Постсекуларна Русија

среда, 26 октобар 2011 15:37

0 Коментари

Црквeна свест није схватила озбиљност секуларизације Русије, која је у XX веку завршена. И неке дискусије, у последње време показују, да на директно питање: «Да ли ми, на крају, живимо у православној земљи, или не?!» – прилично много  оних, који се у анкетама изјашњавају као «православни», одговара, авај: – «Не».

Сложени карактер међусобних односа савременог друштва и Цркве се најјасније види на примеру увођења у школе наставе основа православне културе. Покушаји увођења тог предмета на листу предмета који се предају у било којој форми, чак и на алтернативној основи, су изазвали огроман отпор дела друштва, које има широки  приступ медијима. Тако је, члан Друштвеног савета при Министарству образовања и науке РФ, телевизијска водитељка Светлана Сорокина упозорила посетиоце сајта радија «Ехо Москве» на то, да ће «у скорије време на централном тргу Сколково спаљивати јеретике, који чувају сећање на округли облик земаљске кугле».

А главни уредник истог радија, такође активно присутан у Друштвеном савету Министарства образовања, је заузео алармирајући став, рекавши да уводећи основе религиозне културе у школе, «стварамо културни гето». Солидарни став Друштвеног савета је по овом питању још 2007. године у себи садржао типичне клишее антиклерикализма. Документ, који је усвојио друштвени савет при Министарству образовања и науке, – такозване «Препоруке Друштвеног савета при Министарству образовања и науке Руске Федерације, усвојене током заседања 27. марта 2007. године — Питање: "Савремени приступи изучавању у школама историјских и културних основа традиционалних религија у Руској Федерацији"» – јасно открива основне црте антиклерикалних ставова.

Први и типични клише ове идеологије је теза о «одвајању цркве од државе». У «Препорукама ...» је наведено: «Ако је Русија секуларна држава, што значи да је црква одвојена од државе, црква не може утицати на садржај наставног програма». Овај став импресионира својом апсурдношћу: подразумева се конкретно изучавање културе и учења Православне Цркве, али при томе се «цркви» одузима право да утиче на садржај те наставе. Односно, друштвеној организацији «цркви» не може бити дозвољен приступ изучавање ње саме. Овај став би био разумљив, у случају изучавања активности нарко-мафије или заједнице педофила, који, наравно, не треба да учествују у припреми уџбеника из криминалистике.

Али, зашто  Цркву треба искључити из припреме уџбеника о основама православне културе? Очигледно, због тога што антиклерикалисти Цркву виде у друштву са горепоменутим деструктивним организацијама. Може се стога констатовати огроман «кредит неповерња» у Цркву код тог дела руског друштва, који је, по свему судећи, формиран још у совјетско време. Совјетски утицај се осети још на нивоу терминологије, јер се ни у  Уставу Руске Федерације, ни у другим државним законима, верске заједнице не називају «црквом» са малим почетним словом. У руском Уставу се говори о одвојености «верских организација» од државе.

А у совјетском Уставу из 1977. године у члану 52 је наведено: «црква у СССР је одвојена од државе и школа – од цркве». Из угла комунистичке идеологије, то је било разумљиво: бољшевици су се пре свега, борили против Православне Цркве, чак је узет курс њеног потпуног уништења; друге религије су знатно мање бринуле комунисте. У демократској Русији 1990-их година већ није било таквог циља, тако да члан  14 Устава РФ гласи: «Верске заједнице су одвојене од државе и равноправне пред законом». Дакле, такав повратак на совјетску атеистичку терминологију, показује страх Друштвеног савета, везан управо за Православну Цркву ( Муслимани своју заједницу називају «ума», будисти – «сангха», а Јевреји – «кагал»), показује стремљење да се не дозволи утицај , пре свега, Православној Цркви, која је виђена као реална снага у Русији.

Са чим је у вези такав непријатељски однос према «цркви»? Ствар је у томе, да идеологија секуларизма у религији види потенцијалног, а некад и реалног конкурента на пољу формирања јавног морала. Строгост у односу на ненарушивост брака, абортусе, супружничку прељубу и друге значајне појаве друштвеног живота, која представља основу моралног учења Цркве, је у противречнности са погледом на свет постхришћанског друштва, ослобођеног љубави према националној историји, верности породици и других «окова средњевековног мрака». На место религиозних вредности, у таквом друштву је дошла државна религија – као у САД или квази-религија самовоље – као у уједињеној Европи. Није случајно у препорукама Друштвеног савета наглашено, да је задатак «световне школе – формирање "политичке нације" – јединства грађана једне земље».

То јест не умних и моралних људских личности, него социјалних субјеката. При томе се имплицитно подразумева, да религиозне разлике ометају јединство социјалних субјеката, а нивелирање религије доприноси политичком јединству секуларизоване нације. Зато је препоручено да се заједно (у суштини-уместо) са изучавањем традиционалне религиозне културе уведе курс «историје светских религија». С тим је у вези константно наглашавање Друштвеног савета о опасности од верске мржње у школама, ако изненада почну да изучавају идеолошке основе конкретних религија. У самој пракси, основну опасност за антиклерикализам, представља идеолошка конкуренција.

Како је отворено изјавила С. Сорокина поводом разматраног школског предмета: «Много се плашим, да ће то деци "помрачити" ум, а не усадити жудњу за новим сазнањима». У томе и јесте суштина претензија на овај курс: антирелигиозно настројена интелигенција се плаши распростирања религиозног погледа на свет, који је у основи носилац моралних вредности,  које од човека захтевају самоограничавања, што је у основи противречно схватању постхришћанске цивилизације. Како је изјавио члан горепоменутог савета Александар Адамски, нови курс треба да буде, пре свега, информативни.