Николај Берђајев међу Србима

среда, 21 јул 2010 08:49

Један од најпознатијих руских филозофа ХХ века, свакако је Николај Берђајев (1874-1948). Рођен у Кијеву, у аристократској породици, већ у раној младости исказује интересовање за филозофију – са свега четрнаест година чита Хегела, Канта и Шопенхауера. Након напуштања војне школе, Берђајев студира на кијевском универзитету са којег бива избачен због учешћа у студентскимм демонстрацијама и пропагирања марксизма. Ипак, Берђајев је током времена, сасвим одбацио марксистичку доктрину, не кријући да је истовремено остао осетљив на друштвену неправду, и солидаран са онима који пате и који су угњетени. Када би се филозофија Николаја Берђајева морала сврстати у неку школу мишљења, учење или филозофски правац, чини се да би било најадекватније да се његова мисао оквалификује као хришћански егзистенцијализам. Берђајев је због својих изразито антибољшевичких ставова, као и идеалистичке филозофије за коју је црпео надахнуће у богословском наслеђу, био протеран из Совјетске Русије 1922. године. Прво време живи у Берлину, а потом се сели у Париз у којем остаје до своје смрти. Пред крај живота, 1947. године, универзитет у Кембриџу му додељује докторат теологије, а исте године бива кандидован за Нобелову награду.

Филозофски опус Берђајева препознатљив је по више карактеристика. Он промишља проблеме из различитих филозофских дисциплина – филозофске антропологије, етике, гносеологије, метафизике, филозофије историје и филозофије религије. Краће речено, његова филозофска интересовања су широка и разноврсна. Берђајев не ствара одређени филозофски систем – његова мисао је слободна, неспутана и «разбарушена». У својимм опсервацијама, често се ослања на хришћанску теолошку баштину, посебно на учења мистика. Берђајева понајвише преокупирају проблеми слободе и личности, мада знатну пажњу у својим делима посвећује и осмишљавању односа човека и Бога, положају човека у савременом и дехуманизованом свету, месту и улози хришћанства у добу у којем живимо. Осим тога, целог живота води оштру племику са бољшевизмом и другим тоталитарним идеологијама, мада критикује и модерно грађанско друштво које се одликује либерализмом и формалном демократијом. Берђајев је био врло плодан аутор, који је за разлику од многих својих колега, имао јасан, уједначен и леп стил писања, што је свакако допринело популарности његових књига. Иако је у стручној јавности перципиран као «религиозни мислилац», неки православни богослови сматрају да је суштински, Берђајев одступио од основних постулата православља (попут оца Серафима Роуза). У сваком случају, Берђајев је био, и остаће контроверзни филозоф, око чијег дела ће се и у будуће водити полемике.

На српски (хрватски) језик, дела Берђајева су почела да се преводе између два светска рата. У Вараждину (Хрватска), 1932. године, излази његово дело «Ново средњовековље». Исте године, у Београду, публикована је студија «Савремена криза културе». Две године касније (1934), такође у Београду, излази једно од значајнијих Берђајевљевих дела – «Смисао историје». У доба све заоштренијих идеолошких сукоба, 1936. године, у Београду је преведена и публикована, тада по свом садржају врло актуелна студија «Хришћанство и класна борба». Коначно, 1941. године, у Београду излази из штампе такође позната студија «Извори и смисао руског комунизма». Као што се може видети, Берђајев је српској читалачкој публици био добро познат још пре Другог светског рата. За то време, у својој домовини, он је био сасвим игнорисан и заборављен. С обзиром на релативно скромну издавачку делатност у краљевини Југославији, оволики број преведених и објављених књига Николаја Берђајева, сведочи о томе да је ондашња интелектуална јавност веома ценила његову филозофску мисао.

После Другог светског рата, када и у Југославији марксизам постане једина «пожељна» филозофија, објављивање дела Николаја Берђајева сасвим замире. Ипак, шездесетих и седамдесетих година, у време строге идеолошке цензуре, у часопису «Православна мисао» објављен је низ текстова Берђајева са религиозно-филозофском тематиком.

Коначно, осамдесетих година, када су «идеолошке стеге» полако почеле да попуштају, поново се почиње са публиковањем Берђајевљевих књига. До данас, списак преведених и публикованих студија је заиста импресиван – «Дух и реалност» (1985), «О савршенству хришћанства и несавршенству хришћана» (1985), «Руска идеја» (1987), «Самоспознаја: покушај аутобиографије» (1987), «Смисао историје» (1989), «Ново средњовековље» (1990), «Филозофија неједнакости» (1990), «Савремена криза културе» (1990), «О човековом ропству и слободи» (1991), «Царство духа и царство ћесара» (1992), «Смисао стваралаштва» у два тома (1996), «Философија слободе» – први део (1996), «Философија слободе» – други део (1997), «Трагедија и свакодневица» (1997), «Дух и слобода» (1998), «Судбина човека у савременом свету» (1999), «Опит есхатолошке метафизике» (2000), «О човековом позвању» (2000), «Нова религијска свест и друштвена стварност» (2001), «Ја и свет објеката» (2002), «Духовна криза интелигенције» (2002), «Човек и машина» (2002), «Филозофија слободног духа» (2007). Треба свакако да се напомене, да су нека од ових дела више пута штампана од истих или различитих издавача у различитим временским периодима. Све у свему, и Русија и Србија, у «случају Берђајев», имају чиме да се поносе. Русија знаменитим мислиоцем, а Србија својим интересовањем за руску филозофију.

Небојша Вуковић