Индекс чланка
Оптина Пустиња - велика Божија река
Страна 2
Све стране

Велика и прелепа Божија река - света Оптина! Тече ова река из извора живота, кроз време, у вечно море радосног бесконачног живљења у царству незалазећег Света, и носи на себи бродове и својих пустиножитеља, и многих других веома тужних, измучених, страдалачких душа, које истину живота траже пред ногама великих Оптинских стараца. Каква све чуда, какве знакове милости Божије, а такође и праведног гнева не кријe у својој прозрачно-дубокој благотворној води ова величанствено-лепа, тајанствено-чудна река! Колико се пута са живописне њене обале, покривене бујним зеленим прекривачем од борова и јела, обавијене хладом китњастих храстова, мрежом бреза, јасика и јавора драгоцене манастирске шуме, спуштала  моја мрежа у чисти, као планински кристал, бездан њене дубине, не узалуд ... 

О, благословена Оптино!
Наравно, било је и биће подводног камења и хладних струја у води те чудне реке, - све је то земаљски манастир."


Историја манастира

Свето-Ваведењски манастир Оптина Пустиње - један од древних манастира Русије, налази се на обали реке Жиздре недалеко од града Козељск. Порекло Оптине је непознато. Може се претпоставити да њу нису основали кнежеви и бојари, него сами подвижници по Божијем промислу, покајничким сузама, радом и молитвом.

Када је Русијом владала династија Романових, обитељи су биле посвећене земљи. За време Петра I, због увећања државних прихода, манастирима су уведени порези. Малобројне пустиње, а међу њима и Оптина, су биле напуштене. Братство је 1724. године преведено у Преображењски манастир код града Бељева. Ипак, 1726 године на молбу племића Андреја Шепељва, поднету Светом Синоду, Оптина Пустиња је поново била отворена. Али, манастир је био без икаквих средстава, на пустом пољу. И поред старања околних бојара, период оскудице је настављен и у време владавине Екатарине II.

Крајем XVIII века митрополит Московски и Калушки Платон (Левшин), посетио је Оптину и одушевљен њеном лепотом, предузео потребне мере за установљавање општежитељног живота. Духовни препород Оптине Пустиње почео је после око тридесет година, када је епископ Калушки Филарет (Амфитеатров, касније митрополит Кијевски), донео решење о устројству Скита. Спољашње неприлике за опстанак манастира, које су трајале више векова, нису угасиле дух вере истинских подвижника. Светост прошлих времена поново оживљава, васкрсава кроз посебно благодатан дар- стараштво.

Духовни процват Оптине се везује за имена њених великих Стараца: преп. Лава, Макарија, Мојсија, Антонија, Амвросија и њихових следбеника. Дух мира Христова, обретен кроз свето стараштво, осећају сви посетиоци обитељи - посебну атмосферу посвећености и тишине коју одмах прихватају и ходочасници. Пре револуције у Оптини је било око 300 монаха. Тешко је прецизно одредити да ли је у Русији некад у њеној прошлости постојало место где се у таквом степену толико људи приближило врхунцу хришћанских вредности, не обазирући се на искушења, тугу, грешке, и где је свето братство имало толико јак освешћујући утицај на свој народ.

У то време у Русију је насилно продирала западно-европска култура, и појавило се све више људи који уопште нису схватали унутрашњу природу Цркве и монаштва. Почетком XX века победу у душама људи однео је рационализам, и као последица тога - атеизам. Октобарски переврат 1917. године и догађаји који су уследили, показали су сву дубину пада људске душе отргнуте од Бога.

Декретом од 23. јануара 1918. године, манастир је био затворен и разорен, монаси протерани, многи од њих ухапшени, прогнани, страдали у логорима.

Прошле су године. Приближавао се велики јубилеј - хиљадугодишњица Крштења Русије. Господњом вољом 17. новембра 1987. године Оптина Пустиња је враћена Руској Православној Цркви.

Манастири

Оснивање Козељске Ваведењске Оптина Пустиње везује се за крај ХIV - почетак XV века. Према предању, обитељ је основао разбојник Опта, који се покајао примивши монашко име Макарије, по чему је у прошлости пустиња носила име Макаријева. Назив Ваведењска везује се за обитељ тек у ХIХ веку, иако је према писаном предању већ 1629. године у њој био дрвени храм Ваведења Пресвете Богородице и 6 келија, цело братство је бројало 12 људи под старешинством свештеника Теодорита. Око манастира се налазила дрвена ограда са Светим дверима.
Верујући поседници нису остављали манастир без пажње.Тако је уместо дрвене цркве, опстале цео век, 1689. године почела изградња зиданог саборног храма Ваведења Пресвете Богородице, са бочним олтаром преподобног Пафнутија Боровског. Храм се градио из разних прилога и мирјанских дарова. Приложници су били бојар Иван Атанасијевич Жељабужски и племићи Андреј и Иван Петровичи Шепељеви. Први је приложио "100 рубаља и довољну резерву камена", а други - иконе: Спаситеља, Ваведења Пресвете Богородице, "Что Тя наречем", преподобног Пафнутија Боровског, Царске Двери, северне и јужне двери и слику Георгија Страстотрпца - "в древних летех" (пренете из села Мортижева).
Пролазиле су године, трудом братије и усрдношћу добротвора Оптина Пустиња је изграђена. 1741. године изграђен је дрвени звоник "на стубовима", и на њему 5 звона. 1750. године дрвени Ваведењски храм је растављен, а на његовом месту је започето зидање новог. У списима из 1762. године се помиње као зидана саборна црква Ваведења Пресвете Богородице са два бочна олтара - Пафнутија Боровског и великомученика Теодора Стратилата. Ипак службе су дуго вршене у бочном олтару преподобног Пафнутија, као у главном храму јер други није био завршен.

1764. године, при увођењу срезова, обитељ је остала изван њих, тј. није примала никакву помоћ, али је ипак некако опстајала. Господ је послао приложнике. 1769. године је на месту старог дрвеног звоника постављен невелики камени од ког је ишла камена ограда висине 2 м.

За време оца Авраамија 1804. године постављен је трогалеријски звоник са бетонским братским келијама са обе стране.1811. године је завршена изградња Казанског манастира и болничке Владимирске цркве са 6 келија.