј овако дочарава лик свога духовног оца: „Из о. Амвросија је избијала невероватна и чиста љубав: он је од стараца из Оптине пустиње примио оно што је најбоље - љубав, те се никада ни на једнога монаха или послушника није разљутио, нити је иједну преку реч икоме рекао. Трпео је много, а све је праштао. Све бриге и проблеме предавао је Господу и Њему Јединоме се јадао. Трудио се да ту особину својим примером пренесе и на братију, и многи су од њега научили како да негују ту свеобухватну и бестрасну љубав у свакодневном животу“. Сећа се отац Тадеј како је игуман „долазио у цркву на богослужења увек први и стао би за игумански стол. Видело се да је просто сатрвен бригама, али никоме ништа да каже, све је полагао на Господа. Никада никога није казнио. Никоме чак ни лошу мисао није упутио, ни преки поглед, нити било шта. Свакога је љубио онаквог какав јесте и молио се Богу да га Он просветли. Својим примером живљења је највише поучавао и настојао да свакога преко тога примера доведе на пут спасења“. Искушеник Томислав, „Томушка“, како су га називала руска сабраћа, чим је прекорачио праг свете обитељи, добио је бројаницу у руке и поуку како да се моли умно-срдачном (Исусовом) молитвом. Наравно, нису га мимоишла ни физичка послушања, и премда, по властитом признању, у њиховом обављању није био нарочито успешан (једном су му лопови покрали читав виноград, други пут су му овце одлутале и направиле штету на суседном имању), нико га никада није ни изгрдио, нити прекорио због штета које је обитељи нанео својом непажњом. У Миљкову је Томислав научио и руски језик, што му је омогућило да почне студиозно да чита, а каткада и преводи Свете Оце који су на руски били преведени са грчког и сиријског језика (сачувани су рукописи његових превода Речи св. Исака Сиријског и неких дела св. Симеона Новог Богослова). Предавши се свим срцем и свом душом духовном руковођењу старца Амвросија, живећи по захтевном валаамском (оптинско-светогорском) типику, испуњавајући строго и захтевно молитвено правило, свакодневно присуствујући дугим службама (пун дневни круг богослужења, уз редовно служење Божанствене Литургије), строго постећи, млади Томислав Штрбуловић разгорео се у овом „српском Валааму“ огњем љубави Божје и постепено узрастао у једног од највећих савремених српских духовника. Слично искуство имали су и многи други српски искушеници и монаси који су живели међу руским калуђерима или под управом руских игумана.

ПОКРЕТ ПОБОЖНИХ

Руско монаштво пружило је, поред аутохтоног „богомолитељског покрета“ пониклог из војвођанског „покрета побожних“ (сред. XIX века) и даље развијаног у међуратном периоду под утицајем владике Николаја (Велимировића), најснажнији импулс обнови духовности - како монашке, тако и лаичке - у српском народу током XX века. У најкраћем, утицај руских калуђера огледао се у следећем: прво, у устројавању монашког општежића на далеко вишем нивоу од онога који је затечен у домаћој средини; друго, у обнављању институције женског монаштва; треће, у унапређењу и интензивирању богослужбене праксе; четврто, у пресађивању исихастичких традиција најбољих руских обитељи у нашу средину; пето, у неговању црквене културе и уметности, посебно појања и иконописања; шесто, у мисионарском раду међу народом; седмо, у обнови манастирских храмова, здања, економија; осмо, у харитативној делатности; девето, у подстицању развоја самог монашког кадра, и десето, можда и најважније, у сведочењу, како монашких заједница у целини, тако и сваког монаха као појединца, највишег, есхатолошког смисла нашег постојања, у преображавању емпиријске реалности агапичним молитвено-делатним, литургијско-подвижничким оприсутњењем Есхатона. Од руских монаха и монахиња који су живели међу нама, сведочећи реалност Васкрсења у моментима најтежих страдања и голготског распећа свога народа, Србија и српске земље добиле су много, и то бесцен-благо, верујемо, неће пропасти нити остати заборављено, као што живоносни источник руске духовности неће престати да преизобилном благодаћу орошава срца једноверних и једнокрвних синова и кћери Светосавске Цркве док нас је год.

Извор: часопис Православље