Индекс чланка
Из сећања на митрополита Антонија (Храповицког)
Страна 2
Све стране

Протојереј Теодор Шевцов се родио у Краљевини Југославији. Његови родитељи (мајка– рођена Московљанка, отац – из града Бутурљиновка Вороњешке губрније) су 1920. године напустили Русију. 1930-те године породица је живела у  Сремским Карловцима.

Касније, четрдесетих година, били су принуђени да се преселе у Аустрију, а потом у САД. Теодор Шевцов је завршио факултет у Северној Каролини и 30 година је радио у својој струци, као хемичар.1985. године, на предлог епископа Илариона (сада митрополит, првојерарх РПЗЦ), Теодор Шевцов је рукоположен у свештенички чин. Служи у Николајевској цркви у граду Стратфорд (држава Кентаки).  2003. године га је у чин протојереја рукополижо сада упокојени митрополит Лавр.

Као дете је отац Теодор прислуживао у цркви  митрополиту Антонију (Храповицком). Те службе и лик митрополита Антонија су му остали у памћењу за цео живот.

Наша породица је живела у Србији, у градићу  Сремски Карловци, од 1934. до 1937. године.

Добро памтим владику митрополита Антонија и његовог нераздвојног келејника архимандрита Теодосија (Мељњика) у последњим годинама живота владике Антонија, када је он већ био слаб, али му то није био разлог да мање служи у веома скромној руској цркви Рождества Пресвете Богородице у Карловцима. Владика Антоније, ако не би лично служио, неизоставно је присуствовао Богослужењима.

Сремски Карловци су били тада, а и данас, важан духовни и административни центар Српске Православне Цркве. У центру градића се налази велика Саборна црква, а поред ње  – прелепо велико здање  Српске Патријаршије са невеликом, али прелепо живописаном црквом са становима и келијама, библиотеком и великом салом за свечане седнице и пријеме. У Карловцима се такође налази Српска православна Богословија, основана 1794. године, и најстарија Српска православна гимназија са богатом библиотеком старих рукописа и духовне литературе (основана  1749. године).

До данашњих дана пуно звање Српског Патријарха је Архиепископ Пећки, митрополит Боградско-Карловачки и Патријарх Српски (Архиепископ Пећки зато што је Српска Патријаршија основана у старом граду Пећи у јужној Србији 1340-их година).

1921. године Сремски Карловци постају центар Руске Православне Заграничне Цркве после преласка ту из Константинопоља Више привремене црквене заграничне управе на челу са митрополитом Антонијем (Храповицким), а по позиву Српског Патријарха Димитрија, у марту 1921. године. Нешто раније је у Сремске Карловце дошао и  митрополит Евлогије (Георгијевски), који је тада био пријатељ митрополита Антонија и члан  ВПЦЗУ. Касније, како је познато, митрополит Евлогије је прешао у Париз.

Од 1921–1922. године руска колонија у Сремским Карловцима се значајно увећала доласком великог дела штаба Добровољачке армије генерала П.Н. Врангеља. У лето 1922. године у Сремске Карловце је дошао и сам генерал Врангељ. Осим војних лица и свештенства, значајну групу Руса у Сремским Карловцима тог времена је чинила и интелигенција. Многе од њих су позвали Срби као предаваче на Богословији и у познатој карловачкој гимназији. Неких од њих се лично сећам, као на пример Николаја Васиљевича Соколова, Ане Степановне Логинове и Владимира Семјоновича Курочкина.

Треба посебно подвући, да значајна већина руског народа која се тада обрела у иностранству није сматрала себе имигрантима са циљем да цео живот остану у другој земљи. Сматрали су се привременим избеглицама, које се спашавају од неумитног страдања од бољшевика Совјетске Русије. За њих је одлазак из Русије и њихов боравак у иностранству била трагедија, у већини случајева повезана са великим тешкоћама, лишавањима и немаштином (некада на граници сиромаштва). Осим тога, било је и душевног страдања, с обзиром на то колико су грозничаво волели Русију и сматрали себе у већој или мањој мери кривим због напуштања отаџбине и свега што је у вези са тим. Сви су они болно преживљавали страшне вести  о терору, глади, уништавању духовништва, интелигенције, храмова и духовних вредности у совјетској Русији. Због тога су брижљиво и са љубављу желели да сачувају и васпитају своју децу у духу љубави према Русији и свему руском, а посебно према православној вери и руском језику. Из својих оскудних средстава, понекад уз помоћ Срба,  градили су цркве, организовали руске школе, омладинске секције итд.

Знам како је владика митрополит Антоније говорио њему блиским људима: «Шта смо доживели! Постали смо толико сиромашни, да ни за шта немамо средстава». Зато нам је сада веома жалосно да понекад слушамо приговоре из савремене Русије, да су «загранични Руси седели у иностранству , на сигурном и у изобиљу». Да ли је правично прекоревати људе, који су претрпели бродолом руске државе, изгубили буквално све, једва спасли своје животе и нашли уточиште у страним земљама без средстава за живот, као и без знања језика тих земаља?

Чињеница вредна пажње је, да је у европским земљама, а делимично и у Србији, било далеко лакше добити добар положај или посао онима који имају држављанство те земље, али веома много руских емиграната, поносних на своје руско држављанство, из патриотских разлога, нису примали држављанство земље у коју су се доселили. Пошто пређашње Русије као државе више није било, а ти људи ни по коју цену не би пристали да буду држављани  СССР, званично су сматрани «апатридима».