Индекс чланка
О једној хришћанској смрти
Страна 2
Све стране

Свештенику само његово служење, открива нешто, што више никоме није доступно. Нећу овде помињати служење Божанствене литургије: које се врши на престолу Божијем и у тренутку Евхаристије је заиста изнад сваке могућности описивања. Али, осим литургије, свештенство има тако велике могућности спознаје нашег света и човека, о каквим други људи просто не могу ни сањати.

Лекар и свештеник неретко присуствују последњим минутима земаљског живота хришћана. Али само је свештеник једини сведок последње исповести. И ствар није искључиво у томе, због чега се каје онај који умире: греси људи,су као по правилу, једни исти. Но свештеник постаје очевидац, а често и учесник упечатљивих догађаја разоткривања тајне Божијег Промисла о човеку.

Древно предање је до нас донело Христове речи: "У чему те затекнем, у томе ћу ти и судити". Међу црквеним народом је од давнина сачувано веровање, да ако је човек пред смрт, удостојен причешћа Светим Христовим Тајнама, његова ће се душа одмах вазнети Богу, не пролазећи кроз сва посмртна искушења.

Некада сам се чудио, како су неки људи, (а таквих примера је врло много) могли целог живота долазити у храм, чак бити монаси, свештеници или епископи, али пред смрт би се околности наместиле тако, да су они умирали без причешћа. А други – који у храм уопште нису ишли, живели, како би се рекло, као неверници, а у последњим данима исказивали не само најдубљу веру и покајање, него и, изнад свих очекивања, Господ их је удостојио причешћа Својим Телом и Крвљу.

Једном сам о томе питао оца Рафаила. Он је само уздахнуо и рекао:

– Да, причестити се пред смрт!.. О томе се може само маштати! Мислим, да, ако је човек цео живот проживео ван Цркве, али се у последњем моменту покајао, још се и причестио, Господ му је то даровао, сигурно за неко посебно тајно доброчинство. За милосрђе, на пример.

Затим се отац Рафаил мало замислио и сам себе исправио:

– Мада – о чему ми говоримо? Ко од људи може знати путеве Промисла Божијег? Сетите се код пророка Исаије: «Мисли Моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви Моји путеви». А ми некад тако оштро судимо нецрквеним људима! А заправо, ми једноставно ништа не знамо!

У јесен 1994. године је код мене у Сретењски манастир, ужурбано дошао пријатељ са факултета Дмитриј Таланкин. Већ много година га нисам видео. Дима је донео тужну вест: професор са нашег факултета, велики глумац и режисер Сергеј Фјодорович Бондарчук је био на самрти. Дмитриј ме је тражио, да би ме позвао да исповедим и причестим умирућег, који је био пријатељ њихове породице.

Нисам видео Сергеја Фјодоровича од својих студентских дана. Али сам знао да су његове последње године биле помрачене ружном хајком. Истакнутом уметнику су то приредиле колеге из кинематографске бранше. Сергеј Фјодорович је све стоички издржао.Осим свестраног талента, Бондарчука је одликово и чврст, храбар карактер. Али је његово здравље било трајно нарушено.

Што се духовног живота Сергеја Фјодоровича тиче, после крштења у детињству, он се школовао и живео у атеистичкој средини. Било ми је познато, да је у позним годинама, сам дошао до спознаје Бога. Веронауку није стекао у Цркви, него у религиозним радовима Лава Николајевича Толстоја, генијалног писца, којем се дивио. Толстој, како је познато, је крајем  XIX века свету предложио оснивање сопствене религије. Неколико генерација руских интелектуалаца је преживело искушења толстојизма. За неке од њих је однос према свом идолу понекад добијао облик правог верског обреда.

Дима Таланкин је рекао, да је током последњих недеља, уз физичко страдање Сергеја Фјодоровича, стигло и неко сасвим чудно и тешко духовно мучење. Пред њим су се, као стварне,  појављивале слике давно умрлих људи, које је Сергеј Фјодорович раније познавао: – познати глумци, колеге из струке. Сада су се они јављали у најчудноватијем, застрашујућем лику и и мучили болесника, не дајући му мира ни дању ни ноћу. Лекари су покушавали некако да му помогну, али безуспешно. Измучен тим кошмарима, Сергеј Фјодорович је покушавао да нађе спас у тој својој религији. Али, чудне придошлице, које су запоселе његову свест, су се ругале и мучиле га још више.

Следећег јутра, у стану Бондарчука, су ме дочекали супруга Сергеја Фјодоровича, Ирина Константиновна, и њихова деца – Аљона и Феђа. У целом дому је владала тужна полутама. Све је овде, чини се, било испуњено страдањем  – и болесника на самрти, и његове вољене породице.

Сергеј Фјодорович је лежао у великој соби са прозорима потпуно прекривеним завесама. Болест га је много променила. Наспрам кревета, директно пред очима болесника, висио је велики, прелепо урађен портрет Толстоја.

Поздравивши се са Сергејем Фјодоровичем, сео сам уз његову постељу. На почетку нисам могао да му не испричам са коликом благодарношћу се ми, дипломци разних факултета Државног универзитета кинематографије (ВГИКа), сећамо сусрета са њим, током наших студентских година. Сергеј Фјодорович ми је са захвалношћу стиснуо руку. То ме је охрабриило, и прешао сам на главни циљ свог доласка.

Рекао сам, да се ту налазим, да подсетим на драгоцено знање, које Црква негује и преноси са покољења на покољење. Црква Христова не само што верује, него и зна, да физичка  смрт  – уопште није крај нашег постојања, него је почетак новог живота, за који је човек предодређен. Да се тај нови живот открива људима, оваплоћеним Богом – Господом Исусом Христом. Говорио сам и о прелепом, дивном свету, бесконечно добром и светлом, у који Спаситељ уводи свакога, ко у Њега верује свим срцем. И о томе, да се за велики догађај смрти и преласка у нови живот треба припремити.

Што се тиче застрашујућих виђења, која га болесног толико муче, без устезања сам му причао о учењу Цркве о утицају палих духова на нас. Савремени човек се са великим тешкоћама дотиче ове незгодне теме, али Сергеј Фјодорович, који је на сопственој кожи искусио реалност присуства тих немилосрдних духовних бића у нашем свету, је слушао са великом пажњом.

У предворју смрти, када се човек приближава граници нашег и оног света, раније непробојна духовна завеса између тих светова се тањи. И, самом себи неочекивано, човек може почети да увиђа, за њега нову реалност. Но главни потрес често бива то, што та нова реалност, која се открива, постаје необично агресивна и уистину - ужасна. Људи, који су далеко од живота Цркве, не схватају, да услед неокајавања греха и страсти, човек постаје доступан деловању духовних бића, која се у Православљу називају демонима.

Они су ти који застрашују умирућег, узимајући лик особа, које је он некада познавао. Њихов циљ је  – да човека доведу у стање страха, сметености, ужаса, у одређени вид очаја. Како би у други свет душа прешла у измученом стању потпуног одсуства наде за спасење, вере у Бога и наде у Њега.

Сергеј Фјодорович је све саслушао видно емотивно. Било је видљиво, да је много тога он сам већ разумео и доживео. Када сам завршио, Сергеј Фјодорович је рекао, да би из свег срца желео да се исповеди и причести Христовим Тајнама.

Пре него што сам остао насамо са њим, морао сам учинити још две важне ствари. Прва од њих није била компликована. Са Аљоном сам размакао тешке завесе на прозорима. Сунчева светлост се одмах разлила по целој соби. Затим сам замолио укућане Сергеја Фјодоровича да на тренутак пређу у другу собу, и, како сам могао, објаснио им да неутешни бол и туга породице још више погоршавају душевну бол умирућег.

Прелазак наших ближњих у други живот – тај догађај је наравно тужан, али није разлог за очајавање.Смрт – није само бол за човеком који нас оставља. То је и велики празник за хришћанина – прелазак у вечни живот! Неопходно је свим силама помоћи му да се припреми за тај важан догађај. И свакако, не појављивати се пред њим у стању унинија и очаја.Замолио сам Ирину Константиновну и Аљону да припреме празнично послужење, а Феђу – да пронађе најбоља пића, која имају у кући.

Вративши се код Сергеја Фјодоровича, рекао сам, да ћемо се сада припремати за исповест и причешће.

– Али ја не знам, како се то ради, – рекао је Бондарчук у поверењу.

– Ја ћу Вам помоћи. Само, да ли Ви верујете у Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа?

– Да, да! Верујем у Њега! – срдачно је изговорио Сергеј Фјодорович.

Затим је одједном, сетивши се нечега, застао и погледао у портрет Толстоја, који је висио на зиду испред њега:

– Сергеј Фјодорович! – оштро сам рекао. – Толстој је био велики, истакнути писац! Али Вас он никако не може заштитити од  тих страшних виђења. Од њих Вас може одбранити само Господ!

Сергеј Фјодорович је климнуо главом. Требало је припремати се за извршење Свете Тајне. Али, на зиду пред очима болесника је још увек, као икона, висио портрет његовог генија. И једино место у соби, где су се могли поставити Свети Дарови за припрему причешћа, је било на комоди испод слике писца. А то је било незамисливо! Толстој за живота не само да је одбијао да поверује у Тајне Цркве – дуго година им се он намерно и сурово ругао. Посебно оштро је писац исмевао баш Тајну причешћа. Сергеј Фјодорович је то знао, ништа мање него ја, и било му је јасно, да би причешће пред портретом Толстоја у сваком случају било богохулно. Уз његово одобрење сам портрет пренео у дневну собу. И то је била друга ствар, коју је било неопходно урадити.

У дому Бондарчукових се налазила стара икона Спаситеља у ризи од потамнелог сребра. Са Феђом сам је ставио испред болесника, и Сергеј Фјодорович, је оставивши иза себе све прошло и привремено, учинио то, чему га је Господ Својим Промислом водио годинама и деценијама. Веома дубоко, храбро и искрено се исповедио пред Богом за цео свој живот. Потом је у собу ушла његова породица, и Сергеј Фјодорович се први пут после свог далеко-далеког детињства причестио Светим Тајнама Христовим.

Сви су били задивљени, са каквим осећањима је он то учинио. Чак је и израз бола и мучења, који није силазио са његовог лица, сада негде нестао. Наместили смо сто поред постеље. Феђа је свима сипао по мало лепог вина и очевог омиљеног старог коњака. Приредили смо спокојно и радосно славље, честитајући Сергеју Фјодоровичу прво причешће и пратили га на  «пут свега земаљског», којим ће ускоро поћи.

Опраштајући се, опет сам остао насамо са Сергејем Фјодоровичем. На листићу хартије сам записао и пред њега ставио текст најједноставније – Исусове – молитве: «Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног». Сергеј Фјодорович није знао ни једну молитву. И, наравно, више ништа сложеније није ни могао да научи. Али, за тим није ни било потребе! Потом сам са руке скинуо монашку бројаницу и научио Сергеја Фјодоровича, како да се моли.

Растали смо се.

Прошло је неколико дана. Позвала ме је Аљона Бондарчук. Рекла је да се код оца све изразито променило.  Ужасавајућа виђења га више нису мучила. Постао је спокојан, али некако изразито одвојен од света. Аљона је рекла, да често види, како отац лежи, дуго гледа у икону Спаситеља, или, затворених очију, окреће бројаницу, шапуће молитву. Понекад приближи уснама крстић бројанице. И дуго га држи тако. То је значило, да је физички бол постао неиздржив.

Прошло је недељу дана. 24. октобра сам на позив начелника неурохирургије у Московској регионалној болници, од јутра освећивао операционе сале и реанимациона одељења. Тамо су ме и нашли Дима Таланкин и Феђа Бондарчук. Испоставило се да су Сергеја Фјодоровича превезли у Централну клиничку болницу, и да су лекари рекли, да се све може догодити сваког дана. Носио сам са собом Свете Дарове за причешће болесника, и одмах смо пошли у ЦКБ.