Соловјецка острва на крају света

петак, 03 септембар 2010 11:48

0 Коментари

Позив из Русије да посетимо Соловјецка острва затекао нас је неспремне, јер смо веома мало знали о овом дивном и истовремено страшном „острву на крају света“, како га сами Руси називају.

 Легенда о њему већа је од острва. А мало, ненасељено, сурово и ледено острво није уклето, већ од Господа благословено место, изабрано да свет свагда обогаћује вером и животом, животом по Богу, јер се у овако тешким условима само јаком вером и надом у неисцрпну милост Господњу може живети.
Историја Соловјецких острва је историја Русије згуснута у ограниченом времену и простору, бурна и драматична, далеко од света, а опет у срцу света, неког непознатог.
Чуђење: зар на свету још има шта неоткривено? И одговор: мистерија, не елеузинска, већ - соловјецка. Тајна радионица духа на крају насељеног света која сву пропаст земаљску прерађује у красоту небеску. Ово прво је већ много пута виђено, екстаза чула, презасићена; ово друго невиђено, екстаза духа, ненасита.

ГРАНИЦА ЖИВОТА И СМРТИ
До Соловки се дуго путује: двадесет четири сата возом од Москве до Мурманска, а одатле око четири сата бродом до острва, уз велики ризик појаве изненадних олуја на ћудљивом и непредвидивом Северном леденом океану.
У правцу Соловјецких острва ретко се иде туристички, и исто толико ретко поклонички. У манастиру нам рекоше да су најчешћи разлози - вишњи и недокучиви путеви Божјег промисла. Овде данас долазе духовно богати да се богате још више.
Ово је за многе био пут без повратка. Предања народна кажу: на ово острво се иде, али се не враћа. Одавде никад нико није побегао, односи се на затворенике, јер је ово био идеалан затвор за непријатеље свих руских владара. А они који би одслужили до краја казну, у близини светиње манастира себе су толико преобразили, и од бивших разбојника и убица постајали монаси ангелског лика - да им је повратак у свет био неподношљив.
Ово је острво смрти: гробница за 100.000 до 200.000 хиљада верујућих душа, и других противника комунистичког режима, овде заточених и уморених страшном смрћу. Зато кажу: ко је прешао пут до Соловки, прешао је границу живота и смрти, и кад се врати у свет никад неће бити исти као пре. Овај „мореуз смрти“ тајанствено преображава људску душу на чудесном путу авантуре духа и тела.
Буру на мору и буру у души преживесмо и ми, српски поклоници, и прелажење те границе смрти опитно доживесмо и у буквалном смислу речи.
Кад смо се у рану зору, која не свиће, јер сунце не залази, у време северних белих ноћи, са пристаништа у Кему укрцали на бродић, са радошћу открића непознатог света, нисмо могли замислити како страшна може бити олуја, и то средња, како ју је окарактерисао капетан брода. Убрзо на отвореној пучини огромни таласи наш сићушни корабљ, као орахову љуску почеше бацати тамо-амо, час горе, час доле, на врх па на дно усковитлане водене стихије која је претила да нас потопи; а немоћ пред силином неизбежне пропасти суочи те реално са смртним часом који може наступити за који минут, и који помирено са неумитном судбом ишчекујеш, више не у страху, јер за њега нема времена, већ са загледаношћу у сопствене дубине душе испитујући каква ће ускоро изаћи пред свога Творца.
Вапајна молитва Христу Спаситељу, крманошу људских душа на олујној пучини живота - да утиша таласе океана који риче и тутњи и комеша све видљиве и невидљиве светове, ко зна хоће ли бити услишена! О, маловерни, зашто сумњаш! Надаш се, али сумњаш да си својим животом угодио Господу да те сад, у смртном часу, избави, и одједном разумеш страх апостола од вода многих, који се чини неоправдан, јер је Христос са њима, само што спава. Христос је и са нама, и ми га у тајним дубинама срца питамо и добијамо одговор да ће све бити добро.

НАЈСЕВЕРНИЈЕ МОНАШКО УТВРЂЕЊЕ
Соловјецка острва на Белом мору налазе се на око 90 миља од поларног арктичког круга, где снег и лед око осам месеци у години прекрива природу.
Ово је најсеверније монашко утврђење, и духовно-војна руска зона, која никад у историји није била освојена. Нападали су га Енглези, Швеђани, Финци и други, а манастирско утврђење које је истовремено и војно, топовима се бранило и одбранило, помало и уз помоћ неприступачног терена. Неосвојива тврђава у овом облику почела се градити у 15. веку. На пустом острву дотад нико није живео, јер је осам месеци у години сасвим изолована, а Бело море залеђено, са температуром и до минус 60 степени. По лепом времену долазио би по који рибар и брзо се враћао назад, јер би неочекиване олује могле спречити сваки повратак.

ДВА ХРАБРА ПОДВИЖНИКА
Дух Господњи овде је призвао Св. Саватија, подвижника Вааламске обитељи, који је чувши за ову истинску пустињу, и чезнући за свецелим предавањем себе подвижничком животу у Христу, добивши благослов свог игумана, на малом чамцу прешао дуги пут који је тада трајао два дана и две ноћи. Придружио му се Св. Герман, сабрат истог манастира, и ова два храбра подвижника су провели целу зиму на острву у молитвеном тиховању, скоро без хране у малој дрвеној кућици на обали мора, и чудесно, преживели, показавши да је овде могуће живети.
У Спасо-Преображенском манастиру данас се налази кивот са нетрулежним моштима ова два светитеља, као и Светим Зосимом, који се по блаженом упокојењу Св. Саватија дошао на острво, и Светим Филипом Московским из каснијег периода, чије смо честице светих моштију добили на дар и понели на поклон српским светињама.
Соловјецки манастир има три саборна храма: Спасо-Преображенски, Успенски, и Филиповски. А Соловјецки Архипелаг састоји се од неколико мањих острва: Велика и Мала Муксалма, Велика и Мала Зајацка, и Анзер. Бело море је иначе сасвим црно, због тамних алги које прекривају његово дно, али се зове бело јер је већи део године залеђено.
Ово острво на крају света је савршено место за подвижништво. На њему влада склад неба и земље, савршени мир и равнотежа природних стихија, које доприносе дубоком смирењу душе и погружавању у себе. Пустиња. Хладна и сурова споља, а мирна и спокојна изнутра.
У Ботаничкој башти монаси гаје биље донесено из целога света. Овде успевају скоро све врсте, па чак и неке тропске, а ананас, лубеница и диња, по свим законима природе не припадају поларном земаљском шару, а ипак се дешава да и овде сазру понекад. Необјашљиво природним законима, само на једном малом простору температура је 4 степена већа током целе године, што омогућава вегетацији да расте. Око триста слатководних језера предстваљају још једно чудо природе, у окружењу слане воде свуда около, као и многи извори, и свети источници којих има по целом острву.
Соловке су по свему посебно место. Пунота. Цео један универзум у неколико стотина квадратних километара. Ово мало острво има историју која се одиграва као руска драма. Велика руска душа се овде показује заиста у правој светлости величине руске историје и духа. Само народ који има Божје призвање и вишњи смисао постојања могао је направити овако грандиозно утврђење, монашко и затворско, далеко од цивилизације, а парадоксално на њу утичући. Цареви, владари и други диктатори велике и непрегледне руске земље овде су доводили своје политичке и личне противнике и остављали их у заточеништву, понекад цео живот, тако да се манастирски затвор може похвалити знаменитим становницима овог светог места, као што су: Пушкин, Толстој, Достојевски, политички и црквени великодостојници и други. Многи су толико заволели ово чудно острво и очарани лепотом и мистиком места нису желели да се од њега растану, те су по одслуженој казни остајали овде до смрти. Са острва нико никад није побегао, јер нема где да бежи.
Само је Свети Саватије, родоначалник ове свете монашке обитељи, осетивши да му се ближи конац земнога житија, а како се није исповедио и причестио светим Христовим тајнама, молио Господа да му испуни ову жељу. Ношен крилима велике вере, сео је у чамац, и пут који траје два дана прешао за два сата. Нашао је свештеника, исповедио се, причестио и ујутро смирено се упокојио.

Острво је велика гробница мученика који су своје животе дали за веру православну. И данас, свуда се налазе кости непогребених мученика. А муке на које су стављани равне су онима из житија светих.
Комунисти су вршили зверске опите колико је издржљиво човечије тело, па су штоперицом мерили време колико ће издржати ледену воду. Остало је забележено: од три до пет минута. И данас, ако олуја преврне брод или чамац у воду, после пет минута утопљеника више не траже јер знају да неће преживети.

Или би привезали човека за дрво, нагог, и ројеви комараца би прекрили тело, исисали му сву крв и човек би умирао дуго и болно у страшним мукама. Или би на минус педесет наге људе затворили у цркву, слажући их као сардине једне преко других, тако да би у агонији лагано умирали данима, и од хладноће и од притиска оних што су изнад, а они у средини, између мртвих тела поживели би дуже од осталих.
Соловке. Острво смрти и острво васкрсења. Тамо где је умножено зло умножена је и благодат. Умирали телом а васкрсавали душом за вечност. Краткотрајним пролазним мукама куповали непролазно Царство Небеско.
Вечност је овде реалност. Бескрајно небо изнад тебе, бескрајна вода око тебе, бескрајни дан иза и испред тебе, сунце не залази и не излази, тачније зађе на северу и за један сат опет изађе на северу, а све време траје смирено праскозорје. И зими је слично. Сунце, иако не излази, ноћ ипак не пада, јер је све бело и залеђено, тако да траје неки благи сумрак.
Јаке зиме, силни ветрови, мразеви, снег, лед, све бело, све чисто, тишина и спокој, прелаз у вечност сасвим природан, и не приметиш где престаје време а где почиње вечност. Овде време и уобичајене навике не постоје јер немају смисла; овде постоји: Бог, природа и човек.
И оно најважније: Литургија.

БРЗО У ЦРКВУ
Где је Литургија тамо је Живот. И Бог је присутан. И све је добро. И дивно и благословено. Литургија се служи свакодневно. За наше српске подвижнике и прву поклоничку групу из Србије која је посетила острво ово је било једно дивно изненађење. Очекивали смо пусто острво на крају света, а кад смо прешли „мореуз смрти“, као неки северни Ахерон, не дођосмо на врата ада, него на врата раја!
Нико нас није сажаљевао, нити нас тешио, нити показао било какво осећање самилости због измучености олујом и морем, већ после уобичајеног поздрава, чусмо јасно и кратко: брзо у цркву, Литургија је већ почела. Унутра, пуно верног народа који поје славу Господњу. Одакле сав овај свет? Сви смирени, радосни, распевани, као да је баш све како треба. Само у нашим душама бура и олуја, и громови и таласи, и потоп. Нико нам се не обраћа. Понашају се као да смо одувек ту, и као да остајемо заувек. Човек на земљи није ништа ново, само је Христос вечно ново под сунцем.
Само Христос. Христос је смисао свега. Срце и корен живота у Богу. Олтар Господњи у времену и простору, и поје се вечна Литургија. Све је нестварно и као да нема постојање, само Литургија! О какво узвишено, смерно и славно богослужење. Какво умилно ангелско појање, сладосно и радосно! Сви гласови и животи се уливају у ову реку Православља. У торжество духа.
Овде ниси странац већ си у дому Оца Небеског.

Тамо где је Црква тамо је дом, а ти - Богу ближњи и домаћи. И свим људима Божјим.
После Соловки доживљај свих места, градова, па чак и светиња празан и слаб, а архитектонски раскошан Петроград делује као позорница направљена да се одиграју сцене из живота. А моћна Москва као хучни водопад који се сурвава у бездан. Само кровови дивних и раскошних храмова, златом, сребром и драгим камењем украшени, служе као слика горњег света, град небески, да сведочи о лепоти вишњег света оваплоћеног на земљи у храму Славе Божје.

Извор: СПЦ