РУСИ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА

“Самог Врангела као да сад гледам својим очима. Веома висока стаса и необично танка струка, кретао се карловачким улицама брзим ситним корацима, одевен у дугачки козачки кафтан црне или смеђе боје, стегнут у струку толико да се чинило да ће се једног дана из чиста мира преломити. Лице му није било изразито и као да је крио поглед од других. На глави козачка капа, слична камилавци, само у горњем делу нешто шира и виша. На ногама дугачке црне чизме од танке коже, сасвим припијене уз ногу и без потпетица. Више се не сећам да ли је носио и неки опасач, но пред очима ми се привиђа нека врста кратког мача у црним кожним корицама, но ово не могу данас више проверити, па зато ни поуздано тврдити”.

Овако је, у последње време често спомињаног руског генерала и барона Петра Николајевича Врангела, чија биста је откривена у Сремским Карловцима, описала професорка Карловачке гимназије Теодора Петровић Мајица у својој књизи “Сећања”. О генералу Врангелу, последњем главнокомандујућем Белих Руса који је с делом своје војске и избеглица после Октобарске револуције уточиште нашао у Сремским Карловцима, осим Теодоре Петровић писали су и академик Дејан Медаковић у “Ефемерису”, Вида Огњеновић у “Отровном млеку маслачка”, а помиње га и у приповеци “Носталгија” из најновије књиге “Права адреса”. И не само њега.

Седамдесет девет година од смрти овог генерала лајтанта, изданка прибалтичке породице барона, витеза Тевтонског монашког реда који по писаним траговима потичу из 13. века, знатно касније него што је место нашао у књижевности и историјском штиву, његови сународници подижу му споменик у непосредној близини карловачког “шпитаља”, градске болнице, у којој је неко време био смештен. Врангелова биста, рад руског вајара Аземше Василија у Доњем крају у Карловцима трајно је сведочанстово његовог краткотрајног битисања у тој вароши (1922-1926), али и први споменик руској емиграцији који је после другог светског рата подигнут негде у свету.

- Мој отац Василије Самојлик је био јако млад када је 1921. године са Врангелом доспео у Карловце, након неколико месеци проведених на албанској граници и претходног потуцања по Цариграду, Галипољу и другде - приповеда нам Олга Цвјетковић, професор немачког језика у пензији, кћерка Василија Самојлика. -Рођен је 1899. године у месту Кисјаковскаја, удаљеном 95 километара од Ростова на Дону а према Краснодару. Имао је 19 година када је отишао од куће оставивши родитеље, два брата Павла и Андреју и сестру Парскеву. У почетку се дописивао са својим оцем, али после једног писма у ком га он обавештава да због његовог одласка са Врангелом има много проблема, преписка је прекинута и он никада више никакавих вести није имао о својим најближима који су остали у Русији. Видевши да од повратка у домовину нема ништа, мој отац је морао нешто да ради, па се запослио у Стефанеуму као економ и тамо је упознао своју будућу супругу Милу, са којом је имао шесторо деце – Миленка, Радослава, Татјану, Николу, Владимира и мене.

По сећању наше саговорнице, остали Руси изузев њеног оца и Пономаренкових, нису имали порода. То потврђује и добар познавалац руске емиграције Алексеј Арсењев, који је истражујући књиге крштених, венчаних и преминулих парохијана Руске цркве у Карловцима, а ослањајући се и на друге изворе , дошао до податка да је у овој вароши до 1942. године рођено свега осморо деце. Према Арсењеву, управо ти статистички подаци указују на особеност руске колоније у Карловцима , коју су претежно чинили старији образовани људи. “У Карловцима су смештене две кохерентне скупине избеглица. Захваљујући њима ово место добија посебан значај међу колонијама руских емиграната у нашој земљи. Од око две стотине људи било је пар десетина који су играли запажену улогу у верском и војнополитичком животу целокупне руске дијаспоре”, тврди Арсењев. “Прву скупину чинили су јерарси Руске православне цркве. Средином јула 1921. године овамо је упућена и главнина Штаба главнокомандујућег Руске армије генерала Петра Николајевича Врангела. Поред официра и свештенства у трећој групи Руса били су интелектуалци, професори Богословије и Гимназије.

Професор др Бориша Вуковић са дубоким поштовањем присећа се “ђедушке” или “дедушке”, Димитрија Сергејевича Перегордијева, пуковника кубанских Козака. У Карловачкој гимназији је предавао кратко руски језик, а потом све до пензионисања певање и био диригент школског хора.

Имали и своју цркву

По доласку у Карловце Русима је уступљен подрум Старог патријаршијског двора који су они преуредили у капелу. У Карловцима је иначе било и седиште руске Заграничне цркве и одржана два општеемигрантска сабора.

- Као деца смо се често играли код Двора, вирили унутар просторија руске цркве - вели Олга. - Никад нећу заборавити круну, опточену разнобојним камењем, за које смо ми мислили да је драго. У тој цркви смо крштени.

Последњи је крштен у капели 1940. године њен најмлађи брат, а после тога црква је пресељена у Београд.

- Становао је у Пупиновој улици 13, испод Магарчевог брега - сећа се др Бориша. - Имао је кратку карактеристичну фризуру с мало косе напред. По Карловцима се кретао скоро увек на бициклу са особеним усправним положајем тела, као да јаше на коњу. Памтим га као изванредног диригента из више разлога. Тражио је апсолутну дисциплину у хору, почев од постројавања по висини, па до безрезервне посвећености диригенту. Био је козачки строг, а када је неко био непослушан, говорио је: “Истераћу, записаћу, казнићу”, али је у души био добар и племенит човек. Под његовом диригентском палицом певали смо веома успешно широк репертоар српских, а посебно руских песама. Имао је посебан начин дириговања са веома наглашеним постепеним прелазом од фортисима до пиана и обрнуто, што је било тешко извести, али ефектно. Познавао сам скоро све руске породице у Карловцима, а посебно Самојлик и Кирјакове. Памтим и Дорофејева, власника кафане у Железничкој улици, где смо тајно као ђаци одлазили. Памте Карловчани и професора Богословије Бориса Селивановског, Маријану Ниловну Малахову која је у основној школи предавала ликовно…

“Ти први емигранти нису се у почетку дружили с мештанима. Окупљали су се у старој згради Благодјејанија… Неки су у њој и становали, а ту им је била и велика библиотека са одабраним књигама, претежно руским, донетим из домовине. Много пута сам се упитала како су успели да пренесу мноштво књига, и не само њих , већ и своје иконе, самоваре, понеки део намештаја и мноштво скупоценог накита, од чије је продаје већи део њих овде живео. Тада су Карловцима колали златно прстење, наруквице, огрлице, сатови, што се понегде могло добити и у бесцење”, забележила је Теодора Петровић.

- Становали смо у Мажуранићевој 9, била је то црквена кућа - наставља Олга Цвјетковић причу о свом пореклу. - Моји испрва нису могли да се венчају, јер тата није имао ништа од докумената, па су тај проблем решили тако што су Константин Кирјаков и Андреја Месак сведочили за њега. Они су и нас децу крстили. Месакови су живели у истом дворишту као и ми, па када се за имендане, Божић и Ускрс окупимо код Месакових, певали смо руске песме. Тата је тражио да ја певам, а он би плакао. Био је тужан човек, ретко сам га виђала насмејаног. Шкрт на речима, увек намргођен, озбиљан и обраћао нам се увек заповедничким тоном.

После Стефанума радио је неколико лета на карловачком купалишту, а онда постао рибар у Рибарској задрузи, где је остао до пензионисања. У комшилуку су нам били Кирјакови, веома богата породица која је нама, јер смо били сиромашни, пуно помагала. Бабушка и Дедушка, како су сви звали Кирјакове, имали су унука Валођу, који је трагично изгубио живот. Тата је често одлазио код њих, с њима размењивао мисли и причао на руском да му буде лакше. У наше двориште код кумова Месакових, долазили су Руси. Међу њима добро се сећам Соколова, директора циглане. Он и његова супруга, пошто нису имали деце, усвојили су сина нашег кума, Кољу. Понекад је долазила и Ана Логинова зубарка, другарица Соколове жене. Ана је имала ординацију преко пута поште и, сећам се, машину за поправку зуба на ножни погон. Врло добро памтим и жену Бориса Селивановског, и то по шеширу, карнерима, белим чипкастим рукавицама и изразито руменим образима. Личила је на принцезу. Нећу заборавити ни Чижова, Ступникове…

Следећи очеве речи “ако будете имали прилику, идите, видите како је тамо лепо” , Олга се 1990. године запутила у његов родни крај у потрази за родбином. Доживела је величанствен дочек, али није успела никога од рођака да пронађе, па чак ни траг о њима.

- Прво сам дошла до закључка да они о тој теми у то време још нису смели отворено да причају, а потом сам од председника тамошње општине сазнала да су многи раскулачени , одузета им земља и послати у Сибир, где им се изгубио сваки траг…Вероватно и мојима.

Иако у Карловцима данас, осим Самојликових и Пономаренкових, нема изданака руских породица које су са Врангелом побегле из Русије, траг о њиховом животу овде није избрисан. Напротив, осим кроз литературу, гробове на Чератском гробљу и сећања Карловчана, однедавно је и спомеником генралу Врангелу ојачан.

Зорица Милосављевић Послато 22.12.2007 од