Руска црква у срцу Србије

среда, 26 мај 2010 00:00

rc1 У самом центру Србије, мало село надомак Алексинца, Горњи Адровац, чува успомену на Николаја Рајевског, човека који је надахнуо Толстоја и послужио му за лик грофа Вронског у познатом роману "Ана Карењина".

На само два сата од Београда, на десет минута од рударског градића Алексинца, вијугав пут кроз Поморавље води ка зеленим брдима планине Јастребац. Ту је Горњи Адровац, село које повезује Ану, Вронског, Толстоја и Србију. На крају асфалтног пута, скривена у крошњама столетних липа, налази се импозантна црква у руском стилу. Уз њу неколико гробова, а иза ње село се повија, а стрми јарак дели оранице, шљивике и уцветале воћњаке. Са питомог брда код цркве поглед на панораму села скоро је идиличан. Тешко је и поверовати да је 1876. године исто село горело, да су ту топови ровали земљу, и да су баш та питома брда сведоци жестоких битака, ратних патњи и високе цене коју је једна генерација Срба поднела у борби за слободу.

Пре нешто више од сто тридесет година јарком села Горњи Адровац пролазила је српско-турска граница. Мештани кажу да су са супротних брда, са турске стране границе, данима Турци немилосрдно тукли српске положаје. О томе сведоче и остаци српских ровова обрасли травом који се и данас назиру на само десетак метара од цркве. Забележено је да су Турци на Алексиначком фронту имали и петнаест пута више војника, као и модерније пушке и супериорнију артиљерију. Политичке прилике у свету такође нису фаворизовале Србе у том рату. Сматрајући Русију за главног супарника интересима западноевропских сила на Балкану, Европа није подржавала српски сукоб са Османским царством. Сви официјелни вапаји српске владе Европи били су игнорисани. Србија је била препуштена самој себи. Ипак, као и много пута током историје, исход рата није одлучила материјална премоћ. На српској страни, опијени идејом националног јединства и слободе, борили су се Срби и пристигли добровољци из разних европских земаља. У блатњавим рововима били су уз Србе и италијански одред гарибалдијеваца, као и добровољци из Немачке, Аустрије, Енглеске, Француске и многих словенских земаља. Традиционално, најмногобројнији су били руски добровољци, вођени генералом Черњајевим. Међу њима и тридесетседмогодишњи руски пуковник Николај Рајевски, у првим борбеним редовима. После две године сукоба, граница српске аутономије проширена је ка југу. А после скоро петсто година, српски војници су умарширали и на Косово. Српско- турски рат је окончан конгресом у Берлину 1878. године, када Србија после пет векова под Турцима поново васкрсава као независна држава.

Горњоадровачка црква, гробови, ровови, граница, уплетеност европских сила евоцирају на турбулентну прошлост Србије и подсећају на непредвидљивост историје и непостојаност граница на овим просторима. И баш на том брду, где је подигнута Руска црква, пре тачно сто тридесет две године погинуло је хиљаде бораца на обе зараћене стране. Међу њима и руски добровољац Николај Рајевски. У то време многима непознат човек, Рајевски убрзо "васкрсава" и стиче светску славу. После две године од погибије он постаје Алексеј Вронски у Толстојевом роману "Ана Карењина". Живот руског високог сталежа са свим његовим и идејама, рефлектован у животу Николаја Рајевског, инспирисао је Толстоја за стварање централног лика у роману "Ана Карењина". И Николај Рајевски, и гроф Алексеј Вронски, обележили су српску историју деветнаестог века, а с њима и Србија бива забележена у светској књижевности.

Убрзо, 1877. године Рајевски оживљава у лику грофа Вронског у роману "Ана Карењина". На зеленом брду, где је Рајевски погинуо, подигнута је црква Свете Тројице 1903. Народ је зове "Руска црква", "црква Рајевског" или "црква Вронског". Као копију храма из Украјине у којој је крштен Николај Рајевски, цркву је подигла грофица Марија Рајевска, супруга његовог брата Михаила. Земљу на којој је црква изграђена, купила је од сељака српска краљица Наталија Обреновић. Уистину је руска и уистину јединствена, богато осликана мотивима из историје оба народа. Међу осталим и ликовима Александра Невског и светог Саве. Грофица Марија Рајевска даровала је и новац за изградњу школе. У дрвореду столетних липа у самом дворишту пред црквом подигнута је и школа, којој је данас потребна обнова.

rc5 И док је Толстој завршавао свој познати роман о Ани и Алексеју, из Русије су стигле и саднице липе. Породица Рајевски је за Горњи Адровац, у којем се верује да је остало срце њиховог сина, послала липе да га подсећају на родни крај, и симболизују живот који се много пута рађа из трагедије. Липе су посађене уз пут који води у Руску цркву. Сваког пролеће липе уцветају, а црква заблиста на пролећном сунцу. Роман "Ана Карењина" изучава свака генерација српских ђака, а сећање на руског хероја Рајевског преноси се на нове генерације Срба, које је овај руски патриота истински задужио. Кад свако ново пролеће обнови снагу липама, у Србији се јави нова нада за бољи живот генерацијама које су искусиле трагедије, али и осетиле љубав рефлектовану животом Николаја Рајевског, забележеним за вечност у Толстојевој "Ани Карењини".

Николај Трећи Рајевски, пуковник руске војске, долази из једне од најпознатијих породица у Русији деветнаестог века. Његов деда, Николај Први Рајевски забележен је у историји као херој Отаџбинског рата. Као генерал предводио је руске трупе против инвазије Наполеона 1812. године. Његов подвиг у Бородинској бици Лав Толстој је описао у роману "Рат и мир". Бака Николаја Трећег, који је погинуо у Србији, унука је великог научника Ломоносова, човека по којем и данас Московски универзитет носи име. Николајев отац је био генерал-потпуковник руске армије и учествовао у борбама против Турака. Познат је и као оснивач града Новоросијск и као човек коме је Пушкин посветио поему "Кавкаски заробљеник". Толстојев јунак из "Ане Карењине", Николај Трећи Рајевски говорио је енглески, немачки, француски и српски језик, а био је дубоко заинтересован за историју словенских народа. Иако дипломац физичко-математичког факултета Универзитета у Москви, одлучује се за војни позив, као и његов деда и отац. У својим двадесетим, после службе у гардијском пуку, Николај добија чин пуковника и одлази у ратне операције у Ташкент у Узбекистан, где бива рањен. Десетак година после тога, Николај Рајевски се у лето 1876. прикључује руским добровољцима који одлазе у српско-турски рат. Распоред: Алексиначко ратиште, прва линија фронта.

Иако је рат почео у лето 1876, српско-турски сукоб се ишчекивао годинама. Кључне борбе на ратишту управо су биле на административној граници код Ивањице и Алексинца, која је делила аутономну Србију и Османско царство. Турци су били надмоћни у људству и оружју, али је морал код Срба био изузетно висок. У лето 1876. на Алексиначком фронту гине се на обе стране. Генерали верују да ће битка на овом фронту одлучити судбину Старе Србије. Турци 20. августа артиљеријском ватром сатима бомбардују српске положаје правећи увертиру за јуриш своје пешадије. Српски ровови, са горњоадровачке стране, обрушавају се од силине смртоносних граната и куршума. Док топовска грмљавина потреса земљу, јарак Горњег Адровца бива преоран гранатама, прекривен чаурама, сломљеним пушкама и телима мртвих бораца. Обе армије спремају се за одлучујући јуриш. Тог 20. августа 1876. после неколико сати гранатирања, армије су пошле у окршај. Ипак, Николај Рајевски овога пута није повео своје руске саборце на непријатељске шанчеве. Погођен гелером током бомбардовања, Николај вечно остаје на зеленим брдима Горњег Адровца, на месту где данас стоји Руска црква Свете Тројице. Војници га сахрањују недалеко у цркви Свети Роман, отуда легенда кружи да је његово срце вечно остало у Србији. Посмртни остаци, ипак, бивају пренети у Русију. Забележено је да се Србија, док је мајка Ана Михајлова преносила посмртне остатке погинулог сина, уз највеће војне почасти опраштала од овог хероја и породице која је поднела највише жртве за слободу братског народа. Церемонији је присуствовао и сам кнез Милан Обреновић.

Овде ћемо се на тренутак зауставити и оставити по страни пуковника Рајевског као и легенду да је баш његовим ликом, Лав Толстој био инспирисан у стварању Вронског у делу Ана Карењина.

За рад истицања лепоте садашњих догађања у цркви Свете Тројице у Адровцу,важно је напоменути да је ратни и политички вихор двадесетог века од две православне братске земље, велике Царске Русије и Србије, створио две међусобно супротстављене зазорљиве творевине, Совјетски Савез и СФР Југославију,које су својом накарадном политиком бациле у запећак све врлинске стандарде христословног народа Руског и Српског.

Свесни историјских чињеница о прогону цркве након Октобарске револуције у Русији и комунистичке Титове у Југославији, није чудно да је прва Св.Литургија у "Руској" цркви Свете Тројице у Адровцу, после 1945 године, служена тек 30. септембра 1998. након четрдесет година!

2 септембра 2001. на дан погибије Н.Н. Рајевског, блаженопочивши Патријарх Српски Господин Павле уз саслужење тадашњег Епископа Нишког, а садашњег Патријарха Иринеја ,и старешине Подворја Руске Православне цркве у Београду, са јерејима, обавио је чин малог освећења цркве и том приликом служио Свету Литургију.

Пред мноштвом народа и уважених гостију из Русије, Белорусије и Србије, генералитети трију земаља , и пред члановима краљевске династије Карађорђевић и потомцима рода Рајевски, блаженопочивши Патријарх Павле рекао је тада: "Ми смо захвални Русији која је одгајила хероја који је погинуо за нашу слободу, слободу своје браће по вери и крви".

Након 2001. год. црква је отварана повремено и служена је Св.Литургија тек неколико пута годишње! Сама по себи ова вест можда и није толико необична јер треба имати у виду да и црква Св.Тројице у Адровцу дели сyдбину (или боље речено делила је) свих других цркава у српским селима.Поред мноштва нерешивих,или тешко решивих недаћа са којима је суочен црквени живот у унутрашњости(селу), једна је поражавајућа! Села у Србији су опустела ! Претежно старачка домаћинства у селу Горњи Aдровац броје једва стотинак душа,а основна школа свега два ђака!Дакле, таква судбина није мимоишла ни цркву у Адровцу.

Вронски-Толстој-Ана Карењина-Рајевски, српско турски рат, су најчешће експлоатисане теме и на неки начин као туристичка дестинација чувале су ову задужбину од зуба времена и заборава.

Нови духовни печат цркве

"Руска" црква Свете Тројице сада сјаји новим сјајем пред Творцем и пред иконама руских и српских страдалника новомученика 20. века.

Управо зато, што је до сада као војничка задужбина представљала само успомену на славну војничку прошлост, сада је место где са надом и вером у живот вечни и молитвом да нас пред Господом заступе,прослављају и величају Руски и Српски свети оци минулих времена и ововременски мученици.

"Рајевска" црква је од Велике суботе (03.04.2010.год ) храм у коме се редовно (сваке суботе) свршава Света Литургија, служе акатисти и одржавају помени у славу и част Руских и Српских светитеља .Славимо и величамо све оне настрадале мученичком смрћу ратнике и војнике Христове. Руског цара Николаја Другог и Српског кнеза Лазара.Чудотворaц Руске ратне хирургије чудесaн светитељ Св.Еп.Лука Војно Јасењецки, руски златопрсти, и српски златоусти Свети Владика Николај, страдална сабраћа тамничени и прогоњени. Војник Евгениј Родионов кога су Чечени обезглавили,предходно му понудивши помиловање под условом да се одрекне вере православне. Зар он није Милош Обилић двадесетог века? Трофим Терапонт и Василије, Христови војници, монаси зверски убијени на Васкрс у свом манастиру. Српски монаси Стефан и Харитон Косовски, одсечене главе бачен у бунар 1999. године. Српски хероји првог, другог и последњег рата: мајор Драгољуб Гавриловић,генерал Драгољуб Михаиловић, мајор Милан Тепић и руски барон Петар Николаевич Врангел, генерал беле царске руске армије...

У народу већ позната као "Руска", "Рајевска", шарена црква љубави, прота Миомир, садашњи старешина цркве, додао је и још једну дивну одредницу - "дечија црква". Наиме, у свим богослужењима која се врше у цркви, учествују у великом броју деца, ђаци из околних села која са својим вероучитељима Христијаном и Младеном у великој мери испуњавају певницу и активно учествују и одговарају на Литургији. Прислужници у олтару такође, иако дечаци, потпуно озбиљно препознају значај светиње у којој се налазе,и дају свој допринос у свечаном току литургији!

Жеља нам је да у цркви Св. Тројице заблистају на два зида (српском и руском) иконе поменутих светитеља као и оне којих ћете се и ви сетити,предложити.Дођите да саборно узнесемо молитве Господу у њихову част и наше спасење!

Света Литургија се одржава суботом у 9 часова, а редовно ће се објављивати распоред и других богослужења на нашој страници на фејсбуку.

Мирослав Мирковић

Коментари

+32 #1 Мишко 2010-09-25 12:23

Хвала свим Руским добровољцима, од генерала Черњајева(Лава од Ташкента), пуковника Рајевског,и других храбрих руских бораца који су учествовали , многи погинули у борбама против турака.
Вечно захвална Србија, нека их Бог чува!

Цитирај

+23 #2 Елена 2010-10-21 20:19

Шта jе лепа информациjа, шта йе леп чланак! Хвалим вам много. Я счастлива узнать о такой церкви и таких службах в ней.
Маштам да cам некада дойджем до Горњи Адровац...

Цитирај

+20 #3 Елена 2010-10-21 20:30

Шта jе леп чланак! Jeдноставно jесам сречна да имам ову информациjе. И мало маштам да cам некада дойдем до Горњи Адровац...

Цитирај

+17 #4 Zila 2010-12-11 16:30

Boze Isuse Hriste,neka nam zelje budu uvek iste,nek ruse i srbe tvoja ljubav spaja,samo ce tako,na zemlji biti,deo Bozjeg raja!
I Boze daj,da velika braca male brane,nek po srbiji zidaju crkve i baze,na sve strane.Monaska pesma neka se poji,crkvena zvona nek da Bog da zvone,I nek Rusija sa nama deli nuklearke i avione!Daj Boze,da Rusija svetom vlada,Rusijo volela sam te uvek,kao sto te volim sada!

Цитирај

+6 #5 Владан З, Динић 2010-12-15 19:04

Надам се да је браћи Србима и сестрама Српкињама познато да је живот грофа, пуковника Николаја Николајевића Рајевског-Вронског, послужио Лаву Николајевићу Толстоју као узор за лик Вронског у роману "Ана Карењина".

Цитирај

+2 #6 dejan 2011-12-16 14:28

prekrasan clanak ,odusevljen sam sa ovim tekstom.Dodirnulo me je jer ja slavim slavu SVETA TROJICA.

Цитирај

+1 #7 RAD VUCKOV 2011-12-17 08:25

Francuski pisac ruskog porekla Anri Troja je napisao biografiju L. Tolstoja, sto je jedna od mnogih a na mene je ostavila snazan utisak. Sam zivot Tolstoja je isto tako zanimljiv kao i njegova dela. U vreme srpskih ustanaka veliki ruski kompozitor Cajkovski se aktivno angazovao za pomoc Srbiji. Kontaktirao je i Tolstoja koji je bio vrlo nezainteresovan za neki 'narodic' zagubljen negde na Balkanu. AliCajkovski ga je pridobio i tako je Tolstoj napravio promene na kraju romana gde je sudbina Srbije dosla
ba siru svetsku pozornicu zahvaljujuci velikom piscu. Srce mi zatreperi kada cujem Uvertiru 1812 Cajkovskog posvecena srpskoj borbi za slobodu. To je jedan detalj koji nisam
naisla u komentarima i mislim da bi bio od interesa spomeniti.

Цитирај

+1 #8 RAD VUCKOV 2011-12-17 08:37

Ispravka: Na mesto 'Uvertira 1812' treba da
stoji 'Marche Slave'
RV

Цитирај

+2 #9 Мирослав Мирковић 2011-12-18 02:32

Не само да да је живот чувеног писца био занимљив већ су занимњиви и догађаји који су следили након његове смрти.Наиме ,велики писац није ни слутио да ће се његови потомци родити и живети у земљи у којој је "сместио " лик свог јунака Вронског.Праунук Лава Николаевича,рођ ен је у Вршцу где је и живео, ако се не варам негде до средине осамдесетих.Као уважени професор универзитета радио је и живео у Москви,где се касније преселио са породицом.У част чувеног професора и академика Никите Толстоја, данас један трг ,у његовом родном граду Вршцу, носи његово име.

Цитирај

+5 #10 Мирослав Мирковић 2011-12-18 02:51

Заборавих једну анегдоту!Када је један новинар правио интервју са професором ,на питање,како се осећа као потомак највећег руског писца,Никита Толстој је одговорио:"Не погрешили сте ,ја нисам потомак највећег руског писца."Новинар је био немало збуњен,а професор је наставио,"Највећи руски писац је Достојевски,а ја се презивам Толстој

Цитирај

Освежи листу коментара
РСС за коментаре на овој вести.