Индекс чланка
Јегоров пут без повратка у Прасквицу
Страна 2
Све стране

Бура беснела данима. Окупљено за вечером, мало манастирско братство је у тишини ослушкивало олују и разбијање таласа о хриди. Посуде су већ биле одложене, чекало се само да игуман устане и очита молитву, па да полако крену на починак. Изненада, или се то само учинило између два удара ветра, чуло се куцање на тешким манастирским вратима. Монаси су се збуњено погледали. У ово доба нису никога очекивали, поготову по оваквом невремену. Отац Симеон се први прибрао, тромо устао и кренуо да отвори. Ко год да је, помисли, тешка га је мука притерала.

Пред вратима, покисао до голе коже, стајао је високи незнанац, бледог лица и дугачке браде. Деловао је исцрпљено, на измаку снаге, одсутног погледа. Тек када је ушао, монаси су видели да му недостаје лева рука. Братство се ускомешало. Понудили су му столицу, парче хлеба и тањир. Одбио је. Тражио је само чашу вина и пожелео да разговара насамо са игуманом. Испунили су му жељу.

Те ноћи братство српског манастира Прасквица крај Светог Стефана, у Црној Гори, добило је новог члана. Ћутљив и вредан, изгледао је као човек који носи велику тајну. Много година касније, сасвим случајно, монаси ће је открити.

ЋУТАО ДО СМРТИ

Да је његов гост племићкога рода, стари игуман Саво Љубиша је схватио истог трена, баш као и чињеницу да необични странац у себи носи велику муку о којој не жели да говори. Желео је да остане у манастиру, да ради и ћути. Игуман му је испунио жељу, одредио за њега посебну просторију (такозвану „камару” ) и наложио да се његов завет ћутања поштује. И би тако. До самртног часа, Јегор Строганов више није изрекао ниједну реч.

Убрзо је руски племић пронашао и своје послушање. Решио је да село Челобрдо, изнад храма, каменом стазом повеже са морском обалом. Свакога јутра, из месеца у месец, из године у годину, долазио би на своју трасу, вадио камен, зидао и подзиђивао. Радио је сваког дана, изузев недеље и празника. Доносио би парче хлеба и тикву воде, а затим би крчио козју стазу, чупао коров и шибље, равњао, постављао и дотеривао онолико колико је могао једном руком. И посао је напредовао. Године пролазиле, заједно с њима низали се и метри необичног каменог пута.

Десетак година касније, манастирски анали бележе још један догађај вредан пажње. У Прасквицу из далека стиже и млад, голобради монах по имену Јелисеј. Рекао је да је пострижен у Кијевској лаври и замолио да овде остане. Био је, кажу, ведра особа, прелепог лица и необичног музичког дара. Од првог дана је стао за певницу одакле их је просто задивио својим божанским гласом. Пажњу самог Јелисеја, међутим, привлачио је једино једноруки старац. Свакодневно га је погледом испраћао и дочекивао са његовог градилишта, немо га посматрао и тихо се за њега молио. Чинило се као да га отац Јегор нечим невидљивим и задивљује и плаши. Често би пришао стази, од свих се заклонио иза некаквог грма и дуго посматрао старца. Нико, чак ни сам Строганов, није приметио ово необично занимање младог монаха. И сам Јелисеј је носио неку тајну.

МОНАХ И ДЕВОЈКА

Четири године је тако потрајало. Јелисеј је савладао српски, учио је ђаке да читају и пишу. У више наврата стари игуман је предлагао митрополиту да га рукоположи за јеромонаха, али је то сам Јелисеј упорно одбијао. „Нисам спреман”, говорио је, „најпре морам да окајем грехе.”  Какве и колике, није могао рећи.

Једне олујне вечери, налик на ону када је у манастир дошао и Јегор, млади монах је пао у постељу. Доводили су му видаре, набављали мелеме, али помоћи није било. Из дана у дан његово стање је било све теже. Мучили се монаси да поврате свог омиљеног сабрата, мучио се и он сам. А онда је дошао крај.

У сутон једног кишног дана Јелисеј је замолио да позову Јегора и да их оставе насамо. Калуђери су му жељу испунили. Дуго су Јегор и млади монах тиховали, дуго се заједно молили. А онда је Јегорова рука, наизглед изненада, кренула ка глави болесника, скинула монашку капу и ослободила дугу, кестењасту косу. Пред његовим очима млади монах се преобразио у девојку! По великом младежу на левој слепоочници, Јегор је у новом лику препознао Јекатарину, своју кћерку јединицу.
Дуго је Јегор ћутао. Бура махнитала по мору, дрвеће се повијало, човек се морао осећати крхак и незаштићен. Пред зору, живот Јекатаринин се заувек угасио. Братство је запањено гледало лице скончале прелепе девојке, никад ћутљивијег старог Јегора и свитање новог дана. Одлучили су да је одмах сахране и да тајну занавек закопају.