Беседа сa протојерејом Теодором Шевцовим, настојатељем Николајевског храма у  Стратфорду (држава Кентаки, САД) Данас у храму служи протојереј Теодор Шевцов, један од најстаријих свештеника Заграничне Цркве, који је добро познавао легендарног конструктора.

Основан у XVII веку, Стратфорд, који се налази у држави Кентаки (САД), посебно привлачи раскошним пејзажима и богатом историјом. Сматра се постојбином америчке производње хеликоптера. Овде је 1939. године руски имигрант, млади конструктор Игор Сикорски, тестирао свој први хеликоптер и на периферији града изградио прве погоне будуће фабрике. Касније ће његово име постати познато у целом свету, а корпорација «Сикорски Еркрафт» ће постати империја производње хеликоптера и снабдеваће хеликоптерима комерцијалне превознике и војске.

Данашњих дана, као и средином прошлог века, «код Сикорског» ради добра половина мушког рускојезичног становништва Стратфорда. Али, ван граница «руског» Стратфорда, мало коме је познато да је знаменити авиоконструктор, некада студент Кијевског политехничког института Игор Иванович Сикорски, који се прославио својим авионима «Иља Муромец» и «Руски витез», био дубоко верујући човек. Емигрирао је после револуције у Сједињене Државе, тамо написао и издао књигу о Господњој молитви, много се ангажовао у време оснивања прве православне парохије у граду  – Николајевског храма, – који је 15. децембра 2009. године обележио своју 90-годишњицу.

***

– Игор Сикорски је био веома скроман човек. Претпоставимо да стоји 15 људи у групи, Игор Иванович би био најнезапаженији међу њима.Такође и у разговору, не знајући његов лик, Американци би га питали чиме се бави. А он би скромно одговарао: «Радим  “код Сикорског”».

Сикорски није био превише разговорљив, више је слушао него говорио. Али, када би га питали, причао је о себи, о свом искуству.

Он се «заразио» хеликоптерима почетком прошлог века, када је авијација била тек у повоју. Али, сви, па чак и Американци су сматрали да та идеја не заслужује пажњу и предлагали да се узалуд не губи време на хеликоптере, него да се одмах пређе на конструисање авиона.

Ипак, Сикорски је у Стратфорду изградио фабрику – тада још скромно предузеће – и почео да окупља руске раднике. Сви наши парохијани-мушкарци су радили код Сикорског, у том моменту најкрупнијег послодавца у граду.

– За име Сикорског се везује и оснивање  Николајевске парохије…

Игор Сикорски

– Парохија је успешно организована захваљујући залагањима Игора Ивановича. Крајем 1920-их година око ње се у  Стратфорду сабрала руска општина. 15. децембра 1929. године је основана парохија, а храм је саграђен 12. октобра 1941. године и посвећен светитељу Николају Чудотворцу.

У почетку се парохија налазила у приватној кући у Лејк Стриту. Већина парохијана су били имигранти, тек пристигли у Америку из Немачке, Аустрије, Југославије, већином врло интелигентни људи. Скоро сви, а међу њима и мој отац, Иван Иванович Шевцов, су сматрали себе избеглицама. Нису веровали да отпочињу трајни живот у Америци, маштали су и надали се да ће се пре или касније вратити у Русију. Без обзира на то, где год би се населили, прво су оснивали цркве.

Сам Игор Иванович у то време није био корифеј авиоконструкције, није имао велика средства, али није одустајао од изградње храма. Први настојатељ, тада још кућног храма је био јеромонах Пантелејмон (Нижњик), а помагао му је отац Јосиф (Колос). Касније су се они преселили у Џорданвил, где су 1930. године на пустом пољу основали монашку општину и почели да граде манастир. Изградња Николајевског храма је завршена 1941. године, а тада већ «зрео» Сикорски је узео значајно учешће у изградњи. Већини парохијана су зараде, наравно, биле мале, али су прилагали за општину. Игор Иванович је био члан парохије до своје смрти. У храму је имао «своје» место, слева од олтара, и он је свих година стајао на истом том месту.

– Оче Теодоре, да ли сте Ви већ тада прислуживали у олтару?

– Да, имао сам већ солидно искуство прислужитеља, од пете-шесте године. Још као дете у Сремским Карловцима сам прислуживао у цркви митрополиту Антонију (Храповицком).

Почев од 1922. године, тамо је било веома много Руса, од којих је већина отишла из Русије после револуције захваљујући митрополиту Антонију и генералу Пјотру Врангељу.

Имали смо скромну цркву, али су сви стајали и молили се са страхопоштовањем, нико није говорио гласно у храму. Још тамо сам учио како се треба понашати у олтару, односити према Богослужењу. 1948. године, после задржавања у избегличком логору у Немачкој, допутовали смо у Америку. Тада ми је било 18 година.

После оца Пантелејмона од 1931. до 1969. године настојатељ храма је био протојереј Стефан Антоњук. Сећам се, замолио ме је да му помогнем, да постанем чтец на клиросу. Хтео сам да помогнем, али нисам знао да читам на црквенословенском, и он је почео да ме учи. У то време сам радио као хемичар, о свештенству нисам помишљао, сматрао сам се недостојним тога. Био сам, може се рећи, активан парохијан. Но, 1971. године митрополит Филарет (Вознесенски) ме је приметио и  посветио за чтеца, а након три године рукоположио у чин ђакона. И након још око  14 година митрополит Иларион ме је рукоположио у јереја. Служио сам у Магопаку, у Јовано-Претечском храму у Вашингтону и истовремено радио у струци као хемичар.

Шест година служим у Николајевском храму у Стратфорду, где је и започео мој црквени живот у  Америци.

– Оче Теодоре, ваш класични руски језик изненађује не само америчке Русе, него и Русе у Русији, и изазива сумњу у то да је ваша домовина Краљевина Југославија, а да сте у домовини својих предака били, како често истичу, тек 2003. године. Тај Ваш долазак је већ био у свештеничком чину. А Ваш сусрет са тада још совјетском државом  се десио далеко раније, зар не?

– Моји преци су пореклом из града Бутурљиновка у Вороњешкој области. Тамо сам заиста први пут био 2003. године. Онда је уследио други одлазак –  2007. и трећи –  2008. године.

А мој први прави долазак у СССР је крајем 1950-их година у својству члана делегације америчких хемичара. Дуго су тражили преводиоца за ту делегацију, при чему не обичног преводиоца, него баш хемичара, који влада не само руским језиком него и стручном терминологијом.

Двоје од старих емиграната, којима су понудили да путују, су  одбили да иду у СССР, где је по њиховим речима , «био терор и мирисало на крв».

И онда су у картотеци удружења америчких хемичара организатори путовања пронашли Теодора (Феодора) Шевцова, младог специјалисту за  пластичне масе, једне од највећих хемијских компанија у САД. Понудили су да путујем. Прихватио сам.

Допутовали смо по позиву Министарства хемијске индустрије.У Москви је наша група од девет људи – председници и потпредседници водећих хемијских компанија, одсела у хотелу «Украјина». Тада сам био сасвим млад, још «зелен» хемичар. Примио нас је лично министар хемијске индустрије СССР Тихомиров.

Током шест недеља, боравили смо у предузећима у Владимиру, Орехово-Зуеву, Лењинграду, Тбилисију и – мање од недељу дана у Москви.

Уз тако обиман програм, није било могућности да се одвојим од групе и одем у храм. Само сам у Владимиру рано ујутро успео да одем на Богослужење у  Успенски храм – те године су обележавали његову  850-годишњицу. Био сам задивљен величином храма.То ми је био најзначајнији утисак о црквеном животу са тог путовања.

У Москви сам ипак замолио за одсуство и уместо посете изложби хемијске производње, узео такси и отишао у Старо-Коњушенују уличици где се родила моја мајка Вера Митрофановна Павловскаја, рођака композитора Александра Димитријевича Кастаљског.

Било је ограничено време, тако да сам без журбе, овом уличицом могао да прошетам тек после пола века –  2007. године.

А  2003. године сам открио да ми у Вороњежу живи сестра од стрица – Марија Степановна Шевцова, професорка руског језика са 34-годишњим стажом. Дописивали смо се и 2007. године сам допутовао у Вороњеж. Тамо сам имао част да служим у  Васкресењском храму, а тада сам и  много шетао по граду мојих предака.

– Оче Теодоре, имали сте срећу да се дружите и служите са познатим и уважаваним људима: свештенослужитељима, научницима, привредницима  – са људима који су ушли у руску историју ван граница Русије.Ко Вам је дао животну поуку за памћење?

– Већ сам говорио о задивљујућој скромности  Игора Ивановича Сикорског.Желео бих да испричам још једну поучну причу, нешто што ми се догодило непосредно пред почетак мог ђаконског служења.

То се догодило у Магопаку. Завршила се служба, а служио је митрополит Филарет (Вознесењски). Владика је почео да држи проповед. У томе долази код мене протођакон Никита Чакиров и прича ми следећу причу. Посрећило му се једном да служи са  светитељем Јованом (Максимовичем) управо на овом месту – у Магопаку. Светитељ је казивао проповед. А сви су већ негде журили, разговарали… Придружио се и отац Никита општој ужурбаности и размишљао: «Ваљда ће владика ускоро завршити казивање». На крају је светитељ завршио и обратио се оцу Никити речима: «А ти, Никита, шта лоше размишљаш о мени?»

«Када будете служили као ђакон, – наставио је отац Никита, – никада у олтару ни о чему са стране не размишљајте и ни у ком случају ни о коме не мислите лоше». То је једна од најзначајнијих поука коју сам добио.

Извор: Православие.RU