Његово Преосвештенство епископ моравички и викар Патријарха српског Антоније (Пантелић), старешина је Подворја СПЦ у Москви и Петропавловског храма. Завршио је Московску духовну академију, као студент генерације и стипендиста Фондације Патријарха московског и све Русије Алексеја I. Замонашен је у манастиру Крка 1988. године. Докторирао је на тему „Историја богослужења у дохалкидонским црквама”, а предаје на Универзитету Св. Јована Богослова у Москви, где је шеф катедре за литургику. Добитник је ордена Св. Сергија Радоњешког трећег реда, ордена Св. Александра Невског и бројних почасти руске државе и Цркве. 

Преосвећени, како је изгледао Ваш долазак и почетак управљања Подворјем?

- Дошао сам овде у звању Архимандрита и прихватио управу 10. октобра 2002. године, када сам започео обнављање Подворја. Прво наше Подворје је било основано 1873. године, у време митрополита београдског Михаила, у древној улици Сољанка, коју и Достојевски помиње у својим делима. Подворје је функционисало све до Октобарске револуције. Године 1937, црква је срушена од стране бољшевика. Патријарх Гаврило Дожић је вршио преговоре за обнављање Подворја са покојним Патријархом Алексијем I Симанским. Били су тада затегнути политички односи између Русије и Србије, па није одмах дошло до отварања Подворја. Било је само 40 цркава активних у Москви тада, а наша црква Св. апостола Петра и Павла је била једна од њих.

Какво сте стање затекли?

- Било је тешко после комунистичког периода било шта овде обнављати,  градити, поправљати. На сређивању ентеријера или екстеријера цркве није ништа рађено, а нарочито не на зградама које су биле у саставу цркве, па су јој биле одузете и претворене у разне институције. Кућа у којој ја боравим је била филијала банке, кућа преко пута власништво Московског метроа, зграда с друге стране цркве комунална зграда, тако да црква није имала ни једну зграду. Није постојала ни библиотека, све је то било уништено. Ја имам фото-материјал како је све то изгледало када сам дошао, читаво Подворје је била једна велика руина.

Од чега сте кренули у обнови?

- Кренуо сам прво од рашчишћавања смећа које се годинама гомилало око цркве, па рашчишћавања непотребних ствари у цркви. Почео сам да сређујем и кућу у којој боравим. Када сам дошао, није ту ничега било, ни намештаја, тако да сам почео од нуле, уз помоћ Божју и помоћ добрих људи, мојих пријатеља са којима сам студирао. Све три зграде које црква поседује су обновљене, цркву сам реновирао и споља и изнутра. Извршена је рестаурација зидног сликарства и већег дела икона, обновили смо ризницу.

Шта се налази у ризници?

- Врло значајни експонати, углавном иконе, нешто мало црквених сасуда од историјске, музејске вредности, из 18. и 19. века, па чак и 16. века. Има и око 75 свештеничких одежди. У перспективи је да са северне стране цркве проширимо конак, где бисмо направили једну салу за свечаности и предавања, а у продужетку црквени музеј у коме бисмо изложили те експонате. Имамо и старих одежди из прошлог века, ручни рад, из царских времена Русије, као и плаштанице. Желимо да отворимо и библиотеку. Тренутно имамо школу за веронауку, на српском и руском језику.

Какво је Ваше виђење односа Руске и Српске Цркве?

- Ми смо одувек имали топле, братске, пријатељске односе са руским народом и са Руском Православном Црквом. Ја се сећам како је то све изгледало када је било бомбардовање Србије, па признање независности Косова, како су реаговали руски политичари, руска Дума, у једном врло позитивном светлу. И патријарх руски Алексеј је много урадио за Српску Цркву, српски народ, светиње на Косову, све до патријарха Кирила који је то продужио и упутио отворено писмо Савету Европе и председнику УНЕСКО-а о светињама на Косову.

Какве су могућности духовне и културне сарадње Србије и Русије?

- Постоје разни начини. Ми имамо пуно студената у Московској духовној академији, десетак у Петрограду, двадесетак у Кијеву. Ти млади људи, за четири године које овде проведу, стичу многа пријатељства. Сваки студент, поред богословља, научи и културу ове земље, језик, стекне пријатељства међу људима, а то је велика предност за њих и велики значај за међуцрквене односе. Русија има сјајне вајаре, иконописце, живописце, музичаре, спортисте, може се сарађивати на разним пољима, те тачке само треба повезати. Ми смо људи сличног духа, једне вере и једнокрвни народ, словенски. Корен језика нам је један, па можемо врло лако да комуницирамо. По статистици, око 30-40.000 Срба живи у Русији, од тога 90% само у Москви. Москва је највећи трговински центар у читавој Русији. Мало Срба има у Петрограду, Краснодару, Јекатеринбургу. Срби се овде врло брзо асимилују, стекну руске пријатеље. Има преко 1500 цркава у Москви. Али, има неких обичаја које Руси немају, као што је Крсна слава или обичаји везани за божићне празнике.

Св. Владика Николај је веома читан у Русији. Шта није преведено из наше литературе, а ваљало би приближити Русима?

- Преведен је велики број књига Св. Владике Николаја овде, готово 80% њих. Превођен је и о. Јустин Поповић, Никодим Милаш, „Канонско право”... Треба преводити наше савремене богослове. Ми на томе радимо, превели смо дела митрополита Амфилохија, владике Атанасија Јевтића, дела др Владете Јеротића. Одабирамо оно што може да користи руском читаоцу. Савремено богословље треба преводити, док је историјско већ преведено.

Шта бисте препоручили руском вернику да посети у Србији?

- Ја овде имам сарадњу са поклоничком агенцијом „Паломник”, организујемо поклоничка путовања по светињама Србије и светињама Црне Горе. Идеја је да се то прошири и у границама садашње Босне и Херцеговине. Ми немамо оно што Руси зову „златни прстен”, углавном говоримо о хијерархијским манастирима, Студеница, Жича, Сопоћани, Милешева, Љубостиња, Манасија; Сремски Карловци, Београд. У Црној Гори су то манастири Острог, Ждребаоник, Морача.

А верујућем Србину у Русији?

- Јако би било лепо да посети Тројице-Сергијеву Лавру, као духовни центар Руске цркве, срце Православља. По Москви има доста светиња: Покровски манастир, где су мошти блажене Матроне; Донски манастир, где су мошти св. Тихона, патријарха московског, као и чудотворна донска икона Пресвете Богородице; Даниловски манастир са моштима Данила московског; Сретењски манастир, Новоспаски, има старих манастира, још из 16-17. века. Руски манастири су огромни у поређењу са нашим. Код нас је манастир – једна кућица и црквица, код Руса је то читав град. Манастир сваки има неколико цркава, то је огроман комплекс зграда, са не мање од 50 до 100 монаха или монахиња. То је, опет, за 150 милиона Руса незнатан број. Ми имамо јако много манастира и много монаха, више имамо процентуално, гледано према броју становништва.

Овде у Петропавловској цркви је чудотворна икона Богородице Богољупске?

- На Китајгородској стени – то је проширени зид Кремља – била је икона Богољупске Богородице, на уласку у Кремљ. Ту је био и параклис Богољупске Богородице. Прича је интересантна. Када је била куга у Русији у 19. веку, та икона је пројавила чудо, исцељење Московљана од куге. Многи људи који су ту долазили и додирнули икону, целивали је, молили се пред њом, добијали су оздрављење. Бољшевици су је скинули, па је, да не би пропала, донета у ову цркву. Због ње је наш храм јако познат у Москви.

Да ли у нашу цркву долазе Руси?

- Овде долази 98% Руса. Свакодневно се служи Литургија, али радним даном нема Срба овде, већ је углавном посећен храм од стране Руса, а празником и недељом долазе Срби. На Св. Саву ја беседим на српском, мада увек направим увод на руском. За Божић и Васкрс читам прво посланицу руског Патријарха на руском језику, па онда Патријарха српског, на српском. Морамо увек да водимо рачуна о јединству. Ми овде нисмо самостална парохија, већ представништво наше цркве при Московској патријаршији.

Познато је да је патријарх Алексеј јако поштовао патријарха Павла...

- Једини патријарх кога је руски патријарх Алексеј дочекао на аеродрому је патријарх српски Павле. Ниједан поглавар ниједне помесне Цркве није тако сачекан од стране руског патријарха, увек је примао у званичној резиденцији. Једино патријарха српског Павла је патријарх Алексеј дочекивао и испраћао на аеродрому. То је нешто што много говори.

Каква је била Ваша комуникација са патријархом Алексејем и сада са Кирилом?

- Сјајна је била и остала са обојицом. Патријарх Кирило је још као митрополит смоленски и каљинградски служио у нашем Подворју, то је једино подворје у коме је служио. Он је велики пријатељ Српске Цркве и српског народа.

Чувена је његова емисија „Слово пастира”, коју је 15 година водио на руској телевизији...

- Тако је, давао је одговоре на питања људи, сваке суботе у 9 ујутро. То је нешто слично као што смо ми имали „Православни буквар”, али су то биле одабране богословске теме, а ово је жива реч о питањима духовног карактера, одговори на актуелна питања из црквеног и друштвеног живота, са гледишта једне помесне Цркве. Сваки верник је могао да напише писмо редакцији, није рађена селекција питања, на све је одговарао.

Да ли би у нашој земљи то могло да се примени?

- Наравно! Има људи који физички не могу да иду у цркву, који су у инвалидским колицима, или су слепи, али могу да чују. Емисије црквеног карактера су јако битне за те људе, као и за људе који имају пуно обавеза и немају времена да читају. Ми имамо директне преносе богослужења, па их не води телевизијски спикер, него човек из Цркве, који коментарише шта се дешава, шта се пева, шта то символише. Исто важи и за опела, интронизације, освећење мира, крштења, емисије у којима се објашњава суштина онога што се дешава. Човек може тако много да научи, и са историјске тачке гледишта и са религиозне. Има много ствари које људи не знају, поготово они који су рођени у комунистичком периоду, где нису васпитавани ни у православном духу, ни обичајном.

Предајете на Универзитету Св. Јована Богослова. Каква је организација високог школства у Русији?

- Постоје два универзитета у Москви, Тихоновски универзитет и Универзитет Св. Јована Богослова при Патријаршији. Универзитет Св. Јована Богослова има девет факултета, ја предајем на Филозофском и Теолошком. Ту је и историјски факултет, економски, правни, еколошки, журналистика. Овде не могу да покрену веронауку у школи јер немају вероучитеље који ће то да раде, треба прво створити кадар. Сад се попуњавају парохије, потребно је свештенство. Свештеник и вероучитељ се не образују на исти начин. Код Руса не може бити: можда ћу бити свештеник, а можда вероучитељ, црквени службеник или црквени правник. Ако је неко завршио православну журналистику, може да ради као новинар у некој редакцији која не мора да буде богословска, али има рубрику која обрађује живот Цркве. То мора да буде неко ко познаје црквену терминологију, не може да напише: „Поподневну Архијерејску Литургију служио је...”. Има, нажалост, новинара који то не знају. Таква грешка овде је недопустива у средствима информисања. Имају и иконописачке школе, Музичку академију, где изучавају и богословље. На правном факултету, поред свих огранака права, изучавају и црквено право и богословске предмете. Сваки факултет је државно признат, има акредитацију.

Које су разлике и сличности руског и српског Православља?

- Руси су сачували веру, а Срби обичаје. Људи славе Славу у Србији и иду на Божић и Васкрс у цркву јер је то традиција, а Руси немају тих традиција, али сваки православни Рус се моли Богу, чита јутарње и вечерње молитве, има стварну веру, духовност, побожност. Комунисти су успели у Русији да униште обичаје, рушењем цркава и манастира, прогањањем свештеника, а код нас нису убили обичаје, али су убијали веру, национални и верски идентитет, верску свест, а храмове нису толико рушили. Ретко где ћете наћи да су их рушили сами Срби, а овде су сами Руси рушили храмове, претварали их у фабрике, спортске сале, кино-театре. А вера се још више будила у људима. Постоји истинита прича о томе да је Хрушчов изјавио да је убио у људима веру, а један од саветника му је, у тренутку када је заседала Скупштина у Великом кремаљском дворцу, рекао: „Уђите и реците: Христос Воскресе!”. И Хрушчов је заиста ушао пред почетак заседања и рекао: „Христос Воскресе!” – да би се громко проломило: „Ваистину Воскресе!”. „Ето ти”, каже му саветник, „показатељ колико си убио веру у људима”.

Извор: Православље