У данашње време, Иван Иљин (1883-1954) представља једног од најактуелнијих руских мислилаца. Рођени Московљанин, племићког порекла, био је изузетан гимназијалац, студент, научник и предавач. Иако је студирао правне науке, и доцније написао низ расправа и студија из теорије права и државе, Иљин се у стручној и широј јавности, најчешће доживљава и третира као истакнути филозоф. Након окончања школовања на универзитету, Иљин је због стручног усавршавања, две године (1910-1912), провео у Немачкој и Француској. Након повратка из иностранства, до избијања Октобарске револуције, објављује мноштво радова из филозофије права, политике и религије, као и низ монографија посвећених немачком класичном идеализму.

Многим руским мислиоцима тог времена, револуција из корена мења живот, претварајући их, од уважених и цењених грађана и научника у својој околини, у државне непријатеље које нови режим немилосрдно прогања. И сам Иљин је шест пута био хапшен, и чак осуђен на смрт због непризнавања совјетске власти, али су се бољшевици ипак «смиловали», и најтежу казну заменили доживотним изгнанством из земље. Иљин је протеран из Совјетске Русије 1922. године, заједно са многим филозофима, научницима и уметницима.

После изгона из Русије, Иљин се настањује у Немачкој, у Берлину, у којем остаје до 1938. године, када због тортуре нациста (забрана предавања, конфискација књига), бива принуђен да пређе у Швајцарску у којој остаје до краја живота.

Иљин се првих година после Првог светског рата и револуције, политички веома ангажовао у емиграцији, непрекидно и бескомпромисно нападајући бољшевички режим, за који је веровао да кад тад мора пропасти. Уосталом, назив једног његовог списа – «Отров бољшевизма» (1931), довољно говори о томе, какво је имао мишљење о новом револуционарном режиму. Такође, Иљин се храбро дистанцирао и од нацизма. Уопште, овај изузетно оштроумни руски теоретичар, није прихватао ни један политички режим који је промовисао гушење људске слободе, без обзира шта је био главни мотив – социјална правда (код бољшевика), или моћ нације (нацисти). Феномен слободе, иначе код Иљина представља једну од главних тема и мотива у његовом богатом опусу. Осим тога, Иван Иљин је озбиљно, темељно и дуго (понекад чак и деценијама), промишљао одређене етичке, политичке, педагошке, богословске и социјалне проблеме. Оно што га издваја од осталих руских филозофа тог времена, јесте његова безгранична оданост и посвећеност својој отаџбини – Русији – о чијој је будућности, обнови и преуређењу, написао мноштво надахнутих страница.

Данас је Иван Иљин често цитиран мислилац – на њега се позива чак и садашњи премијер (и бивши председник РФ) Владимир Путин, као и многи други државни функционери и јавни делатници Русије (попут режисера Никите Михалкова). Савремена Русија је препознала значај Иљиновог дела, и на иницијативу државног врха и мноштва познатих личности, 2005. године, Иљинови земни остаци су пренети у Русију, и положени у некрополу Донског манастира у Москви. Поред тога, држава је откупила и његову архиву у иностранству, и она ће у времену које долази, бити доступна свима које интересује лик и дело овог истакнутог руског мислиоца.

Мање је познато да је Иван Иљин имао врло афирмативан став према Србима. У Србији, Иљин се задесио судбоносне 1914. године, баш за време првих српских победа над Аустријанцима, и како је сам рекао,  «оно што је онда видео не може никада да заборави». Београд га је дочекао и 1934. године, када је одржао неколико предавања о руском народном карактеру, судбини и будућности Русије. 17. новембра, исте године, у Руском дому у Београду, на 40-ти дан од смрти краља Александра I. Иљин каже: «Са неизмерном жалошћу видимо да смо сведоци да је Његов живот престао пре решења и завршетка Његовог југословенског, и општесловенског, и европског и општељудског посла, да нашим надама није било суђено да се остваре...»

Много година касније, након окончања Другог светског рата, када су и у Југославији, комунисти дошли на чело државе, оштро се противећи тези да «сваки народ има онакву власт какву заслужује», Иљин се пита – Зар су наша браћа Срби «заслужили» владавину Јосипа Броза и Моше Пијадеа? У Србији (Југославији), између два рата, објављено је неколико Иљинових радова и предавања. Још 1926. године, објављен је рад «Отаџбина и ми». Иљинова предавања из 1934. године, пропратио је најзначајнији српски дневни лист «Политика». Годину година касније (1935), светлост дана је угледала значајна Иљинова студија  «Пут духовне обнове».

Последњих година, на српском језику је објављено више Иљинових књига: «Пут духовне обнове (1998), «О супротстављању злу силом» (2001), «Пут ка очигледности» (2001), «У потрази за праведношћу» (2001), «Појуће срце» (2009), «Загледан у живот» (2010), «Поглед у даљину» (2010).

Надајмо се, да се овај списак неће на овим насловима завршити. Српска читалачка публика заслужује барем још толико преведених дела, јер од Иљина се има шта научити. Његов опус може нам бити поуздан путоказ, куда и како даље, у свету препуном неизвесности, изазова и искушења.