Скоро две и по године једна обична собица, смештена у дворишној згради приземне куће у Белој Цркви, привлачи пажњу необичних путника. Оних што овде, на југ Баната, пристижу из Русије, Венецуеле, Аустралије, са запада Европе и ко зна већ одакле. Додуше, мало је оних које је овде довео случај. Слабо је и наших људи, оних што им је лепота Делиблатске пешчаре, бистрина река и пастелна боја овдашњих језера, одавно позната, а камо ли странаца што још не чуше за прелепу варошицу на југоистоку Војводине. Па ипак, споредна улица и паркирана возила страних и дипломатских регистарских ознака, која се повремено срећу надомак куће, као да више никог не изненађују. 

Владимира Николајевича Кастељанова, власника куће и нашег домаћина, питамо чиме је то ова скромна одаја, једва нешто већа од десетак квадрата, заслужила да је широм света толико помињу, да је се сећају и, напослетку, да је многи тако радо и посећују?

- Ово је Меморијална соба руских кадета, место где су сабране и сачуване успомене једне младе и надасве несрећне генерације - објашњава Кастељанов. - Мало ко данас у Србији зна да је Бела Црква, својевремено, била школски центар руске емиграције, место где се образовала руска младеж пристигла из готово свих крајева Европе. Долазили су овде момци и девојке, живели, учили и трудили се да, барем на тренутак, забораве ране несрећног детињства, губитак отаџбине и завичаја, смрт родитеља и најближих рођака. Многи од њих су се овде опоравили, оспособили за живот и отишли даље, широм света, куд их је већ живот и несрећни усуд повео. Нажалост, било је и оних који нису успели и који су “своје кости” заувек овде оставили.

Зло их поново стигло

Процењује се да је у Белој Цркви, између два светска рата, живело и радило око две хиљаде Руса. Осим ове собе, успомену на њихов боравак чува и црква коју су сами подигли 1932. године, али и белоцркванско гробље на којем и данас почива око 650 руских душа. Међу њима је и мноштво протојереја, архитеката, сенатора руских губернија, па чак и 19 генерала царске армије. Није ни чудно, с обзиром на то да је из Русије, од 1919. до 1924. године, пред гневом бољшевика избегло више од два милиона људи. Међу њима је понајвише било припадника руске елите, интелектуалаца и врхунских уметника који ће касније, широм света, радити на добробити нових домовина и давати несебични подстицај њиховој култури, науци и привреди. Благодет њиховог знања и добрих намера су, несумњиво, најпре и понајвише осетили Срби, што је, уједно, била и најлепша награда за указано гостопримство.

Нажалост, у Белој Цркви Руса готово да више и нема. У њиховој светињи одавно чинодејствују српски свештеници, користе је и посећују неки други православци. У вароши и околини једва да је претекло двадесетак аутентичних Руса који се и сада, на дан светог Александра Невског (6. децембра) окупе у дому Кастељанових, приставе чај, пробају вотку и уз звуке балалајке се отисну у доба предака, у време када је још тињала нада да ниједна невоља не траје довека и да ниједно зло не може да надвлада.

- Гоњени прогнаничком судбином, највећи број белоцркванских кадета раселио се широм света - каже Валентина Кастељанов, рођена Филимонов, Владимирова супруга и мајка његове деце, Јелене и Николе. - Чињеница је, међутим, да би се многи од њих овде и задржали да их зло није поново стигло. Крајем рата, тачније 1944. године, на источна врата Југославије стигла је и Црвена армија, иста она која их је из отаџбине протерала и двадесетак година раније. Многи су тада поново кренули у сеобу, а они који су остали, они који су поверовали у људскост бољшевика и душу домаћих ослободиоца, грдно су настрадали.

Ускоро ће их време избрисати

Валентина, пензионисана професорица руског језика, кћи пуковника и унука академског сликара, такође високог царског официра, дуго памти. Највише се сећа страхота из најранијег детињства, времена када су сви Руси, заостали у послератној Србији и Југославији, заробљавани и смештани у сабирне центре и логоре. Сећа се и ујака, скромног човека и предратног бележника у Месној канцеларији, на кога су логорски стражари пуцали с леђа иако је у том тренутку држао дете у наручју. Њега су убили, а девојчици је касније ампутирана рањена рука.

Сећа се и оца официра, предавача у Кадетском корпусу, који је након изласка из логора зарађивао за хлеб радећи у пилани и продајући новине у Белој Цркви. Сећа се и послератних руских чајанки, приредби и дружења о светом Александру Невском, догађаја којим мушкарци, нажалост, нису присуствовали. Једноставно, није их више било, једини гости биле су удовице. Ипак, највише се сећа деде Ивана Трофимова, сликара и официра, на кога је и данас подсећају његова платна, фреске у руској цркви, бројне иконе и други радови.

У Белој Цркви, рекосмо, готово да више и нема Руса. Али, нису је заборавили. Много је оних који и данас, пуно година касније, долазе у варошицу на ушћу Нере у Дунав. Евоцирају успомене, присећају се дана своје младости, неизвесне будућности, првих љубави и неких давних пријатеља. Обиђу гробље, помоле се у некадашњем храму и пожуре у “своју собу”. А тек овде, у сусрету са пожутелим фотографијама, заосталим рукописима, сачуваним предметима и неизговореним речима, препусте се емоцији, сећању, тишини и осећају у коме се и суза прашта, па се некако чак и подразумева. - На иницијативу бивших белоцркванских кадета, оних који овде долазе у једну врсту ходочашћа, ова соба је и отворена - каже Владимир. - Једноставно, прикупили смо оно што је сачувано у минулим деценијама, што је претекло пред властима, што нисмо у страху од невоље бацили, запалили или заборавили. Много је тога што би посетиоци Кадетске собе сада радо одавде понели за Русију, али смо закључили да је свему овоме, ипак, место у Белој Цркви. Јесте да нас овде готово и нема, јесте да ће нас за коју годину време избрисати, али ће барем у градским аналима остати белешка да смо овде живели, неки траг да смо постојали, радили, сневали, живот трошили, и напослетку, да смо одавде заувек и отишли. Текст и фотографије Владимир КРСТИЋ Извор: Илустрована Политика